Svih žalosnih radost

09.01.07

Pisac sve crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Pisanje je moje moranje. Uslov postojanja. Ispunjava na najdublji i najpotpuniji način. Ali, ne može se pisati svakoga dana po čitav dan. Usuđujem se da kažem da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama i dok toga nisam bila svesna
LJiljana Habjanović-Đurović jedan je od malobrojnih srpskih književnika koji zaslužno mogu poneti epitet -bestseler pisca. To potvrđuju uspesi prethodnih romana, "Ženski rodoslov","Petkana","Igra anđela". I najnoviji roman ove spisateljice o Presvetoj Bogorodici "Svih žalosnih radost" sudeći po broju ponovljenih tiraža naišao je na veliko zanimanje čitalačke publike, a za ovu knjigu LJiljana Habjanović-Đurović dobila je više književnih nagrada i priznanja na listi kojih je od juče još jedan orden Svetog Save. Poslednjih godinu dana dela naše popularne književnice prevode se u Rusiji, Ukrajini, Češkoj, Bugarskoj i Grčkoj...

Činjenica je da ste najčitaniji pisac na ovim prostorima. Šta za jednog srpskog pisca predstavlja taj beleg?
- Saznanje da sam već godinama najčitaniji pisac u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i dijaspori, o čemu se uveravam ne samo kroz podatke biblioteke, knjižara i Internet knjižara, već i kroz pisma koja mi stižu iz svih krajeva sveta, mene beskrajno raduje I čini me zahvalnom. Zahvalnom Gospodu Bogu, koji mi je sve dao. Talenat, fizičko i mentalno zdravlje, koje mi omogućava da podnesem sve napore kako samog književnog rada, tako i onoga što ga prati, promocija, putovanja. Sina i muža koji veruju da je ovo što radim važno i stoga su uvek spremni da sve u našem životu podrede mom pisanju. I čitaoce koji vole moje knjige, a ta mi ljubav daje pravo da sebe nazivam piscem. Sve drugo, što je uglavnom plod zavisti, zlobe, vanknjiževnih nedopadanja, ili ličnih interesa raznih vrsta, malo je i beznačajno prema toj radosti i toj zahvalnosti.

Pravoslavlje je kao primarna komponenta već od samog početka usađeno u same temelje vašeg književnog stvaralaštva. Kako biste objasnili ulogu pravoslavlja u vašoj literaturi?
- Još negde od petnaeste godine počela sam sebi da postavljam pitanja koja muče sve misleće ljude otkad je sveta i veka: Ko smo? Odakle smo došli? Kuda idemo? To su pitanja na koja su odgovore ponudile literatura, filosofija i religija. I ja sam ih tražila tim redosledom. Našla sam ih u veri. A moja je vera, po porodičnoj tradiciji, po vaspitanju, po ličnom izboru, pravoslavna. Dok sam pisala roman "Petkana", sanjala sam Svetiteljku kao mladu devojku, koja se sprema da krene u Svetu zemlju i koja mi govori: "Ko smo? Deca reči, a sve su velike istine izrečene običnim rečima dotakle samu suštinu mog bića. One su srž moga života, a samim tim i mojih knjiga. Jer, pisac sve crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Ali, usuđujem se da kažem da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama (naravno sa izuzetkom "Javne ptice") i kada toga nisam bila svesna. Na to mi je prošle godine na promociji u Novom Kneževcu, ukazao moj tamošnji sveštenik, otac Branko Popov. Javio se da govori baš na tu temu. A svoje je teze potkrepio citatima iz mojih knjiga, koje je uredno prepisao i pročitao nam. Izgleda da sam ja već slutila odgovore i dok mi se činilo da ih samo tražim.

