Anđeo mi banu kroz rešetke

15.01.11

Svako ko je izneo živu glavu iz sarajevske klanice, iz tog brodoloma „južnoslovenske civilizacije” i države Jugoslavije, nosiće do kraja života pečat tog apokaliptičnog iskustva
Izgnanstvo može biti blagoslov: Stevan Tontić (Fotodokumentacija „Politike”)

U najnovijoj knjizi izabranih pesama „Anđeo mi banu kroz rešetke”, koju je objavio Kulturni centar Novog Sada, jer je Stevan Tontić dobitnik nagrade „Miroslav Antić”, pesnik kaže: „Razlupane ulice. Razlupani koraci”, „Razlupane lobanje u razlupanim bolnicama”, „Razlupani fetusi u razlupanim matericama”, „Razlupane majke nad razlupanim humkama” (pesma „Groza”).

Stevan Tontić (1946, Grdanovci kod Sanskog Mosta) završio je studije filozofije i sociologije u Sarajevu, gde je živeo do 1993. godine. Posle višegodišnjeg egzila u Nemačkoj, vratio se u krajem 2001. u Sarajevo. Autor je, između ostalih, zbirki pesama: „Nauka o duši i druge vesele priče”, „Hulim i posvećujem”, „Crna je mati nedjelja”, „Prag”, „Sarajevski rukopis”, „Blagoslov izgnanstva”, „Sveto i prokleto”... Objavio je roman „Tvoje srce, zeko”, dve knjige eseja, antologiju „Moderno srpsko pjesništvo”. Sa pesnikom Viktorom Kalinkeom preveo je na nemački „Liriku Itake” Miloša Crnjanskog.

U više svojih knjiga (poezija, proza, esejistika) opisujete sarajevsku ratnu dramu. To je, i dalje, za vas opsesivna tema?

Svako ko je izneo živu glavu iz te klanice, iz tog brodoloma „južnoslovenske civilizacije” i države Jugoslavije, nosiće do kraja života pečat tog apokaliptičnog iskustva. Čovek ne zaboravlja ni običnu pretnju smrću, a kamoli takav međunacionalni turnir u ubijanju, mučenju i progonu ljudi kojem je bio izložen mesecima ili godinama. Utoliko je to kod mene „opsesivna tema”, vezana ne samo za rat u Bosni, već uopšte za poražavajuće otkriće neverovatnog potencijala i moći zla u čoveku i njegovom svetu, u istoriji koja se pravi sredstvima brutalne sile.

Kako sa ove vremenske distance gledate na građanski rat u Bosni i Hercegovini?

Rat je počeo pošto su na referendumu za nezavisnost BiH pripadnici bošnjačkog i hrvatskog nadglasali pripadnike srpskog naroda. Na taj rat uvek sam gledao kao na najveću zajedničku ludost vođa, političara i generala sva tri naroda, i onih koji su im, na ovaj ili onaj način, verno služili. Vremenska distanca nije promenila moj osnovni stav o besmislu i perverznosti toga višegodišnjeg krvoprolića. Samo što je, po prirodi stvari, intenzitet neposrednih doživljaja iz središta ratnih zbivanja, iz sarajevskog grotla, intenzitet patnje i očajanja, bitno drugačiji, pretopljen u sećanje. To je učinak vremena i potiskivanja kojim živ stvor brani svoje mentalno zdravlje. Inače bi loše završio. U BiH je u posleratnom periodu oko hiljadu bivših ratnika izvršilo samoubistvo. To nešto govori o vrednosti društva za koje su se borili. Većina je, prosto, oterana u rat. Znamo da nije bilo ni volje ni pameti za mirnu disoluciju zajedničke države, ili njen preobražaj u nekakvu konfederaciju. A srljanje u tu katastrofu podstakla je i nadgledala tzv. međunarodna zajednica.

Pesme „Sarajevskog rukopisa” (1993), jedan nemački list je nazvaoizveštajima iz pakla. Knjiga je lirsko svedočanstvo, pesnički dnevnik, o strašnom vremenu?

, ali mene je moj anđeo čuvar obavezao da prizore i, uopšte, „raskošno” iskustvo tog užasa, straha i patnje, pokušam preneti u jezik poezije. Svoju i egzistenciju drugih osećao sam već poživinčenom i uništenom, pa sam pomislio da je pesničko svedočenje o tom razgoropađenom bezumlju jedino što bi moglo imati nekog smisla. Kao trag koji ostavljam po nalogu savesti i same pesničke umetnosti. Veliki svežanj tih pesama poslao sam najpre kao „poruku u boci” u Beograd, gde ih je Mihajlo Pantić objavio u „Književnim novinama”, 1. januara 1993.

Da li je sve moralo da bude tako surovo?

Kad je već bilo – moralo je. Sa budalastom verom u efekte upotrebe grube sile, sa bagatelnom cenom ljudskog materijala (vojničkog i civilnog), nije ni moglo biti drugačije. I kakav bi to rat bio ako se ne bi pokazao u svom punom pljačkaško-ubilačkom „sjaju”!

U naslovnoj pesmi „Anđeo mi banu kroz rešetke”, nalaze se i stihovi: „To što si spoznao muke pakla,/ prošao kroz strah, šibe i metke – / primi ko dar, milost i sudbinu:/ sama te Božja ruka takla”. Otkuda toliki mir, stišanost, spokojstvo?

