Tajna verhutskih vitezova

02.09.07

Mel Gudman se ne eksponira u javnosti. Na moje uporno insistiranje, on se inkognito pojavio na promociji knjige „Tajna Verhutskih vitezova“. Ruka mu se skoro dodirivala s rukom novinarke koja je pokušala da otkrije njegov pravi identitet
Knjiga poznate beogradske književnice Olivere Ptice „Tajna Verhutskih vitezova“ u izdanju Evra, posle samo par meseci od objavljivanja doživela je drugo izdanje. Reč je o njenom prvom trileru, a spisateljicu je inspirisalo neposredno okruženje.

Kako je nastala vaša najnovija knjiga?
- Sve moje dosadašnje knjige nastale su zahvaljujući razgovorima sa ljudima iz bliskog okruženja. A ova, za razliku od ostalih, nastala je zahvaljujući IT tehnologijama. Do uobličavanja konačne verzije romana, između gospodina Gudmana i mene razmenjeno je na stotine imejlova sa snimcima, dokumentima, komentarima, korekcijama, ponekad i ubeđivanjima...
- Pretpostavljam da nije lako napisati interesantan roman na temu delovanja bivših nacista, imajući u vidu da je na tu temu naizgled sve rečeno.
- Nacisti i njihovi sledbenici predstavljaju personifikaciju zla, koje postoji odvajkada i koje vremenom mutira, poprimajući najrazličitije oblike i načine pojavljivanja.
Bivši nacisti su specifični zbog toga što je u dužem periodu posle rata, njihovo delovanje tolerisano kad god su mogli biti upotrebljeni protiv ideoloških rivala s druge strane „gvozdene zavese.“ Ovaj fenomen je omogućio određenom broju nacista mirnu i udobnu starost. Jedna od najvažnijih poruka ove knjige je da tolerisanje zla nikada nikome ne može doneti dobro.

Zašto je za glavno mesto radnje izabrana Argentina?
- Argentina pod Huanom Peronom je prvih godina posle Drugog svetskog rata bila glavna destinacija „pacovskih kanala“, kojima su se iz opustošene Evrope prebacila do daleke Latinske Amerike značajna imena Trećeg rajha poput Bormana, Mengelea, Pavelića... Tamo je završio i najveći deo nacističkog blaga, od zlatnih poluga i umetničkih dela do najsavremenijih tehnologija tog doba.

Sada je već proteklo par meseci od razotkrivanja tajne Verhutskih vitezova u javnosti. Kakve su prve reakcije?
- Što se tiče mog bliskog okruženja, reakcije su krajnje kontradiktorne, od komentara „Konačno da napišeš nešto i za moju dušu“, do onih u stilu, „Vrati se pričama o ljubavi, ovo nisi ti.“ Sasvim izvesno, o ukusima ne treba raspravljati. Što se tiče šire šire publike, reći ću vam samo da sam više nego zadovoljna brojem do sada prodatih knjiga.

Kad smo kod razotkrivanja tajni, možete li reći jedan interesantan detalj o svom tajanstvenom koautoru koji do sada još nije procurio u javnost.
- Evo jedne tajne koju ću podeliti samo s vašim čitaocima: Iako se, iz sasvim opravdanih razloga, gospodin Mel Gudman ne eksponira u javnosti, na moje uporno insistiranje, on se pojavio na promociji knjige „Tajna Verhutskih vitezova“... doduše, inkognito. Da cela priča bude interesantnija, dok je sedeo u prednjem delu sale, ruka mu se skoro dodirivala s rukom novinarke koja je svojim pitanjima pokušala ne samo da otkrije pravi identitet Mela Gudmana, već i da dobije potvrdu za svoju sasvim logičnu pretpostavku o njegovom jevrejskom poreklu.

U jednom od intervjua, pomenuli ste paralelu između glavnih junaka, Majkla i Lize i njihovih tvoraca.
- Da, postoji izvesna, nimalo slučajna sličnost glavnih likova i autora romana. To je jedna od privilegija pisaca - prilika da pripišu neke svoje osobine likovima svojih romana.