Vaš roman "Svih žalosnih radost" o Presvetoj Bogorodici je, sudeći po rasprodatom tiražu, osvojio srca čitalačke publike. Naišao je, takođe i na pozitivne kritike, ali i podršku i pozitivnu reakciju sveštenih lica iz SPC...
- Imala sam sreću, i, svakako, milost Božju, da već na prvom javnom predstavljanju romana "Svih žalosnih radost" govori doktor bogoslovije i prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, Dragomir Sando. Citiraću samo deo njegove nadahnute besede: "Knjiga je prirodni nastavak "Petkane " i "Igre anđela". Kao što je Jovan preteča utirao put za dolazak Spasitelja, tako će nova knjiga LJiljane Habjanović-Đurović stilom, mudrošću i izvanrednim poznavanjem prilika u vreme zemaljskog života Bogorodice, biti nastavak tako čitanih prethodnih romana. Kako mnoge pojedinosti nisu zabeležene, a prepoznatljive su između stihova Novog zaveta, to lucidno prepoznaje autorka i iznosi nam na videlo. Ona kao da se saživela sa klimom, topografijom, načinom života i običajima, porodičnom atmosferom novog Izrailja, poput apostola Mateja, pripoveda nam tako snažno i nedvosmisleno...Spisateljka je potpuno doživela događaje iz života Bogorodice... Autor ove knjige je izuzetno hrabra žena. O Bogorodici, kakvim je načinom i pristupom pošla gospođa LJiljana, retko da bi se osmelio da piše i najhrabriji teolog. Ovo je prepevano Jevanđelje." Na Krstovdan, prošle godine, u konaku hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Prilipcu primila sam nagradu "Pečat Kneza Lazara", koju dodeljuju Crkvena opština Prilipac i Likovna kolonija"Prilipac, za najbolju knjigu objavljenu između dva praznika male Gospojine. U obrazloženju je rečeno:"Roman "Svih žalosnih radost" je izuzetno delo, koje svojom veličinom nadrasta i ovo vreme i ovaj prostor".

Koliko su nagrade važne za jednog našeg pisca, koji živi i stvara u skučenom jezičkom prostoru? U kojoj meri takva nagrada određuje sudbinu jedne knjige ?
- Nagrade su važne jer skreću pažnju čitalačke publike na manje čitane pisce i knjige. Ali važne su i čitanim piscima. Svoje nagrade doživljavam kao priznanje čitaocima da su bili u pravu što su me podržavali svih ovih godina. Ako su laureati odabrani slučajno, ili po vanumetničkim kriterijumima, ako iza nagrađenog ne stoji vredno delo i stvaralačka biografija dostojna priznanja, onda je nagrada na štetu i darodavcu i dobitniku.

Kako uspevate da vodite izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" i da se bavite pisanjem?
- Pisanje je moje unutrašnje moranje. Uslov postojanja. Neraskidivi deo mog bića. Pisanje me ispunjava na najdublji i najpotpuniji način-kao molitva. Ali, ne može se pisati svakog dana, po čitav dan. Taj preostali deo vremena ja trošim na svoj paralelni život: posvećena porodici, radu i svojoj izdavačkoj kući. Bilo mi je teško dok sam pisala knjige i istovremeno radila kao službenica u banci, turizmu, novinama. Tada sam bila rastrzana između dva daleka sveta. Kao izdavač, ja ostajem u svetu književnosti i svetu koji volim. I u kome mi je lepo.

Na čemu trenutno radite i hoće li vaše sledeće delo korespondirati sa vašim prethodnim knjigama?
- Ne volim da govorim o onome šta planiram, već o onome šta sam uradila. Reći ću samo da se vraćam rukopisu koji sam započela u proleće dvehiljadite i radu koji sam prekinula kada je, u toku molitve u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu, do mene doprla misao kao nalog da napišem roman o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja. Naravno, tema i ove moje knjige biće ženska sudbina, a glavne ličnosti-žene. Ali, dok ne završim ovaj roman, želim da skrenem pažnju čitalaca na knjigu u čijem sam stvaranju učestvovala i sama. Reč je o knjizi "Teritorija čitanja", iz ugledne kolekcije"Odgovori", Miloša Jeftića. Gospodin Jeftić me svojim mudrim, inspirativnim i časnim pitanjima proveo kroz moj život. A zatim me naveo da promislim o mnogim važnim temama od opšteg značaja. Govorili smo o jeziku, o umetnosti, o nacionalnom i internacionalnom, o čoveku i Bogu, o prošlosti i budućnosti. Sve ono što bi moji čitaoci želeli da me pitaju, umesto njih je učinio Miloš Jeftić. Knjiga je ilustrovana sa sedamdeset pet ličnih fotografija, koje predstavljaju neku vrstu moje životne fotomonografije. Dakle, da ponovim još jednom, sve one koji vole moje knjige čeka "Teritorija čitanja".

