Sveto i prokleto

22.04.10 Polja

Dosledan u realizaciji stvaralačkog koncepta u kojem je moguće raspoznati blisko istorijsko vreme – tragični događaji i groteskni poremećaj vrednosti u njemu – Stevan Tontić je skoro sve pesme u knjizi Sveto i prokleto intonirao krajnje pesimistično, čak nihilistički. Pri tom samosvesno nastojeći da se ne suzdrži ni od retorički povišenog i patetično usmerenog govora u kome, jednako, postaje vidno da je u njegovu osnovu, kao zalog, položeno lično iskustvo. Zbog toga ove njegove „ranjave strofe“ i mogu da se razumeju i prihvate kao individualno, autentično poetsko svedočanstvo o seriji ratova na ovom tlu, sa skorije razmeđe vekova.
Istorija i egzistencija, predstavljeni u svetlosti novovremene kalvarije, nepojamnog tragizma i patnje u kojoj se zakida svaka pojedinačnost, dva su graničnika koji omeđuju polje dejstva poetskog subjekta ovih gorkih pesama. A to se polje, najpre, prepoznaje kao njegova zavičajna Bosna potonula u užase rata i u njoj grad Sarajevo, kao mesto/simbol najsudbonosnijeg udesa.
Pritešnjen nehumanim okolnostima, zatečen sred „krvnog kola“, smoreni i utučeni pesnički subjekt u sutonskom svetu ovih pesama oglašava se sa samog dna zemaljskog pakla. U njegov ispovedni govor otuda biva uključeno i nastojanje da se neporecivo svedoči o razrastanju „grubih pojavnih prizora“, kao i da se, na podlozi oživljenih sećanja, kao u tekstu „Pjesma za utjehu jednom duhovniku“ („A slike su sve življe/ I nikako da iščile“), iznova preispitaju vrednosti nasleđenih moralnih obrazaca i humanističkih konvencija. Zbog toga mnoge pesme u ovoj Tontićevoj sadržinski i kompoziciono celovitoj knjizi uzimaju na sebe oblik poetskog izveštaja, male lirske rasprave, visprene replike ili angažovanog komentara. Iz tog razloga i postaje moguće da se, kao u navedenoj pesmi, kaže da „Slabe su riječi, duhovniče,/ Za svu tu smrt“, budući da je, kako se ističe u pesmi, „O gadosti, o anđelu“, „istinska gadost/ preplavila i potopila naš svijet“.
Stradanje, smrt i uništenje besprizivno dejstvuju u prepoznatljivom karakazanskom svetu ovih pesama u kome se, zdušno i krvnički, potiru svaki čovečanski, humanistički obzir i vrednosti: „Danas pred slikom Spasa svijen,/ sutra već bombom raznesen“. Tako da te, radom sećanja oživljene, potiruće sile opredeljujuće utiču na sugestivno oblikovanje zatamnjenih, često bizarnih, slika i prizora, kao i na povremenu izgradnju poetskog opisa u kome se zapažaju efektna paradoksalna i groteskna ukrštanja i snižavanja. Odnosno, stalni dinamični dodiri i sudari visokih moralnih imperativa, sa prizemnim, brutalnim i vulgarnim zamahom ljudskog ništiteljstva. A o tome pamtljivo kazuje i sam naslov ove knjige. Tako kada, na podlozi aktuelnih podela, u pesmi „Izveštaj iz svetog grada“ budu naporedo date slike iz kojih zari atmosfera zebnje, strepnje i tragičnih slutnji pesničkog subjekta dok „Svaki dan čekaš da krv pane“, i dok se „Škole, hramovi i vojni objekti/ zavjerenički (...) poslanja drže“, u središnjem delu, u tački dodira gradacijski do paradoksa predstavljenih egzistencijalnih suprotnosti, značenjski se plan pesme uverljivo konkretizuje na taj način što se kazuje kako: „Jedni žustro navode Jehovu,/ drugi Alaha, treći Raspetoga“. Dok se u ovoj lirskoj raspravi na večne teme vrhunac zapitanosti pred ubilačkim sunovratom dostiže u višestruko simbolički i značenjski kodiranoj, subjektivizovanoj upitnoj konstataciji: „Tu onda pitaš izdanog Hrista/ zašto nam je smrt jedna te ista“. Jedan intencionalni krak ovog iskaza usmeren je da doznači potrebu (i postojanost) vere poetskog subjekta u autoritet spasonosne sile, dok je drugi neutešno obeležen neupitnim saznanjem/poentom, koju ne umanjuje niti ukida nijedna ljudska projekcija i spekulacija, da „nam je smrt jedna te ista“. U tako izvedenoj konstataciji se, zapravo, odslikava autorovo nastojanje da svoj poetski opis oslobodi natruha bilo kakvog docirajućeg politikantstva i retoričkog moralizma, a za račun intelektualno poštenog, uverljivog, ličnog umetničkog svedočenja. Autorsku sklonost da pesmu izvede kao silogizam ili, pretežnije, kao disput o ljudskoj prirodi (po čemu pokojeg čitaoca može da, analogno, podseti na stvaralački postupak Ljubomira Simovića), Stevan Tontić je u ovoj knjizi iskazivao zasebno, ili u plodotvornoj kombinaciji sa nekim srodnim stvaralačkim strategijama. Pominjano groteskno sudaranje i snižavanje vrednosti, opaženo pogledom izoštrenim da uoči karakterističnu pojedinost u nelepoj stvarnosti, pesnički subjekt po pravilu simbolički, aluzivno i intertekstovno dovodi u vezu sa znatno širim kulturološkim i književnim kontekstom.
