NEŠTO SE DOGAĐA. PRELAZIMO GRANICU, OTVARAMO VRATA ZA KOJA NISMO NI ZNALI. MOŽDA SE NIKADA NIJE NI DESILO, MOŽDA NIKADA NEĆEMO SAZNATI. VEĆI DEO ŽIVOTA JE MOŽDA SAMO ODSLUŽENJE KAZNE.
U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno.
1997.
1
„Nešto te je obuzelo.“ Rita je ovo rekla, ima tome više od dve godine, ali sada zna da nije bilo samo stvar trenutka.
Nešto se dogodi. Pređemo crtu, otvorimo vrata za koja nismo ni znali da su tu. Moglo je da se nikada ne dogodi, mogli smo da ne saznamo. Možda najveći deo života samo robujemo vremenu.
Jutarnja saobraćajna gužva u Vimbldon Brodveju. Izduvne cevi se puše. Okrećem ključ u vratima sa ulice, dah mi se pretvara u oblake pare.
„Nešto te je obuzelo, Džordže.“
Ali znala je čak i pre mene samog. Ne radi uzalud ovaj posao, ume da nanjuši stvari. I uskoro će me ostaviti, rekao bih da je to već pitanje dana. I ja umem da nanjušim stvari.
Stigne, naravno, pre mene. A kada nije? Ovih dana ne spava dobro, kaže. „Ovih dana“ traje već godinama. Uvek se budi u svitanje, pa zašto, onda, ne bi došla? Posla uvek ima. A ja banem posle nje. Gazdina povlastica. Doduše, još nije pola devet, a noćas sam poslom bio napolju do posle dva. A danas je i poseban dan.
Stigavši do vrha stepenica, čujem kucanje i šištanje uključenog čajnika. Računar u njenom kutku (zovemo ga „odeljenje za prijem“, mada je „odeljenje“ ponešto preterana reč) već je uključen i radi. Kao da je bila ovde čitave noći.
„Hladno“, kaže stresavši se od vazduha koji sam uneo i lako pokazavši glavom put spoljnjeg sveta.
„Ali lepo“, kažem ja.
Ona je stigla pre no što je sunce dotaklo ulice.
„Kafu ili čaj“, kaže ne obazirući se na moj osmeh – i ta izjava – kao da naglašava da sam nespretno počeo. Ja, međutim, nemam problema sa snom, bar ne sada. Premda bi možda trebalo da imam. Ugrabim ga kad god mogu, brzu dremku. Posao me je naučio tome. Ali, Ritin problem sa snom, ako ćemo iskreno (a ponekad i jeste iskrena), zapravo i nije problem sna.
„Prazan krevet, Džordže, eto šta je. Da je neko u njemu...“
„Mislim da ću čaj, Ritice. Fini, jaki čaj.“
Na sebi ima svetloružičasti džemper od meke vune i suknju boje uglja. Oko vrata jednostavan srebrni lančić. Sićušne svetlucave minđuše na zavrtanj, dašak parfema. Rita je uvek doterana. Konačno, primamo ljude. Ali svetloružičasto je kao istaknuta zastava, njena omiljena boja. Veoma svetla ružičasta – više kao rumenobela. Mnogo puta sam video tu boju na njoj. Video sam je u paperjastom bademantilu iste nežnoružičaste boje, labavo vezanom u struku, bradavica ocrtanih iznutra. Kako unosi jutarnji čaj. Ulazim u svoju kancelariju ostavivši vrata otvorena. Sunčeva svetlost se uliva kroz moj prozor na prvom spratu, bleda, zaslepljujuća sunčeva svetlost hladnog novembarskog jutra, svetlost koju Rita nikad ne vidi u svome stanu, već samo kroz mat staklo mojih vrata.
Ulazi za mnom sa čajem, sa šoljom za sebe i svežnjem pod miškom. Uvek održimo jutarnji sastanak – kroz otvorena vrata moje kancelarije – još dok ulazim, skidam mantil, uključujem računar, sedam. Sunce greje kroz prozor, čak i kad je vazduh napolju leden.
Spušta moj čaj, već gucka svoj motreći me preko ruba šolje. Pusti da mi svežanj sklizne na sto, privuče drugu stolicu, onu „za klijenta“. Zakorači kroz pruge sjajnog svetla.