- Možete li da navedete bar neku sličnost?
- Gudman i Vorner su natprosečno inteligentni i snalažljivi, Upravo to su osobine zahvaljujući kojima ostaju s glavom iznad vode u rizičnim situacijama, u koje ih ponekad njihov posao dovodi. Poseduju i neke druge kvalitete. poželjne ne samo u poslu poput njihovog, već i u privatnom životu. Postoje sličnosti i u fizičkom izgledu, kao i nekim detaljima njihovog života. Imamo skoro identičnu situaciju i kada se radi o meni i glavnoj junakinji. Možda se ona najviše ogleda u povremenom lutanju između dve krajnosti. Mislim pre svega na smenjivanje faza iscrpljujućih intelektualnih aktivnosti i faze apsolutnog ludila, kao što je, recimo, moj nedavni boravak u Guči, gde dva i po dana nisam prestajala da igram, osim kada sam spavala. Otkad znam za sebe, u meni se bore marljiva štreberka, uzorna u svakom pogledu, sa neposlušnom buntovnicom koja bi da tera inat celom svetu.

Osim gospodina Gudmana, da li je još neko doprineo rađanju vašeg prvog trilera?
- Da. Za stručne izveštaje iz Buenos Ajresa, zaslužan je dr Nikola Čanak, koji je ne samo dvostruki doktor medicinskih nauka, već i predavač u 57 zemalja sveta, na razne teme, a najviše iz oblasti psihologije uspeha. Osećam se vrlo privilegovanom što sam odnedavno postala njegov saradnik.

kakvoj se saradnji radi?
- Za sada ću reći samo da je ona počela mojim ad hok priključivanjem timu predavača dr Nikovog NTC centra, ali mi se čini da ono glavno tek predstoji. Ne mislim samo na sebe, već na sve stanovnike Srbije, koji će konačno dobiti priliku, jednako kvalitetnu kao i u najrazvijenijim zemljama sveta, da unapređuju sebe u emocionalnom, intelektualnom, pa i duhovnom pogledu.

U pripremi je i vaša naredna knjiga, upravo na ove teme.
- Da, već je u procesu štampe. NJen naslov je „Ceo svet voli pobednike“. Moj skromni subjektivni osećaj me navodi na sasvim neskromna očekivanja kada je u pitanju reakcija publike na, naizgled neobičnu, a sasvim običnu, lako prihvatljivu životnu filozofiju koju nudim čitaocima, ne bi li im učinila život lakšim i ispunjenijim. Svaka reč u knjizi napisana je sa željom da im pružim istinsku, krajnje primenljivu pomoć da konačno krenu u pravcu Zemlje pobednika, a ako su već u njoj, da tu i ostanu.

Autor: Mila Milosavljević

20.05.07

Sa najviše entuzijazma prilazim klasičnim ženskim temama, onima koje mojim čitateljkama omogućavaju laku identifikaciju sa glavnim junakinjama, onima koje žene često komentarišu rečima "kao da sam je ja pisala", kaže spisateljica
Izdavačka kuća "Evro Đunti" nedavno je objavila najnoviji roman Olivere Ptice "Tajna Verhutskih vitezova". Ovaj neobičan špijunski triler usledio je posle tri knjige iz pera ove spisateljice, "Dnevnik jedne majke", "Ok ne bude kasno" i "LJubavni podvizi Radinke Ilić".

Kako ste se odlučili za formu špijunskog trilera? Odakle potiče Vaša inspiracija?
- Povod za ovaj poduhvat bilo je prijateljstvo sa čovekom kojem posao kojim se bavi svakodnevno isporučuje obilje materijala za priče poput one o hrabrim obaveštajcima Majklu Vorneru i Lizi Majls. Ipak, moja osnovna motivacija da uđem u jedan ovakav projekat potiče od želje za stalnim proširivanjem sopstvenih granica. Ovog puta, to je ostvareno kroz suočavanje sa izazovom pisanja knjige na temu o kojoj nisam znala skoro ništa, čija se radnja odvija u Vašingtonu i Buenos Ajresu, gradovima u kojima nikada nisam bila, a ipak ih detaljno i, nadam se, prilično precizno i uverljivo opisujem u svom trileru... Naravno, ovo je sve bilo moguće tek nakon nekoliko meseci ozbiljnog proučavanja dokumenata, slika, satelitskih snimaka, i ostalog materijala kojim me je snabdevao koautor Mel Gudman.

Okosnica Vaše knjige je, čini se, večita borba dobra i zla.
- U svakoj knjizi, pa i u svakoj temi koje se dotaknemo, postoji ovaj dualizam. Po svoj prilici, to su sile na čijoj borbi počiva ovaj svet i sve što u njemu postoji. U mom romanu borba između dobra i zla odigrava se na mnogo nivoa. Prepoznajemo je u odnosu majke glavnog junaka i njenih mučitelja iz Treblinke, Majkla Vornera i njegovog šefa Erika Lupija, Verhutskih vitezova i predstavnika jedne druge moćne organizacije, koja je, za razliku od ove prethodne, stvorena sa najplemenitijim mogućim ciljem - radi borbe protiv jedne ubilačke mašine koja se krije iza paravana humanitarne organizacije.