To je „stišanost” pesničkog subjekta u liku anđela koji objavljuje svoje šokantno, ali važno saznanje o svetskom zlu od kojeg je ipak (ko bi rekao!) jači – glas poezije. Jer – „sve je u tome: pjev tvoj ne gine”. Tako se bar taj pesnički subjekt nada, i ta nada je sve što mu je preostalo. Bez te nade i vere, ako i neosnovane, morao bi da digne ruke od svega, da kapitulira. A ako se tu oseća neki mir, onda je to mir sabijen u strogu formu izraza, u čijoj dubini ipak vri.

Poruka anđela je: „Ko smrt natpjeva, to je moj pjesnik”. Da li je slavljenje života – pesnikov put ka besmrtnosti?

Pesnik misli na nasilnu smrt, jer ona prirodna – ma koliko „neshvatljiva” – može da dođe kao milost, spas. A „natpevati” smrt, osobito nepravednu smrt nevinih, zahtev je života koji se upravo tada ukazuje kao svetinja – nikakva sila nema pravo da nam ga uzme. To je i osnovni poriv duha, verovali mi u besmrtnost ili ne. A poezija je oduvek slavila čudo života, i onda kada je otkrivala njegove najmračnije strane.

Zanimljiv je vaš odnos prema Bogu, prema religiji, veri?

Oduvek sam vodio svoje razgovore s Bogom, ponekad ga slavio ili blago začikavao, ponekad se i žestoko parničio. Samo što i parničenje ide njemu u slavu. Ko je video na šta je sve čovek u ratu (bogme i u miru) spreman, poželeo je da ga neka viša sila urazumi.

Vi ne vičete, ne proklinjete, pokazujete skrušenost, pomirenost

sa onim što se dogodilo. U vašim stihovima nema mržnje?

Vikanje i proklinjanje u poeziji ne vrede ništa, mržnja još manje.

Nisam pomiren sa svim što se zbilo, najmanje sa zločinom bilo kojeg predznaka. No kako sve to, sada i zauvek, ostaje neizmenljivo, prima se u korpi životnog sledovanja otrovnih plodova istorije, „darova” sudbine.

Skoro jednu deceniju proveli ste u Nemačkoj. Kakva su vam sećanja na te dane?

Dvojaka. Bio sam sve vreme bez posla, odvojen od porodice, s mukom produžavao vizu i menjao boravišta, ali sam objavio nekoliko knjiga i knjižica na nemačkom, i ipak preživeo isključivo kao pisac. Stekao sam i dosta prijatelja, upoznao značajne pesnike koje sada, kao „slobodnjak”, prevodim.

Neposredno pred povratak iz Nemačke, objavili ste zbirku „Blagoslov izgnanstva”. U svemu pokušavate da nađete i nešto pozitivno?

Nijedno izgnanstvo nije blagosloveno, ali za prognanike iz ratnih područja i diktatorskih režima predstavlja nekakvu „luku spasa”. Svim novim nevoljama uprkos.

Ponovo ste u Sarajevu. Da li je to onaj grad koji ste napustili 1993. godine?

Svakako da nije, posle svekolikog razaranja i pogibije, „pedagogije” nepoverenja prema verski i nacionalno drugome. Grad je, zna se, kulturno-istorijski jedinstven po mnogo čemu, zanimljiva turistička destinacija, ali je sastav stanovništva bitno izmenjen, mnoge vrednosti i simboli naprosto su prekodirani. Vratio sam se zbog stana, da bismo supruga i ja (ona je sve vreme mog egzila preživela kao izbeglica u Beogradu) imali negde krov nad glavom.

Vaše rodno selo pod Grmečom, koje danas pripada Federaciji Bosne i Hercegovine, spaljeno je potkraj rata. Ostali ste bez zavičaja, šta pesniku znači zavičaj?

Spaljene su u tom ratu hiljade sela i zaselaka, ubijeno sto hiljada i proterano milion i po ljudi! Tu je onda neukusno naricati samo nad svojim zavičajem. Poštujem svoj zavičaj, njegovu lepotu kao i njegov vekovni jad, no davno je rečeno da je pesnikov zavičaj jezik u kojem živi i stvara. Istovremeno, pesnik je često stranac u sredini kojoj ne podilazi.

Kakva je, po vama, budućnost Bosne i Hercegovine?

Voleo bih da ta silno postradala zemlja i svi njeni ljudi dožive mirna vremena napretka i blagostanja. Danas mogu samo da kažem: neka im je Bog na pomoći!

Da li razmišljate o još jednoj seobi?

Čovek razmišlja o svemu pa i o seobi, samo što ne zna uvek ni kako ni kuda.

Crni humor i ironija karakteristični su za vašu poeziju.

Takvo je i vreme u kojem živimo?

Nema tog crnog humora i te ironije koji bi nadmašili crnilo i ironiju stvarnosti u kojoj živimo. Zato se mnogi pisci vraćaju prokaženom realističkom prikazivanju, a i sama fantastika poprima ukus realnosti – sve je postalo moguće.
Zoran Radisavljević