URUČENJE ORDENA SVETOG SAVE

Na predlog njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio je LJiljani Habjanović-Đurović visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve orden Svetog Save drugog stepena za "delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, posebno osvedočenu njenim književnim delima kojima istrajno svedoči Hrista Vaskrsloga" - kako stoji u obrazloženju ove odluke.
Orden je književnici uručen juče, na Božić, posle Svete arhijerejske liturgije u crkvi Arhangela Gavrila u Beogradu.
"Slava Bogu za sve" - rekla je LJiljana Habjanović Đurović, primajući ovo izuzetno priznanje.

Mila Milosavljević

29.07.05

Ljiljana Habjanović-Đurović o svom posljednjem romanu "Svih žalosnih radost"

"Vera nam je danas potrebnija više nego ikada" Nakon romana "Petkana" i "Igra anđela", u kojima opisuje život, žrtvu i stradanje svete Petke i kneginje Milice, Ljiljana Habjanović-Đurović u novom romanu "Svih žalosnih radost" opisuje zemaljski život Bogorodice. Potresnu i uzbudljivu povijest o najvažnijem događaju od postanka hrišćanskog svijeta pričaju nam dvoje Isusu najbližih, sama Bogorodica i Jovan Bogoslov...

"Još dok sam pisala roman "Petkana" naišla sam na ikonu "Svih žalosnih radost". Istog časa sam znala, onim unutrašnjim znanjem koje je neobjašnjivo ali potpuno pouzdano, da ću jednog dana napisati roman sa tim naslovom i da će to biti priča o zemaljskom životu Bogorodice. Nekoliko godina prikupljala sam građu i čitala je. Vera i ljubav dale su mi i hrabrost i snagu da se upustim u ovaj poduhvat", kaže Ljiljana Habjanović-Đurović.

NN: Neobično je to što ste za pripovijedače Vašeg romana uzeli Jovana Bogoslova i Bogorodicu. Zašto?

HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ: Bogorodica je posle raspeća pobegla u Efes zajedno sa Jovanom Bogoslovom, učenikom Hristovim, i ja sam posetila kuću u kojoj su njih dvoje živeli. Jovan Bogoslov se nije odvajao od Bogorodice do kraja njenog života i upravo on se javlja kao jedan od pripovedača, dok je drugi pripovedač sama presveta Majka. Posle romana "Petkana", o životu Svete Petke, "Igre anđela" o kneginji Milici, delo o Bogorodici je u neku ruku prirodni nastavak prethodnih romana. "Svih žalosnih radost" je deo jedne duhovne trilogije i potpuno logično ishodište mojih interesovanja i duhovnog rasta.

NN: Knjiga ima neobičan naslov. Kako ste ga odabrali?

HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ: "Svih žalosnih radost" je naziv jedne čudotvorne ruske ikone. Imala sam njenu reprodukciju, ali sam tokom rada na knjizi silno želela da je vidim. Tako sam otputovala u Rusiju gde sam videla ovu čuvenu ikonu. To je bilo posle puta u Svetu Goru i Efes najznačajniji fizički i duhovni doživljaj koji sam imala.

NN: Roman, za razliku od Vaših prethodnih knjiga, ima jednu dimenziju više koja se ogleda u misionarskoj ulozi ovog djela. Knjiga poziva na ljubav, uliva vjeru, daje nadu...

HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ: Još pre nekoliko godina dala sam zavet da sve što radim radim u slavu vere. "Svih žalosnih radost" je deo tog mog zaveta. Sigurno da postoji i misionarska uloga ove knjige, da će uticati na svest čitalaca. Sa druge strane, želela sam da govorim o svakodnevnici Bogorodice, da otkrijem ono iza Jevanđelja. Kao majku i kao vernika i kao književnicu mene je zanimalo čemu se Bogorodica nadala i radovala. Šta je tištelo i bolelo i kako je živela sa svešću da je rodila sina Božjeg te da će taj sin jednog dana stradati. Mislim da su to pitanja koja postavljaju sebi mnogi ljudi kada se zamisle nad ljudskim životom Isusa.

NN: Vaša knjiga jedno je od nebrojenih svjedočanstava da je slika svijeta od doba Hrista pa do danas ostala ista. Razvrata, mržnje, ratova i bolesti ima koliko ih je bilo i tada. Smatrate li da će nam povratak vjeri dati malo više ljubavi i nade?

HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ: Vera nam je danas potrebnija više nego ikada upravo zato što živimo u ovom vremenu. Neki pametni ljudi su rekli, a ja volim da ih citiram da će XXI vek biti vek Boga ili da čoveka neće biti. Potrebna nam je vera ali i nada i ljubav. Čvrsto verujem da nas samo ljubav može spasiti. Ljubav prema bližnjima i ljubav prema Bogu. Jer, kao što je rekao Apostol: "Ljubavlju se i Gospod imenuje".

M. MILOSAVLJEVIĆ

13.07.05

Roman „Svih žalosnih radost” može se čitati kao priča o Bogorodici, ali i kao duhovna literatura o najvećoj među svim ženama

Novi roman LJiljane Habjanović-Đurović „Svih žalosnih radost” (izdavač „Globosino–Aleksandrija”), koji govori o zemaljskom životu Presvete Bogorodice i rađanju nove vere, do sada je rasprodat u tiražu od blizu deset hiljada primeraka. „Pisanje ove knjige bio je blagoslov”, kaže autorka, koja je, među više priznanja za bestselere, jedina do sada četiri puta dobijala nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Ovo priznanje čitalaca LJiljana Habjanović-Đurović dobila je za romane „Ženski rodoslov” (1998), „Paunovo pero” (2000) i dva puta za „Igru anđela” (2003. i 2004. godine). NJeni romani prevedeni su i objavljeni u Češkoj, Italiji, Hrvatskoj, Grčkoj, Francuskoj i Makedoniji.

Po čemu je Vaš novi roman „Svih žalosnih radost” prirodni nastavak prethodna dva, „Petkane” i „Igre anđela”?

– Osim romana „Javna ptica”, koji je zaseban i kao glas moje mladalačke ženske pobune, u svom radu imam dva ciklusa. Jedan je ispovedni, u koji spadaju romani „Ana Marija me nije volela”, „Iva” i „Ženski rodoslov”. Drugi je duhovni ciklus u koji spadaju romani „Petkana”, „Igra anđela” i „Svih žalosnih radost”. Ova dva ciklusa povezuje roman „Paunovo pero”, u kojem se osim glavne junakinje Ive, mog alter ega, i pet mitskih ženskih likova, pojavljuje i Presveta Bogorodica. Dakle, ja sam prvi put o njoj pisala u romanu „Paunovo pero”, a kroz lik glavne junakinje pričala sam i o svom odnosu prema Bogorodici. Pišući, sve vreme sam pratila uzlaznu duhovnu liniju, tako što je prva knjiga duhovnog ciklusa posvećena svetiteljki, priča druge govori o anđelima, a treća ličnost po hijerarhiji u duhovnom usponu, mogla je da bude Isus Hristos ili Presveta Bogorodica. Pošto su moji glavni likovi žene, a teme ženske sudbine, prirodno je bilo da junakinja mog novog romana bude Bogorodica, posebno što se usuđujem, da je pored Svete Petke, smatram svojom zaštitnicom.

Kako čitati Vašu knjigu o životu Bogorodice?

– Mislim da se moja knjiga može čitati uvek, kao svojevrsna priča o još jednoj ženskoj sudbini, ali i kao duhovna literatura o najvećoj među ženama. U zavisnosti od toga šta čitalac u knjizi traži, ona se može shvatiti na različite načine. Preporučujem je čak i feministkinjama, jer jevanđeoske priče u stvari govore i o tome koliko je Isus Hristos poštovao ženu i koliko je Novi zavet, između ostalog, himna i u slavu žene.

Pisali ste i o svakodnevnom Bogorodičinom životu. U kojim trenucima ona prevazilazi ljudsku prirodu, kao što je prevazilazi i Hristos?

– Hristos je podoban čoveku u svemu, osim u grehu. Isto tako i Presveta Bogorodica prevazilazi ljudsku prirodu bezgrešnošću, ali ona svoju ljudsku i materinsku ljubav i bol prevazilazi beskrajnom verom. Ona sina daje iz svog tela, ali ga prima u sebe istovremeno kao vernik, prima njegovo učenje. To je ta bitna tačka njihovog odnosa. Nije neobično što Hristos prvo čudo u Kani čini na molbu svoje majke, koja u tom trenutku jedina u njega bezrezervno veruje. Pretvarajući vodu u vino, on strogost Starog zaveta, pretvara u milosrđe Novog zaveta.

