Sudbina jednog Čarlija

23.12.11 Dnevnik - Novine i časopisi

Čudesnu knjigu o Čarlijevim pustolovinama napisao je isto toliko čudesan pisac Aleksandar Popović. Zahvaljujući njegovim blistavim mudrolijama i dobroti, u prilici si da se ozbiljno razveseliš i razigraš putujući kroz knjige "Tvrdoglave priče", "Devojčica u plavoj haljini", "Lek protiv starenja"...
Čestitam ti, dragoceni mladi čitaoče, što si od slikovnice sa doživljajima Mačka u čizmama porastao do knjige o sudbini mačora Čarlija. Među knjiškim mačorima, Čarli je mačor i po! Videćeš zašto.
Čudesnu knjigu o Čarlijevim pustolovinama napisao je isto toliko čudesan pisac Aleksandar Popović. Zahvaljujući njegovim blistavim mudrolijama i dobroti, u prilici si da se ozbiljno razveseliš i razigraš putujući kroz knjige «Tvrdoglave priče», «Devojčica u plavoj haljini», «Lek protiv starenja»... A «Sudbina jednog Čarlija» je biser-knjiga među njima.
I ja sam, kao i mnogi drugi, uz vedre reči ovoga pisca stasavao, pa se često, štrpkajući od života, zadovoljno osmehnem kad pomislim i na Čarlija, i na tvrdoglavu priču o Crnom Anđelku (koji je sto godina išao u prvi razred) i na televizijsku dramu u nastavcima «Vaga za tačno merenje».
Nešto starijima od tebe Aleksandar Popović je prepustio da se zakikoću i zamisle nad dramama «LJubinko i Desanka», «Razvojni put Bore Šnajder», «Mrešćenje šarana»... Znaš već kako to ide sa starijima: ako su nešto, nekakvu značajnu mrvicu, u detinjstvu propustili, postaju velika zanovetala. Zato mi je baš drago zbog tebe i Čarlija. Vidim da ti je stalo do detinjstva!
Prvi put se knjiga u kojoj se Čarli rodio pojavila podaleke 1964. godine. Ali, to ne znači da njen glavni junak ima „toliko i toliko” godina. Stanovnici knjiga ovladaju neobičnom veštinom da se svaki put kad neko odluči (ovako kao ti sada) da pročita njihovu „rodnu” knjigu, iznova rađaju i žive.
Okruženje u kom se Čarli u knjizi rađa je takvo da ga svaki mačor samo poželeti može. Dešava se to u mesarnici u kojoj njegova mama, vešta žuta mačka, u to vreme, ima stalno zaposlenje. Samo, Čarlijeva mama nije želela da njen sin postane noćni čuvar u mesarnici. Znala je ona, mnogo bolje od nas, da su mačori najsrećniji kad skitaju. „Upisaću ga u mornare sa zlatnim dugmencima” – razmišljala je žuta mačka i pre Čarlijevog rođenja – „i brodski mačak putovaće po celom svetu...”
Doznaćeš, polako, i kako se Čarli upoznao sa svojom „najboljom na svetu drugaricom”, devojčicom Violetom, i zašto se ova knjiga ne zove Sudbina jednog Rikarda i još mnogo, mnogo zanimljivih detalja iz života čuvenog radoznalog mačora.
Vidim ovde sebe kako, pre „iha-haj” godina, preko reda, prvi put zavirujem u «Sudbinu jednog Čarlija». Moja sestra, malčice starija od mene, odlazeći u prodavnicu (naravno, da posluša mamu) ostavila je na stočiću otvorenu knjigu, pa sam, kao i svi ljubopitljivi dečaci koji tek što su, koliko-toliko, naučili da čitaju i pišu, priskočio da otkrijem kakvo to zanimljivo štivo čita, mesto da se sa mnom igra. Kad se vratila iz prodavnice, bilo je, malo, „povuci-potegni”, trebalo je da priznam kako je to knjiga za starije od mene, da bismo, na kraju, Čarlija čitali zajedno. Tako je Čarli postao naš, zajednički, odličan prijatelj iz detinjstva. I do dan-danas se tu ništa nije promenilo.
A da je ova knjiga stvarno namenjena malko starijima od tadašnjeg mene (takvima kao što si ti), videlo se po tome što sam kroz nju nailazio i na poneku reč koja mi, tada, nije bila baš najrazumljivija: deklamacija, senzacija, monokl, fakir...
Saznaj, dobri čitaoče, jer si vredan i ove i mnogih drugih knjiga, šta je posle bilo. U tvojim je rukama dalja sudbina «Sudbine jednog Čarlija». Ni ne pokušavam da sakrijem od sebe radost zbog toga. Verujem da je i Čarlijev pisac, tamo negde, na onom tajanstvenom oblačku ili ostrvcetu, kamo dobri, duhoviti ljudi i izvrsni pisci, može biti, na kraju krajeva, odlaze, veoma zadovoljan što je to tako.

Branko Stevanović, pisac za mlade