Svet dvostrukog odraza

01.08.09

„Svet dvostrukog odraza“, zbirka priča autora čiji je pseudonim Stanislav Vuk, objavljena je nedavno u izdanju beogradske Narodne knjige. U pitanju je zanimljiva (postmoderna) igra zasnovana na Platonovom viđenju umetnosti kao „svetu dvostrukog odraza“. Vuk ovu ideju reaktualizuje tako što su junaci njegovih priča već poznati junaci iz umetnosti, ali kojima su pripisane biografije njihovih autora (pisaca Borhesa, Kiša, Bodlera, Remboa... reditelja Filipa de Broka, glumaca Žan-Pol Belmonda i Lene Bogdanović).
Stanislav Vuk (Dragutinović) rođen je 1979. godine u Beogradu. Apsolvent je na Fakultetu političkih nauka. „Svet dvostrukog odraza“ njegova je druga knjiga. Pre nje objavio je roman „Tragovi lepote“, 2008. u izdanju Apostrofa.
Zbirka a roman
Vaša prva knjiga, „Tragovi lepote“ je roman, ali bi, da ova odrednica ne stoji ispod naslova, čitalac pre pomislio da je u pitanju zbirka priča. „Prva, druga, treća... priča“, imaju opet i svoje sopstvene naslove kao i niz podnaslova u svojoj strukturi. Iz priče u priču menja se i lice iz kog se pripoveda. Kakav je onda to roman pred čitaocima?
- Želja i namera bila mi je da to bude knjiga koja će funkcionisati i kao zbirka priča i kao roman, dakle da knjiga bude i jedno i drugo. Segmenti su pisani tako da mogu da se čitaju izdvojeni iz celine, ali oni isto tako funkcionišu i kao poglavlja romana, jer su date diskretne ali jasne indicije da je glavni lik svake od priča ista osoba, odnosno da su na prvi pogled zasebne priče u stvari životne epizode i situacije jednog istog junaka. Samim tim svaka od prethodnih priča/poglavlja utiče na tumačenje i dopunjava značenja i kontekste svake sledeće. To je, dakle, tematski homogena knjiga koja govori o emotivnom putu i iskustvu u rasponu od prve, dečačke ljubavi do otuđenja, ne tvrdeći da je taj put nužan, ali je svakako jedan od mogućih. Čvrste odrednice o redosledu priča (prva, druga, treće etc.) u stvari ukazuju da redosled priča nije i ne može biti proizvoljan, već da puno i željeno značenje one imaju u takvom redosledu koji ih čini celinom. To je sve uslovilo da forma i struktura knjige bude bez teksta čija bi jedina funkcija bila da potcrta i naglasi sve gore navedeno, što je po mom mišljenju bilo suvišno i u krajnjoj liniji kao rezultat bi dalo manje zanimljivu knjigu. A što se tiče odrednice književne vrste date ispod naslova, ona je bila iznuđena, odnosno nje nije bilo u trenutku kada je knjiga bila završena. S obzirom na to da je u knjizi izričito stajala odrednica „priča“, većina je to čitala isključivo kao priče. Drugim rečima, da bih ukazao na knjigu koja je i roman, morao sam da to eksplicitno kažem.
Svet dvostrukog odraza
Ako se u prvoj vašoj knjizi čitalac-laik makar snalazio sa prastarom temom međuljudskih i ljubavnih odnosa, kroz zbirku priča „Svet dvostrukog odraza“, teško se probija i čitalac-erudita. Kada čuveni junaci umetnosti postanu to ponovo u vašim pričama, ali sada živeći biografije svojih autora, osim „fantastiče hrestomatije“, šta se time postiže?
- Na većinu tih stvari sam, što eksplicitno što implicitno, odgovorio u Post scriptumu knjige. Moje viđenje knjige je da ona savršeno dobro može da funkcioniše i kod čitalaca i čitateljki koji nemaju neko pretpostavljeno predznanje, odnosno da se suština i smisao knjige ne iscrpljuju u biografijama, dokumentarnosti i intertekstualnosti, već da sve to predstavlja samo jednu od dimenzija priča koje prvenstveno govore o nekim suštinskim pitanjima u vezi sa stvaranjem, umetničkim delima ili svetom umetnosti. To što takvi detalji i elementi nisu u celosti izmišljeni samo je posledica dve stvari: prve, da je moja želja bila da napišem upravo ovakvu zbirku postmodernih priča pa je samim tim bilo nužno napraviti mešavinu činjeničnog i izmišljenog, i druge, što su junaci priča istovremeno i moji lični junaci, dakle priče su nastajale spontano, kao posledica mog interesovanja i fasciniranosti velikim umetnicima, razmišljanjem o njihovim sudbinama i bliskošću sa njihovim životima, a ne kao posledica surove, krute konceptualnosti, gde bi pisanju prethodilo neko obimno istraživanje. Moje je viđenje, dakle, da je to zbirka zanimljivih priča, interesantnih i lakih za čitanje za čije razumevanje uopšte nije neophodno nekakvo predznanje. Ono pomaže i doprinosi uočavanju nameravanih značenja, ali definitivno nije nužno. Knjigom dominiraju pisci, ali ona nije samo o piscima i književnosti već o umetnosti uopšte za šta su zaslužni muzičari, slikari, filmadžije etc., kojih takođe ima u knjizi.