Budući da ste se, oblikujući priču, držali Novog zaveta, koliku ste slobodu imali da osmislite neke epizode, kao što je ona u kojoj se sreću Bogorodica Marija i Kiboreja, majka Jude Iskariotskog?

– Taj susret nije zapisan u Novom zavetu, ali mene su kao pisca mogla da ograniče samo tumačenja svetih otaca, onog ljudskog i božanskog u likovima Isusa Hristosa i Bogorodice. Ta tumačenja sam sebi postavila kao ograničenja. Pošto nikako nisu isključivala mogućnost susreta dve najnesrećnije majke, meni se ta scena u romanu činila kao vrlo važna, lepa i dramatična.

Zašto ste izabrali baš Jovana Bogoslova za pripovedača?

– U romanu „Svih žalosnih radost” uz Bogorodicu, koja priča svoja sećanja, kao narator javlja se i Jovan Bogoslov. Logično je da sam od svih apostola izabrala baš njega, jer je on bio najmiliji Hristov učenik, koji je na Tajnoj večeri spustio glavu na njegove grudi. Jovanu Bogoslovu je Isus sa krsta poverio svoju majku, i on se do kraja Bogorodičinog života nije odvajao od nje. Bio je svedok čitavog njenog života posle raspeća, kao i najznačajnijih događaja iz Jevanđelja. Kao učenik Jovana Krstitelja, svedok je prvog njegovog susreta sa Hristom, jedan je od trojice izabranih apostola koji prisustvuju Isusovom preobraženju na gori Tavor, a tu je i u trenucima Isusove muke u Getsimanskom vrtu, pre nego što je uhvaćen.

Pisali ste o emancipaciji žene, ali i o prevazilaženju ženske prirode. Da li ćete muškom liku posvetiti centralno mesto u nekoj od novih knjiga?

– Sve moje knjige govore o hrabrim ženama koje su sposobne da prežive i najveće nesreće. Mislim da sam pišući ulazila i u mušku psihologiju, jer moje junakinje žive okružene muškarcima. Reč je o vrlo različitim muškim likovima, samo što njima ne pripada glavna uloga u knjigama. Počev od lika mog pradede Mihajla koji sa Aljaske, ženi ostavljenoj u bedi sa četvoro male dece, piše o tome kako neguje svoje brkove, do sveobuhvatno opisanih likova kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića i Isusa Hrista.

Da li ima iskrene i prave vere u našoj svakodnevici?

– Ako se neko iskazuje kao vernik zato što je to pomodarstvo, možda je i to način da kroz nekoliko godina shvati nešto više, nego da nikada nije krenuo u tom smeru. Važno je krenuti pravim putem.

Marina Vulićević

03.05.05

„Dok sam pisala roman ‘Petkana’, naišla sam na knjigu u kojoj su bile reprodukcije ikona Presvete Bogorodice, a među njima i jednu koja se zove ‘Svih žalosnih radost’. Tog trenutka sam imala naslov za roman o Bogorodici. Oduvek me je interesovalo da više saznam o njenom životu, pogotovo što sam vernik, majka i pisac. Zanimale su me ne samo njene ženske osobine nego i kako je živela znajući da je rodila Sina božjeg. Posebno sa saznanjem da će jednog dana on biti žrtvovan, što je čula već četrdesetog dana po njegovom rođenju kada joj je starac Simeon rekao: ‘Tvoje srce probošće mač bola’“, kaže Ljiljana Habjanović-Đurović.

Čemu se Bogorodica nadala, čega se plašila, šta ju je najviše bolelo - to su osnove novog romana Ljiljane Habjanović „Svih žalosnih radost“, potkrepljene rečima ribara Simona upućenim svom bratu koji je odlučio da sledi Hrista: „Za život nije dovoljan zanos, ali je istina i da života nema bez zanosa!“

Šta čini građu vašeg roman?
- Naravno da sam morala mnogo svetih spisa da pročitam. Nisam htela ništa da improvizujem. Do detalja sam proučila Stari i Novi zavet. Pomogla su mi i tumačenja teologa, a putovala sam i u Svetu zemlju, obišla sva mesta kuda su se majka i Isus kretali, posetila kuću u Efesu u kojoj je ona živela sa Jovanom Bogoslovom. Najzad, bila sam u Moskvi, gde sam celivala ikonu po kojoj sam nazvala roman. Reč je o ruskoj čudotvornoj ikoni za koju su vezana dva predanja. Prvo, sestri ruskog cara u XVII veku javila se Presveta Bogorodica i rekla da će ozdraviti ukoliko ode u Crkvu i pomoli se pred ovom ikonom. Od tada se ona smatra čudotvornom, zbog čega ju je Petar Veliki nosio sa sobom u sve svoje bitke.

