‘Da li ti je dobro?’
Rinsvind otvori oči.
Čarobnjak užurbano sede i uhvati Dvocveta za košulju.
‘Hoću da idem odavde!’ reče panično. ‘Ovog časa!’
‘Ali, održaće se drevna i svečana ceremonija!’
‘Ma, baš me briga što je drevna! Hoću da osetim poštenu kaldrmu pod nogama, hoću stari dobri miris septičkih jama, hoću da odem tamo gde je mnogo ljudi, i vatre, i krovova, i zidova i drugih sličnih dragih stvari. Hoću kući!’
On otkri u sebi ovu iznenadnu čežnju za zadimljenim, čađavim ulicama Ank-Morporka koji je u svom najboljem elementu bio s proleća, kada je lepljiva skrama na mutnim vodama reke Ank imala poseban preliv boja, a strehe bile pune ptičije pesme, ili, barem, ptica koje su ritmično kašljale.
Suza mu se pojavi u oku kada se setio osobene igre svetlosti na Hramu Malih Bogova, poznate lokalne atrakcije, a knedla mu stade u grlu kada se setio tezge sa prženom ribom na raskrsnici Ulice Smetlišta i Ulice Pokvarenih Varalica. Pomisli na krastavce koje su tamo prodavali, velike, zelene stvarčice koje su se izdizale sa dna posude kao nasukani kitovi. Preko svih ovih milja, oni su zvali Rinsvinda, obećavajući posoljena jaja u sledećoj posudi.
On pomisli na udobna potkrovlja konjušnica gde je provodio noći. Lakomisleno, nekad je prezirao ovakav način života. Sada je to izgledalo nezamislivo, ali tada mu je život bio divno dosadan.
Sada mu je bilo dosta svega. Odlazio je kući. Kiseli krastavčići, čujem kako me zovete . . .
On odgurnu Dvocveta, vrlo ponosno skupi odrpanu odoru oko sebe, okrenu se licem prema delu horizonta za koji je verovao da krije grad njegovog rođenja i, sa odlučnom namerom i velikom rasejanošću, zakorači pravo preko vrha desetometarskog trilitona.
Nekih deset minuta kasnije, kada ga je zabrinuti i duboko pokajani Dvocvet iskopao iz dubokog smeta u podnožju kamenja, njegovo lice je bilo promenjeno. Dvocvet se zagleda u njega.
‘Da li si dobro?’ reče. ‘Koliko prstiju pokazujem?’
‘Hoću kući!’
‘Dobro.’
‘Ne, ne pokušavaj da me odgovoriš. Dosta mi je svega. Voleo bih da mogu da kažem da mi je bilo zabavno, ali ne mogu, i – šta?’
‘Rekoh, dobro’, reče Dvocvet, ‘baš bih voleo ponovo da vidim Ank-Morpork. Pretpostavljam da su ga već u velikoj meri obnovili.’
Trebalo bi napomenuti da je, poslednji put kada su ova dvojica videla grad, on žestoko plamteo, što je u velikoj meri imalo veze sa Dvocvetom, koji je neukoj, ali lakomislenoj populaciji predstavio koncept osiguranja od požara. Ali, uništavajuće vatre su bile sastavni deo morporčkog života i on bi uvek orno i pedantno ponovo izrastao, koristeći tradicionalne materijale, kao što su drvo, suvo kao barut i nepromočiva slama impregnirana katranom.
‘Aha’, reče Rinsvind, koji se za nijansu izduvao. ‘Aha, dobro. Dobro, onda. Lepo. Pa, da krenemo mi onda?’
Iskobeljao se i stresao sneg sa sebe.
‘Samo, ja mislim da bi bilo bolje da sačekamo jutro’, dodade Dvocvet.
‘Zašto?’
‘Pa, zato što je ciča zima, ne znamo gde se nalazimo, Prtljag je negde nestao, sve više se smrkava . . . ’
Rinsvind je oklevao. U dubokim kanjonima njegovog uma činilo mu se da čuje udaljeno šuškanje starog papira. Imao je užasan predosećaj da će se isti snovi od sada često ponavljati, a on je imao mnogo pametnijih stvari da radi, nego da sluša predavanja gomile drevnih čîni, čîni koje nisu mogle da se slože čak ni oko toga kako je nastao Kosmos –
Tanušni suvi glas u dnu njegovog mozga reče: Kojih stvari?
‘Ma, umukni’, reče Rinsvind.
‘Samo sam rekao da je ciča zima i – ’ poče Dvocvet.
‘Nisam mislio ti, već ja.’
‘Šta?’
‘Ma, umukni’, reče Rinsvind umorno. ‘Iznenadilo bi me da ovde ima nešto da se pojede?’