Već samim tim što pišete iznosite svoj stav prema Platonovom viđenju umetnosti kao „odrazu odraza“. Da li to onda znači da tvrdite da umetnost dotiče suštinu?
- Platon, odnosno njegovo viđenje „veštine podražavanja“, u knjizi je pomenut upravo iz razloga što odriče umetnosti bilo kakvo pravo postojanja, stavljajući je u red aktivnosti dostojnih prezira, čiji rezultati su trostruko udaljeni od istine. On dakle zastupa stav koji u današnjem svetu ne da je redak, nego je verovatno jedinstven, da umetnost nije aktivnost i oblast dostojna poštovanja, pa samim tim ne samo da ne dotiče suštinu nego joj nije ni na tragu. Moj stav je da osnovna svrha umetnosti treba da bude lepota. Ne dakle da umetnost bude oslobođena bilo kakve ideje ili upitanosti, za vrhunsku umetnost one su neophodne, ali ideja, intelekt bez lepote je gotovo ništa, dok je dostizanje ideje i ideala lepote sasvim dovoljno opravdanje za postojanje nekog konkretnog umetničkog dela ili umetnosti po sebi. Što se suštine tiče, umetnost je može dotaći, naslutiti, nakratko videti, ali ništa više ili bolje nego ostale tri velike oblasti ljudskog intelekta i duhovnosti: religije, filozofije i nauke. Mislim, dakle, da se u preseku saznanja, dostignuća, ideja, nazovite to kako hoćete, sve ove četiri oblasti, i nije na odmet ponoviti: religije, umetnosti, filozofije i nauke, može naslutiti suština, suština ustrojstva sveta, ljudske egzistencije i ostalih zaista suštinskih stvari.
Knjige koje se čitaju bez napora
U hiperprodukciji naslova, pa i bestselera, a u ovoj sredini čak i književnih nagrada i dela koja na taj način nalaze svoj put do publike, očekujete li ipak da vaše knjige stignu i do šireg čitalačkog kruga i koje mesto mislite da im može pripasti na ovdašnjoj književnoj sceni?
- Mislim da su moje knjige dobre, pre svega čitljive knjige koje se čitaju lako i bez napora, a njihov neveliki obim sigurno takođe može da bude prednost na putu do čitalaca i čitateljki, odnosno jedan od argumenata da neko izriskira i pročita ih, jer i ako mu se ne dopadnu, nije previše vremena potrošio na njih. Sticajem okolnosti ja u poslednje vreme ne postižem da pratim domaću književnu produkciju dalje od primanja najosnovnijih informacija tako da ne bih mogao precizno i sa razumevanjem da pozicioniram mesto mojih prvenaca. Ali, u krajnjem, stvar se svodi na kvalitet. Tu tematika i stil ne govore i ne znače ništa. Knjiga nije prvenstveno moderna, komercijalna ili anahrona, ljubić, krimić ili drama, već je ona pre svega dobra ili loša, a za dobru knjigu uvek ima prostora i mesta i ona uvek nađe put do publike. Kako i kada potpuno je neizvesno i nepredvidivo.
Najzad, da li je i vaš pseudonim deo književne igre, pokušaj skrivanja ili, naprotiv, dodavanja još nekog smisla i dimenzije vašim knjigama?
- Počeću od kraja pitanja i odgovoriti: ne; pseudonim nije dodavanje još nekog smisla i dimenzije mojim knjigama. Pošto je to pitanje, pitanje pseudonima, nezaobilazno prvenstveno u krugu mojih poznanika i prijatelja, ja na njega uvek i svima odgovaram sledećom pričom: u „Sto godina samoće“ postoji lik jedne bake koja se nakon neke strasne ljubavne afere, koja se tragično završila donevši sveopšte razočaranje u život i ljude, u ranoj mladosti osudila na kućni pritvor i odsečenost od sveta; decenije su prošle u toj samoći i izolaciji i ona je u međuvremenu ostarila i zaboravila zašto je svoj život tako provela i jedino je znala da je sigurno imala neki jako dobar razlog. Ja sam odluku da objavljujem pod pseudonimom doneo pre nekih petnaestak godina, tako da sam u međuvremenu potpuno zaboravio koji su bili argumenti u prilog jednoj takvoj odluci, ali sam siguran i znam da sam i ja, kao i baka iz Markesovog romana, imao neki jako dobar razlog.

Ivana Matijević