Šta ste otkrili o Bogorodici kao ženi kada ste sagledali građu?
- Pre svega, ogromnu ljubav koju je imala prema svome sinu i veliku veru prema Bogu. Čitavog života pitala se na koji način bi mogla kao majka da mu pomogne da ispuni zadatak zbog koga je rođen. Isus joj na jednom mestu kaže: „Voli me“, na šta ona odgovara: „A šta sam drugo činila čitavog života nego što sam tebe volela.“ Kad on kasnije izgovara reči: „Ko je majka moja i ko su braća moja, oni koji slušaju volju božju“, ona shvata da ta ljubav ne podrazumeva samo da ga voli svojom krvlju i svojim srcem, kao ona koja ga je rodila, nego i da ga primi u sebe kao učenica, dakle da ga voli kao vernik.

Kad uporedite građu za roman i film „Stradanje Isusovo“, kakvu sliku imate pred očima?
- Dopao mi se njen lik u filmu. Prikazana je pre svega kao majka koja oseća i nosi muku svog deteta, ali i kao žena čvrsta u svojoj veri. Najpotresnija scena mi je kada u trenu raspeća ne ispušta glas iz sebe, već samo šakama stiska šljunak. Upečatljiva mi je i scena koja otkriva njihovu potpunu vezanost: kada u jednom momentu legne na tlo i prisloni svoje lice osetivši da se baš na tom mestu nalazi njen sin, zatočen, u tamnici. Ta prisnost ne samo između majke i sina već između Boga i njegove vernice u skladu je i sa mojim viđenjem.

Podsetite nas kako je Bogorodica skončala?
- Prirodnom smrću, u dubokoj starosti za to doba, u šezdesetoj, u Jerusalimu. Do kraja je ostala sa apostolom Jovanom Bogoslovom. Onim ljubljenim Gospodovim učenikom kome je Gospod s krsta rekao: „Evo ti majke“. Onaj koji ju je jedini, zajedno s majkom, pratio do krsta, pošto su sve svi ostali apostoli razbežali... Sahranjena je na Maslinskoj gori i takođe vaskrsnula trećeg dana.

Posetili ste i njen grob. Šta ste tada osetili?
- Jako dugo sam plakala, mislim čitava dva sata, što mi se retko dešava. Taj plač tumačim kao dodir božanske ruke koji se retko oseti! Ono što se zove suze blagodeti.

Čitali ste da je otkriveno Judino jevanđelje čiji bi prevod mogao da se pojavi dogodine. Najavljuje se da bi mogao potresti vernike...
- Mene to uopšte ne dodiruje, jer ja sam vernik. U mojoj veri me neće uzdrmati nikakvi novi podaci.

A hirišćanstvo kao religiju?
- Znate, hrišćanstvo traje dve hiljade godina i za svo to vreme nauka je pokušavala da uništi ideju o Bogu, da dokaže da je priroda iznad Boga, da je čovek postao od majmuna, ali bi najveći naučnici ipak priznavali da postoji nešto što je izvan njih i iznad nauke, u šta ne mogu da prodru. Uprkos mnogim idejama koje su grejale ljudska srca i umove, vera je opstala, i mislim da je ništa neće pokolebati. Kao što me nije pokolebao ni „Davinčijev kod“. To je samo dobar triler i ništa više.

Imate li već povratnu informaciju kako je vaš novi roman primljen?
- Mogu vam samo reći da je prvog dana prodato hiljadu i po primeraka, a tiraž prvog izdanja je deset hiljada.

25.07.05 Večernje novosti

Kao da je toliko pisala da bi do ove knjige stigla. Ljiljana Habjanović Đurović načinila je roman o Bogorodici „Svih žalosnih radost“ s primerenim nadahnućem, onako kako se rađaju dela posvećena,kada u tvoračkoj utrobi sazru jezik i mera i sve biva mirotočivost srazmere i sklada, onako kako se zidaju hramovi i odaje najdublja pošta i slava. Reči se krune iz nedara i bivaju nepogrešivo kadre da kazuju onu granicu kada mitsko počinje da biva i živi oko nas, a sve vazda ostaje uzvišeno.