Vaš roman sačinjen je od niza neobičnosti.
- Mislim da je od svega najneobičnije to što se radi o domaćem romanu čija radnja i glavni junaci nemaju nikakve veze sa podnebljem u kojem živimo.

Koliko zapravo autobiografskog ima u Vašim knjigama?
- Od moje prve knjige, "Dnevnika jedne majke", koja je od korice do korice autobiografska, u svakoj narednoj sve je više imaginacije, a sve manje ličnih priča. Ipak, nema nijedne knjige u kojoj me nema makar malo. Za mene je to način da se razvijam kao pisac, da u svakoj narednoj knjizi koristim sve manje materijala koji mi isporučuje realan život, a sve više onog koji mi daruje moja imaginacija. Mada, u suštini, sa aspekta književne vrednosti dela, daleko je važnije kako se nešto piše nego o čemu se piše...

Držite predavanja i seminare iz oblasti primenjene psihologije.
- Poslednji ozbiljan projekat bio je u okviru Tima mozgova, seminari pod nazivom Tenike efikasnog učenja, koje sam držala sa svojom malo starijom, ali daleko iskusnijom koleginicom Margitom Baštinac. Nedavno sam započela saradnju sa Dr Nikolom Čankom, za mene najjačim autoritetom iz ove oblasti, predavačem u 57 zemalja sveta i dvostrukim doktorom nauka, čijim najvećim kvalitetom, uprkos ovim impresivnim profesionalnim karakteristikama, ipak smatram njegovu neposrednost, čistotu duše i iskrenu želju da ljudima pomogne da napuste staze gubitnika i pronađu sopstveni put uspeha.

Imate li uzora u književnosti?
- Prevodilačka struka stalno me usmerava ka čitanju književnih dela. Ipak, iako se divim mnogim piscima, kako klasičnim tako i savremenim, kada se radi o ličnom stvaralaštvu smatram da je najveća vrlina svakog od nas upravo originalnost. Uostalom, znate kako se kaže: "Budite ono što jeste, jer niko ne ume tako dobro da bude vi kao vi sami."

Na čemu trenutno radite?
- Sa najviše entuzijazma prilazim klasičnim ženskim temama, onima koje mojim čitateljkama omogućavaju laku identifikaciju sa glavnim junakinjama, onima koje žene često komentarišu rečima "kao da sam je ja pisala." Trenutno skupljam materijal za drugi deo romana "LJubavni podvizi Radinke Ilić". Za razliku od prvog, u kojem je osnovna preokupacija glavne junakinje novac, u drugom delu ona se celim svojim bićem daje u potragu za pravom ljubavlju, tj. gospodinom Pravim.

Može li čovek u savremenom svetu uopšte da bude slobodan? Slobodan čovek, slobodan umetnik, slobodan pisac. Kakvo je Vaše poimanje slobode?
- Smatram da u običnom, savremenom životu ne postoji apsolutna sloboda, bez ikakvih ograničenja. Ipak, to što nešto ne možemo ostvariti u njegovoj optimalnoj varijanti, ne znači da treba potpuno da dignemo ruke od toga. Često se iz humanih motiva sasvim svesno i dobrovoljno odričemo delova svoje slobode. U svakom slučaju, meni reč "sloboda" budi asocijaciju na malopre pomenutu slobodu da budemo ono što jesmo. Ličnu slobodu doživljavam kao pravo na dostojanstvo, koje se ogleda pre svega u pravljenju sopstvenih izbora.

PROGLAŠENJE SLOBODE

Vaše prezime zamenili ste pseudonimom. Kako biste objasnili izbor pseudonima Ptica? Pretpostavljam da za Vas postoji neka dublja simbolika...
- Kao dete iz patrijarhalne porodice, celo detinjstvo provela sam u stanju hronične frustracije i rastrzanosti između želje da ispunim tuđa očekivanja i da budem ono što zaista jesam. Godinama je moje društveno biće sprovodilo diktaturu nad onim suštinskim. A onda sam jednog dana, nakon tridesetak i kusur godina pokušaja da se uklopim u kalupe koji žuljaju, odlučila da konačno proglasim svoju slobodu i dozvolim svom istinskom identitetu, za mene lepšem od svih koji su mi do tada ponuđeni, da se sasvim ispolji. Konačno proglašenje sopstvene slobode i formalno sam "overila" pretvaranjem svog pseudonima "Ptica" u stvarno prezime.

Mila Milosavljević