Baš kao u braku. Oboje tako mislimo. Bolje od mnogih brakova (to znamo). Rita – moja pomoćnica, moj drug, gotovo partner. Opis njenog radnog mesta nije strogo utvrđen. Ne bih se, međutim, usudio da je nazovem svojom recepcionerkom (mada je ona i to), čak ni sekretaricom.
„Budi srce, Ritice.“
„Ja jesam srce, Džordže.“
Šta bi bilo sa mnom da nije nje?
No, čini mi se da će me ostaviti. Jednog jutra poput ovog: neće uneti svoju šolju i neće spustiti svežanj dosijea, držaće ih čvrsto uz sebe, kao štit, i neće sesti. Izgovoriće: „Džordže“ tako da ću morati da podignem pogled i trenutak kasnije kažem: „Zaboga, Rita, sedi“, i ona će sesti nasuprot meni, kao klijent.
„Bilo mi je dobro s tobom, Džordže. Bilo je lepo raditi s tobom, ali...“
Ona zna koji će to dan biti. Četvrtak, a svaki četvrtak je poseban dan, ali samo ona zna datum, dan u godini. Dvadeseti novembar. Ako se računa od tog dana, dve godine. Dve godine, i nije prestalo. I nije prestalo, nastaviće se narednih godina, koliko god da ih bude. Vreme bi nestalo kada bi rekla (kao što jednom i jeste rekla): „Kako možeš, Džordže, sa njom?“ Ili u sebi: „Mora da je poludeo, mora da je sa uma sišao, ali doći će sebi, treba samo vremena. Došunjaće se nazad. A u međuvremenu, ima li veće sigurnosti i bolje zaštite od mesta na kojem se ta žena nalazi?“
Mislim da je dospela dotle da prihvati – čak i da poštuje. Činjenično stanje, u glavnim crtama. Svakog drugog četvrtka po podne gospodin Veb je „na terenu“. U njenim očima skoro da vidim blag, tužan pogled razumevanja. Upravo zato mislim da će dati otkaz.
„Ovo je za gospođu Lukas – danas posle podne. U petnaest do šest. To je najranije što može.“ Brzo me okrzne pogledom. „Hoćeš li se vratiti?“
Oboje znamo šta je u koverti. Fotografije. Fotografije čoveka i žene u hotelskoj sobi. Ponešto mutne, ali dovoljno jasne za prepoznavanje, uvećane. Danas nije problem nabaviti „opremu za nadzor“. Filmove moramo da nosimo na naročitu obradu – preko privatnog ugovora – i Rita ih podiže. Muškarac i žena rade one stvari. Rita i ja i ne trepnemo na takav materijal, jedva da ga i pogledamo. Leži između nas kao jutarnja pošta.
Naše osnovno sredstvo za rad. Može li se videti ko je ko? To je najvažnije.
„Hoću, vratiću se do pola šest.“
„Da kažem samo to“ – ne insistira previše – „da si do tada odsutan iz kancelarije?“
„Neću krenuti pre deset. Dotle mogu da primam pozive.“
„U redu.“
„Napolju je divan dan“, kažem ponovo. „Hladan, ali divan.“
Još jedan letimičan pogled, ovoga puta sa oklevanjem. Kao da će da kaže – jadni, prokleti idiote.
Oči su joj umorne, besprekorno našminkane, ali umorne. Svetlost se izliva kao topla kupka, ali nije milostiva prema borama oko njenih očiju. Obasjava prsten pare što se uzdiže iz šolje, iskri joj se u kosi. Primiče se bliže da nešto obeleži. Srebrna narukvica na završetku rukava.
Prošlo je već mnogo vremena od poslednjeg puta. Bio sam je pozvao da proba nešto što sam skuvao (Rita je anđeo, ali očajna kuvarica). Kao da sam ga zamađijao: obrok, ništa više. U tome je nevolja sa dobrom hranom (ako smem da kažem). Da ne pominjem crno vino. Ono zagreva srce, koliko i stomak. Od njega se otpor topi. „Imaš nešto na umu, Ritice?“ Brižni šef.