U tom sadržinskom i značenjskom smeru izgrađena je i narativna pesma vezanog stiha „Pjesničko veče u Jerusalimu“. U njoj se, posle u uvodnom katrenu iskazane načelne konstatacije kako: „Pjesnici su slavili nebo i more,/ ljubav što je vječna i sveista“, ta arhetipska situacija, iz svagdanjeg časa, konkretizuje u savremenost. I dok u tom posvećenom, patetično prizvanom času, „jedan zva Alaha, drugi Hrista“, u atmosferi savremene, demokratične, tolerantne razmene mišljenja i sučeljavanja stavova u kojima su, simultano, pominjana „ljudska prava“ i apelovalo „na moćne državnike“ i, „Najzad Jevreje i Palestince/ pozvali na prekid krvavog pira“, taj multikulturni simpozion privršio se tako što se, sa umnih visina dobrohotnosti, u raspravi spontano prešlo na sasvim prizemne teme. I to je predstavljeno u efektno izvedenom završnom kontrastu, u čijem je prvom delu slavljeni skup patetično imenovan fi gurom zrikavaca „podno Maslinske gore“, da bi u drugom, depatetizujućem delu, postalo vidno kako su, sviknuto, rutinerski, bez emotivne afektacije i retorske didaktike, učesnici „Potom ćaskali uz viski i vince“. To „ćaskanje“ koje se na tako kulturno- istorijski važnom mestu dešava, ali koje nema šireg odjeka i koje ni na šta odsudno ne utiče, ilustrativno kazuje i o sudbini, vrednosti i dometima pesničkog govora u savremenom času i svetu kome se ovaj povišeni, elegični i melanholični govor o „ekstazama ljepote i grozote“, tako ubedljivo, porazno i opominjuće, sa ličnim ulogom obraća. Slikajući beznadnu dramu skorijeg rata sa obiljem karakterističnih pojedinosti („Uz tananu se večeru/ krv prismače“), kao i sa obuhvatnijim uvidima u tamnu stranu čovekove prirode i nihilistički slom humanističkih vrednosti u savremenom društvu (“Jer svuda te čeka/ nova lavina,/ globalna crna fešta“), Stevan Tontić je u knjizi Sveto i prokleto dosled no uspevao da izgradi uverljivu poetsku predstavu. U celovitom sklopu knjige, koji posebno ističu okvirne pesme, pored vanredne sugestivnosti predočenih, duboko proživljenih, slika posuvraćenja i ponornog pada („ovdje gdje nad nama je,/ i nad svim što diše,/ izvršen savršen zločin“), patetične stilizacije, te ispovednog i melanholičnog tona koji divinizuje lepotu i vrednost ljubavi i povlašćuje dragocenost prijateljstva („Jer naše se kraljevstvo (...) dizalo iz srca ljubavi (...) Tebi vjerujem (...) tu je moja pjesan.// Ostalo su svjetlucave/ prnje i obmane“), nije, istovremeno, u potpunosti postignuto i balansirano ujednačenje književno-umetničkih vrednosti pojedinačnih pesama.