Čarolija umetnosti i moć mita se ovde jednače i usaglašeno sarađuju po nekom dubljem zakonu i višoj promisli. A opet, ono što je milenijumima znano, ovde ponovo biva novo i neponovljivo u drami trajanja. Sve se, iznova vaskrslo i kao ponovo otkriveno, oživljava pred našim očima i biva tu opipljivo i shvatljivo. Matrica mita nije nigde izneverena, a priča stiže do nas kao da se upravo zbiva i kao da je po prvi put otkrivamo i preživljavamo.

Nije tu prosto reč o stepenu umetničkog iskustva nego, reklo bi se, o izabranosti i nadahnuću. Ljiljana Habjanović Đurović je ovom knjigom nadmašila sve svoje predhodne knjige, kao da je predmetom do koga je dospela izašla na ravan umetnosti u kojoj sve ima prozirnost vidovitosti i mudrost iskustva. I kad slika iskušenja Bogorodi-ce i moć vere i stradanja Njenog Sina Isusa, ona kazuje nešto što nam otkriva najdublje tajne i najvažnija saznanja. Ta moć reinkarnacije mita, sposobnost da on ponovo oživi i bude delatan kao što je to bio toliko vekova pre, ovde, čini se, nije samo moć umetnosti nego i nešto dublje, posvećenije i osvećenije, nešto što ume da se nastavlja i produžava, ali i slavi i oživljava u vremenu.

Drama ove knjige nije samo duhovne nego i zemaljske naravi. Božansko i ljudsko ovom knjigom su izmireni. Moć umetnosti i moć mita našli su se pod krilom nadahnuća koje kao da nije samo delo iskus-tva jedne spisateljice, nego i snaga mita da se obnavlja i iznova rađa među nama grešnima. Neobična knjiga i posebna njena misija u vremenu kome su implicitno suprostavljena i nad kojim sama sobom čino-dejstvuje vraćajući nas na put koji smo izgubili i do vere koja nam sve više nedostaje. Nama i, bojim se, još više onima oko nas.

Dragoljub Stojadinović

24.05.05 Blic

Novi roman Ljiljane Habjanović je pokušaj romanesknog dočaravanja „najvažnijih događaja od postanka sveta“, Hristovog ovozemaljskog života i pobede nad smrću, ali iz (pretpostavljene) perspektive one koja je „nosila Nosioca svega“, Presvete Bogorodice. Zato je zamišljen kao žitije Blagodatne, od čudesnog začeća do Uspenja, koje, tobože, piše sveti Jovan Bogoslov, ali se, ponet temom, rasplinjuje na događaje koji nisu u neposrednoj vezi sa njom. U pripovedanju se smenjuju dva glasa, romanesknih likova jevanđeliste i Bogomajke: zbog autorkine povremene želje da podražava bogoslovski i umetnički stil svetog Jovana, njegovi prepoznatljivi rečenični obrti zvuče kao fraze, dok zbog potrebe da se čitaocu objasni „duh doba“, oba naratora iznose enciklopedijske podatke o jevrejskoj nošnji i običajima; poslednje poglavlje, u kome se, kao „pronalazač rukopisa“ oglašava Timotej iz Listre, kompozicijski je, ali i kao dokaz „istinitosti svedočanstva“, suvišno. Pokušavajući da je približi savremenoj čitateljki, autorka predstavlja Prisnodjevu samo kao pobožnu i nesrećnu majku, kao (svaku) roditeljku kojoj umire dete („razlog postojanja“), zbog čega je u bolu izjednačava sa majkom propalog Jude Iskariotskog.

Odlučivši se za događaje o kojima je u Svetom pismu i delima Otaca Crkve rečeno sve, na savršen način, spisateljica je svela roman na kompilaciju navoda (u ovom slučaju je i prepričavanje ikona vrsta citata) koju je pokušala pripovedački da pokrene najpatetičnijim od svih motiva – smrću deteta; ovaj umetnički smeo naum, sproveden lošim stilom, nema književnu vrednost. Sa druge strane, kao „knjiga za narod“, ali obeležena duhom našeg, „poslednjeg“ vremena, koje ne razlikuje patetiku od melodrame, ona je samo u izvesnoj meri poučna.

Vesna Trijic