„Ne baš, Džordže. A ti?“ Obuhvatila je čašu s vinom obema šakama – i nokti su joj crveni kao vino. „Samo što nikog nemam. Znaš već. Nekog pored sebe.“
30.07.04 Vreme
Kako biramo
Grejem Svift: "Svetlost dana"
Novi Sviftov roman je sve samo ne detektivska storija; to je priča o ljubavi u svim njenim najčudnijim inkarnacijama
Iako gotovo konsenzualno priznat kao jedan od vodećih majstora savremenog engleskog romana, Grejem Svift (Graham Swift) ni kao pisac, a kažu bogme ni privatno, ne pati od one, oh, tako savremene potrebe za pompeznošću ili ne daj bože glamuroznošću; naprotiv, Svift pre odaje utisak mučaljivog sredovečnog tipa iz komšiluka, koji voli da bude manje-više nevidljiv, ergo da bude ostavljen na miru da se bavi svojim poslom daleko od Razuzdane Gomile. Tako je i sa njegovom književnošću: Sviftov je prozni iskaz nekako sav u znaku permanentnog understatementa (nisam siguran da postoji adekvatan srpski izraz za ovu vrstu diskurzivne prigušenosti, prividne "nedorečenosti", "škrtosti", minimalizma...), kao što su i njegovi junaci mahom ljudi koji nisu preterano vešti u olakom i rutinskom baratanju rečima. I koji se, uostalom, bez preke potrebe ne mrdaju iz svojih "tipično engleskih" četvrti u kojima žive svoje – pokazaće se – ne baš tako tipične živote; kritičarka Hermiona Li ovakav Sviftov postupak ilustruje mišlju da pisac uspeva da pokaže kako "u ovom mirnom delu sveta nema sigurnih kuća", odnosno kako autor pokazuje da terra incognita može da se nađe i "odmah iza ugla", samo ako umete da (is)tražite. Sviftov nešto tamnoputiji zemljak Tricky bi rekao: hell is around the corner... Pokušavajući da razjasni svoju poetiku, Svift u jednom intervjuu kaže: "Prava umetnost nije u tome da navališ sa izuzetno pametnim rečima, nego da postigneš da obične, jednostavne reči čine neobične stvari. Da upotrebljavaš jezik koji svi upotrebljavamo i uspeš da se neverovatne stvari pojave. Može biti vrlo neobično da ovo kaže jedan pisac, ali ja ne mislim da se u pisanju radi o rečima."
Hm, ovo može izgledati kao jedan od onih paradoksalnih zenova – mislim, kako se ne radi o rečima?! – koje ljudi posle rado citiraju jer su "zgodni" a da zapravo ne znaju šta bi s tim, no Svift nije tip koji bi se bavio time iz puke zabave, ili pak zato da zavede čitaoca nekom uvrnutom duhovitošću ili paradoksom za poneti. On ovo misli sasvim ozbiljno, i pri tom je sasvim u pravu, samim tim što nedvojbeno uspeva u postizanju efekta o kojem govori. Kako je to moguće? Ovo pitanje može da postavi samo neko ko ne poznaje njegove romane. A dotični su ovde, nažalost, prisutni tek od nedavno.
Iza Grejema Svifta (rođ. 1949) sedam je objavljenih romana i jedna zbirka priča; punu afirmaciju postigao je knjigom Waterland, svojim trećim romanom publikovanim 1983, a za izvanredan roman Poslednja tura (Last Orders) 1996. je dobio "Bukera". Potonja je knjiga ubrzo prevedena na hrvatski, a na srpski tek pretprošle godine. Sada je pred nama i srpsko izdanje Sviftove prošlogodišnje uspešnice The Light of Day (Svetlost dana; prevela Branislava Radević-Stojiljković; Laguna, Beograd 2004), knjige koju je Svift natenane pisao i brisao nekoliko godina, tako da između dvaju gorespomenutih romana zjapi sedmogodišnja "rupa". Pisac, uostalom, napominje da s romanom nikad ne znaš – sedneš da ga pišeš, pa šta ti bog da, može da traje šest meseci, ali i šest godina.