Ogromno kamenje bilo je crno i preteće naspram umiruće zelene svetlosti sunčevog zalaska. Unutrašnji krug je bio pun druida koji su trčkali naokolo u svetlu nekoliko lomača, podešavajući sve neophodne periferne uređaje kamenog računara, kao što su štapovi sa ovnujskim glavama na vrhu i imelom na drugom kraju, zastave sa izvezenim ukrštenim zmijama i, tako dalje. Izvan područja obasjanih lomačama, okupljao se veći broj ljudi iz ravnice; druidski festivali su oduvek bili popularni, pogotovo kada bi nešto išlo kako ne treba.
Rinsvind ih je posmatrao.
‘Šta se dešava?’
‘Ah, elem’, reče Dvocvet pun entuzijazma, ‘izgleda da ova ceremonija datira još od pre nekoliko hiljada godina i da slavi, hm, ponovno rađanje Meseca, ili, možda, Sunca. Ne, sasvim sam siguran da se radi o Mesecu. Izgleda da je vrlo svečana, i lepa i protkana tihim dostojanstvom.’
Rinsvind uzdrhta. Uvek bi se zabrinuo kada bi Dvocvet počinjao ovako da priča. Barem još nije izrekao ‘živopisno’ ili ‘tradicionalno’; Rinsvind nikada nije uspeo da nađe zadovoljavajući prevod za ove reči, a najbliže što je uspeo, bilo je ‘nevolja’.
‘Voleo bih da je Prtljag ovde’, reče turista tužno. ‘Dobro bi mi došla moja kutija za slikanje. Izgleda veoma tradicionalno i živopisno.’
Gomila se uskomeša u iščekivanju. Bilo je očigledno da se nalaze pred samim početkom.
‘Vidi’, reče Rinsvind žurno. ‘Druidi su sveštenici. To moraš da zapamtiš. Ne čini ništa što će ih uznemiriti.’
‘Ali – ’
‘Nemoj im nuditi da kupiš kamenje.’
‘Ali, ja – ’
‘Ne počinji da pričaš o tradicionalnim narodnim običajima.
‘Mislio sam – ’
‘Zaista ne pokušavaj da im prodaš osiguranje, to ih uvek uznemirava.’
‘Ali, to su sveštenici!’ zavapi Dvocvet. Rinsvind zastade.
‘Da’, reče. ‘U tome i jeste poenta, zar ne?’
S druge strane spoljnog kruga formirala se neka vrsta procesije.
‘Ali, sveštenici su dobri ljudi’, reče Dvocvet. ‘U mojoj zemlji, oni šetaju sa posudicama za prošnju. To je njihov jedini posed’, dodade.
‘Aha’, reče Rinsvind, ne baš sasvim siguran da je razumeo. ‘One bi služile za skupljanje krvi, jel’ tako?’
‘Krvi?’
‘Da, od žrtvovanja.’ Rinsvind je mislio o sveštenicima koje je poznavao kod kuće. Bio je, naravno, na oprezu da nekog boga ne načini neprijateljem, obavljao je mnoge hramske poslove i, u celini, mislio da je najtačnija definicija sveštenika u Oblastima Kružnog Mora bila da je to neko ko dobar deo vremena provodi u krvi do ramena.
Dvocvet je izgledao užasnuto.
‘Ma, ne’, reče. ‘Tamo, odakle sam ja, sveštenici su sveti ljudi koji su se posvetili životu u nemaštini, dobrim delima i izučavanju prirode Boga.’
Rinsvind razmotri ovu neobičnu tvrdnju.
‘Bez žrtvovanja?’ reče.
‘Apsolutno bez.’
Rinsvind odustade. ‘Pa’, reče, ‘meni se onda oni ne čine toliko svetim.’
Začu se treštanje orkestra bronzanih truba. Rinsvind se osvrnu. Povorka druida je lagano marširala pored njih, sa dugačkim srpovima koji su visili zajedno sa buketićima imele. Razni niži druidi i učenici pratili su ih, svirajući na raznolikim udaraljkama za koje se verovalo da rasteruju zle duhove, a u čemu su verovatno i uspevale.
Baklje su pravile uzbudljive i dramatične šare po kamenju koje je zlokobno stajalo naspram zelenkastog neba. Središno, blještave zavese Aurore Koriolis počeše da trepere i da se cakle među zvezdama, dok je milion ledenih kristala igralo u Diskovom magičnom polju.
‘Belafon mi je sve objasnio’, šaptao je Dvocvet. ‘Videćemo čuvenu ceremoniju koja slavi Jedinstvo Čoveka sa Vasionom, tako mi reče.’