Ima u ovoj knjizi tekstova vanredne lepote i vrednosti kakvi su, u pojedinostima i u celini: „Elegija za preklanog pijevca“, „Dva cvrčka“, „Skica za sliku uglednog zločinca“ i, posebno, završna „Pohvala ljubavi“ koja daje odlučujući smisaoni ton celoj knjizi, ali u njoj postoje i poetski tekstovi koji nisu mnogo više od ekspresivnog zapisa i angažovanog komentara. U ambivalentnom svetu ratnog beščašća u kome se paradoksalno prolazi „kroz rajske bašte i logore“, i čije je jezovito tamnilo dominantno obojilo sve tekstove u ovoj zbirci, ambivalentna je i njihova ukupna vrednost.
Još od knjige Sarajevski rukopis poetski govor Stevana Tontića ide za tim da bude naročito, proživljeno svedočanstvo i zainteresovani intelektualno-kritički komentar novovremenih balkanskih sukoba u kojima se neprestance tragično raspliće „klupče smrti“. Delimično, kroz vreme, menjajući sadržaje i oblike, taj je govor zadržavao visok retorički, patetični i melanholični ton, i izrazitu sugestivnost – vanrednu slikovnu uverljivost. Kao što je i neprestance predstavljao posuvraćenje vrednosti, te kolektivni i pojedinačni tragizam našeg vremena. Po tome se ovaj pesnik iskazivao kao reprezentativni poetski svedok, hroničar i tumač svog i našeg agresijom i imoralizmom trajno obeleženog doba.

Mileta Aćimović Ivkov

24.06.09 NIN

Pre nešto manje od punog veka (1917) Tin Ujević objavio je u „Krfskom zabavniku” čuvenu pesmu „Svakidašnja jadikovka”, da onda njome umnogome odredi turobno ispovedni smer moderne poezije i na srpskom jeziku. Knjiga pesama Stevana Tontića „Sveto i prokleto” gotovo se bez ostatka svrstava u taj tinovski žanr lične i opšte tužbalice, s tim što se u njoj pogled u visinu, i stalno zazivanje viših, upravo metafizičkih pozicija i sadržaja smenjuje sa slikama ovdašnje skorije (naravno: nakazne) istorijske stvarnosti, sa govorom o životnim okolnostima u kojima se pesnik obreo (rat u Sarajevu, odlazak iz tog grada, stranstvovanje, povratak u Sarajevo).
Već je u ranijim stvaralačkim fazama, pre nego što mu se desilo to što mu se desilo, i pre nego što nam se desilo to što nam se desilo, mladi pesnik Tontić bio sklon oblikovanju ukletih i ponornih vizija sveta (na primer: „Hulim i posvećujem”, 1977; „Crna je mati nedelja”, 1983), sa posebno naglašenom, upravo biblijskom antitetičnošću predstavljanja i tumačenja smisla života, koji se sve više slavi ukoliko je sve tegobniji i teže podnošljiv. Reklo bi se da u knjizi „Sveto i prokleto” akumulirani užas i napor postojanja, snagom crne istorijske imaginacije koja je prevazišla sva negativna proročka očekivanja, nailaze na plodno tlo, odzvanjajući u jezičkom medijumu koji je predisponiran da u svetu vidi samo leglo nesreće. Jer, šta je svet po sebi, to nikada nećemo do kraja saznati: odluku o tome uvek iznova donosi onaj koji ga posmatra i koji kroz njega promiče, i u tom promicanju upija crno iskustvo žića, Kiš bi rekao: „gorki talog”. Neporecivo je da, baš kao u Tontićevom slučaju, negativno iskustvo indukuje poeziju koja za svet, a naročito za ljude u svetu, nema posebno lepih reči – izlazi da je idila u modernoj poeziji i nemoguća i neumesna. Ali je, takođe, van spora da u svetu ponajpre gledamo ono što želimo da vidimo, što jeste u nekakvoj vezi sa unutarnjom psiho-strukturom svakog pojedinačnog posmatrača, koji bi, stare li istine, da u tom gledanju na kraju umotri sebe. Kod pesnika se ta pojava da uočiti bolje nego u svakidašnjim jadikujućim okolnostima: lirski tekst je, obrni-okreni, uvek refleks jednog duboko ličnog raspoloženja: crni svet idealno je mesto za objavu i zbivanje lične i kolektivne ljudske drame i patnje, on je uzrok svih (naših) rđavih posledica.