Narator ovog romana sredovečni je privatni detektiv Džordž – specijalizovan, vidi čuda, za uhođenje preterano nestašnih muževa – čija prošlost, iako ne baš sjajna (otpušten iz policije zbog iznude iskaza na prevaru, istog dana i ostavljen od žene...), izgleda boljom od njegove budućnosti. Naravno, tu je i njegov sumorni ofis, asistentkinja koja je ujedno bivša ljubavnica i još bivšija klijentkinja, tu i tamo zaklokoće i viski... A onda, jednog ne tako lepog dana, u kancelariju uđe Ona, femme fatale. Sve je, dakle, postavljeno kao scenerija nekog tipičnog film noira ili hard-boiled krimića čendlerovske škole, ali Svift uvodi sve parametre žanra samo zato da bi ih... pa, ne baš "izneverio", ni slučajno parodirao, nego naprosto da bi otišao dalje od njih, jer ga zanima nešto drugo – a to je neverovatni i suštinski neistraženi svet ljudskih osećanja, ma koliko to moglo "otrcano" da zazvuči – i jer bi "pravi" Žanr ionako bio nekako isuviše "papirnat" za njegovo poimanje literature. "Real-time" radnja Svetlosti dana smeštena je u jedan jedini novembarski dan 1997, ali pravo se "meso i krv" ove priče nalaze u flešbekovima, u stalnom vraćanju na ono što se dogodilo (ubistvo) tačno dve godine ranije, te na događaje koji su se nanizali u nekoliko prethodnih nedelja, i koji su doveli do krvavog raspleta; narator takođe s vremena na vreme zaranja i dublje u prošlost, razmatrajući svoj brak, odnose sa kćerkom, prethodnu policijsku karijeru, ali i vlastito detinjstvo, svoje roditelje i njihov naizgled tako građanski "uredan" odnos osenčen jednom Tajnom koja će to prestati da bude u najnezgodnijem trenutku...
"Fatalna" klijentkinja Sara profesorka je i prevoditeljka s francuskog koja je napravila jednu Fatalnu Grešku: dovela je – u nastupu pomalo filistarske sažaljive dobrodušnosti (ali šta bi tek sa svetom bilo bez nje?) – u svoju kuću devojku, izbeglicu iz ratom opožarene Hrvatske, Dubrovčanku Kristinu; pokazaće se da njen muž Bob, iako prevejani ginekolog (Sviftov pripovedač prostodušno naglašava ovaj podatak, pitajući se da li čovek s takvom strukom ikada postaje imun...), neće odoleti južnjačkim devojačkim čarima, i ovo se dvoje upuštaju u strasnu vezu. Kad Sara razotkrije prevaru, upućuje ultimatum začinjen "ustupkom": imate još nekoliko nedelja, a onda Kristina leti nazad u domaju! A Džordž, detektiv – na prvi pogled zatreskan u prevarenu suprugu Saru, kao kakav šiparac! – treba da se postara da sve bude baš tako, i da vidi kako će se dvoje ljubavnika oprostiti na aerodromu, i da li će se uopšte oprostiti, ili kuju zaveru da zajedno odlete u nepoznato... Iako se ova misija okončava "kako treba" i Bob se vraća kući, Sara ga ubija kuhinjskim nožem (istim kojim mu je upravo iseckala sastojke za omiljeno jelo) u "neobjašnjivom" i do kraja "neobjašnjenom" nastupu destruktivnosti, koji će iskijavati ostatak života. Sam prizor ubistva, čak, uopšte nije tako važan kako se može učiniti, a pisac sve vreme, do pred kraj knjige, vešto "navlači" čitaoca, stalnim hronološkim vožnjama unapred i unazad, tj. Pre i Posle samog zločina i tako prosto "okružuje" dramatičan trenutak postepeno mu se prikradajući spreda i otpozadi. Čitaocu, međutim, još mnogo ranije postaje jasno da je Svetlost dana sve samo ne još jedna detektivska storija: to je priča o ljubavi u svim njenim čudnim inkarnacijama, o (ne)vernosti i o čekanju, o tome kako biramo – ovo je pitanje gotovo lajtmotiv romana – i šta je to što nas privlači nekome, i kako, do đavola, dođe do toga da to prestane? A šta tek ako ne prestane, kao kod Džordža, koji već tačno dve godine uredno posećuje svoju dragu, fatalnu Saru – s kojom se nije nikada ni poljubio! – u zatvoru, rešen da je posećuje još dvadeset i dve ako treba i na kraju da je odvede sa tog mesta, spreman da u međuvremenu živi u njeno ime, da čini sve što može, a što bi činila ona.
Svetlost dana nije bezostatno remek-delo kao Poslednja tura, ali je svejednako knjiga koju je nepristojno ne pročitati, novi kreativni trijumf pisca koji, jelte, ne bi da se mnogo petlja "s rečima", a koji te iste reči zapravo upotrebljava kao malo ko u savremenoj svetskoj prozi, krcatoj Punjenim Pticama svih naporno drečavih boja.
Teofil Pančić