Poezija u svemu tome, oduvek pa i danas, čak i onda kada nam se čini da će se i ona ugnuti i srušiti pod teretom kuljajućeg zla i besmisla, čuva sposobnost pročišćenja iskustva. Tontić se drži za pesmu ne zato što drugog uporišta više nema, nego zato što je pesma za njega, i u hromatski doslednoj, crnoj zbirci „Sveto i prokleto”, više i od lamenta i od molitve: način da se izbegne preteće crnilo duše, i da se misao na smrt drži u koliko-toliko podnošljivom stanju. Dok pesmama huli i posvećuje, sveti i proklinje, i tako prolazi kroz život, Tontić neće zaboraviti da se vrati osnovnom uporištu. Nasuprot crnoj kantileni svih ostalih pesama, knjigu završava pesmom „Pohvala ljubavi”. A da čemu drugo!
(...)
Postoje pesnici koji neznano kako, i neznano zašto, promaknu pažnji kritike. Razlozi tome mogu biti i ovakvi i onakvi (mahom stereotipni: te kritika ne valja, te pesnici ne zaslužuju pomno čitanje), ali bi se u slučaju kraljevačkog pesnika Miloša Milišića, iza koga stoji sada već lep pesnički opus, moglo reći da je posredi voljni izbor stvaralačke pozicije. Bez težnje da se nametne, sasvim skraja, tiho, pišući, u stalnoj promeni, tako što pesmom prati sopstveni put, Miloš Milišić je u knjigama pesama „Vosak, pomorandže” (1984), „Juda u Srbiji (1987), „Crni petak” (1992), „Ognjena reka Mihajla Astrape” (1996), „Ukradena vrata” (2002), „Nasledna bolest” (2004) i, sada, „Spokoj kraja”, pisao najpre poeziju svedenih lirskih reminiscencija, u stalnom nastojanju da rekonstruiše, jezički oživi i u sećanju teksta pesme sačuva neke bivše slike, nekada mitske, nekada sasvim lične, empirijske, ejdetske. Pri tom je po pravilu kretao od onoga što je u svakom čoveku najdublje i najsublimnije, a to su prizori odrastanja, oni su majdan stiha.
S vremenom, u Milišićevoj poeziji dolazi do dalje redukcije jezika, pa i do promene tematskog težišta. Umesto lirskog, molskog, počinje da funkcioniše drugo načelo, težnja da pesma postane lapidaran, objektivizovan uvid u neku pojavu iz ličnog ili opšteg života, iz nacionalne istorije, a proširuje se i njen književni kontekst, ona sve češće postaje dijalog sa drugim pesnicima i drugom poezijom. U knjizi „Crni petak” Miloš Milišić se, s punom koncentracijom, okreće paganskom, basnovnom poetskom nasleđu, ukrštajući jezičku mehaniku od te vrste sa detaljima i temama iz neposredne savremenosti, ponekad čak pišući pesmu kao reakciju na dnevnu vest. U novijim fazama rada on piše u dva osnovna poetička ključa: jedan je lirski, hrišćanski molitven, minijaturan, drugi retoričan, narativan, veristički.
Sudeći i prema knjizi „Spokoj kraja” očigledno je da je Milišić pesnik koji se ne zadovoljava jednim pesničkim obrascem, ne brusi i usavršava samo jedan vid pesme, već se prema poeziji odnosi kao prema području stalno otvorenih, stalno novih izražajnih mogućnosti. Ta raznolikost i dinamičnost, ta potreba da se slovi o svemu što jeste ili što bi bar moglo biti poetično, u nekakvom dodiru sa metafizičkim prisenkom, sa obećavajućom neizvesnošću estetizovanog smisla, čini lepo svojstvo poezije Miloša Milišića, premda se ponekad okrene u suprotnost: potencijalno, sve zaista može biti poezija, ali, objektivno, sve ipak nije poezija, poezija je izabrani, povlašćeni, ozračeni, osmišljeni delić te jednote. I u knjizi „Spokoj kraja”, koja pribira, a u ponečem i ponavlja sve ono najbolje što je pesnik do sada imao da nam kaže (neke stare pesme dobijaju novo okruženje), stiče se utisak da pesme Miloša Milišića piše više pesnika, tačnije, više glasova jednog pesnika, koji uvek iz početka, jer svaki je put prvi put, traga za odgovarajućim jezičkim rešenjem. Konačno, „Spokoj kraja” svedoči da je Miloš Milišić uspostavio kontrolu nad svojim raznolikim interesovanjima, odnosno da su se u njoj predačko i moderno iskustvo stopili u osnažen stav da je pesme najbolje pisati onako kako se živi: ispotiha, s kraja, bez namere da se time postane medijska ili kakva druga zvezda.

Mihajlo Pantić