Teri Pračet (1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane.Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla. Od tada je broj napisanih knjiga postao dvocifren, a svaka naredna ima rezervisano mesto na top-listi bestselera. Pisao je knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno su ga optuživali da se bavi književnošću. Govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.
Ovamo odlaze zmajevi.
Oni leže...
Nisu mrtvi i ne spavaju. Ne cekaju, jer cekanje podrazumeva nadanje. Možda je rec koja nam je ovde potrebna?
? dremaju.
I mada prostor koji zauzimaju nije isti kao obican prostor, ipak su gusto složeni. Nema ni jednog kubnog centimetra koji nije ispunjen celjustima, kandžom, krljuštima ili vrhom repa, pa je utisak kao kod nekog od onih narocitih crteža, gde oci odjednom pocinju da shvataju da je prostor izmedu dva zmaja, zapravo, ponovo zmaj.
Mogli bi da vas podsete na konzervu sardina, ako sardine zamišljate kao ogromne i sa kandžama, kao ponosite i ohole.
A negde se, možda, nalazi i kljuc.
Ovamo odlaze zmajevi.
Oni leže...
Nisu mrtvi i ne spavaju. Ne čekaju, jer čekanje podrazumeva nadanje. Možda je reč koja nam je ovde potrebna...
... dremaju.
I mada prostor koji zauzimaju nije isti kao običan prostor, ipak su gusto složeni. Nema ni jednog kubnog centimetra koji nije ispunjen čeljustima, kandžom, krljuštima ili vrhom repa, pa je utisak kao kod nekog od onih naročitih crteža, gde oči odjednom počinju da shvataju da je prostor između dva zmaja, zapravo, ponovo zmaj.
Mogli bi da vas podsete na konzervu sardina, ako sardine zamišljate kao ogromne i sa kandžama, kao ponosite i ohole.
A negde se, možda, nalazi i ključ.
* * *
U sasvim drugom prostoru bilo je rano jutro u Ank-Morporku, najstarijem, najvećem i najprljavijem od svih gradova. Kišica je rominjala iz sivog neba probijajući rečnu izmaglicu koja se uvijala po ulicama. Pacovi i druge različite vrste bavili su se svojim noćnim poslovima. Pod vlažnim pokrivačem noći ubice su ubijale, kradljivci krali, droce drocale. I tako dalje.
A pijani kapetan noćne straže Vajms polako se teturao ulicom, lagano prilegao u jarak ispred stražarske stanice i ostao tako ležeći dok su iznad njega čudna slova ispisana svetlošću strujala kroz vlagu menjajući boje...
Grad je bio, bio je, bio je, kakoseonokaže. Ono. Žena. E, to je bio. Žena. Bučna, drevna, vekovima stara. Navuče te, pusti te da, ono, da se zaljubiš u nju, a onda te zvizne u, u, ono, bre. Ono, u ustima. Jezik. Krajnike. Zube. Eto, to ti, burazeru, uradi. To ti je prava... ma ono, znaš, žena pas. Kuca. Ženka. Kučka. A onda je zamrziš, i baš kad pomisliš da si je, ga, izbacio iz svog, svog, ma onog, e onda ti ona otvori svoje veliko zaigralo pogano srce i uhvati te u ras, ras, ono. Koraku. Jes’ vala. To je to. Nikad da znaš na čemu si. Gde ležiš. Jedino u šta si siguran je da ne možeš da je pustiš. Jer, jer ona je tvoja, sve što si ikad imao, čak i u svojim jarkovima...
* * *
Vlažna tama obavijala je časne građevine Nevidljivog univerziteta, vodeće magijske obrazovne ustanove. Jedina svetlost bila je slabašno treperenje oktarina s uzanih prozora nove zgrade Visokoenergetske magije, gde su oštri i ljubopitljivi umovi proučavali samo tkivo sveta, sviđalo se to njemu ili ne.
A svetla je bilo, naravno, i u Biblioteci.
Biblioteka je bila najveći skup magijskih tekstova bilo gde u multiverzumu. Hiljade tomova okultne nauke pritiskalo je njene police.
Pošto ogromne količine magije mogu ozbiljno da poremete ovozemaljski svet, govorilo se da se Biblioteka ne pokorava uobičajenim pravilima prostora i vremena. Govorilo se da joj nigde nema kraja. Govorilo se da biste mogli danima da lutate između udaljenih polica, da negde tamo postoje izgubljena plemena studenata istraživača, da čudna bića vrebaju u zaboravljenim nišama i da ih love bića koja su još čudnija.
Mudriji studenti u potrazi za nekim udaljenijim tomovima vodili su računa da ostavljaju oznake kredom po policama dok su se zapućivali dublje u memljivu tamu, a prijateljima su ostavljali poruke da dođu da ih traže ukoliko se ne vrate do večere.
I pošto se magija može samo ovlaš ukoričiti, same knjige Biblioteke bile su više od običnog obrađenog drveta i papira.
Sirova magija pucketala je s njihovih oboda, bezopasno se uzemljujući preko bakarnih šipki koje su bile pričvršćene za svaku policu upravo iz tog razloga. Bledunjave šare plave vatre puzale su po policama i mogao je da se čuje zvuk, papirnato šuškanje, kakvo bi moglo dopirati iz naseobine čvoraka na leglu. U tišini noći knjige su pričale jedna s drugom.
Takođe se čulo i nečije hrkanje.
Svetlo s polica nije toliko osvetljavalo koliko je potcrtavalo tamu, ali pod njegovim ljubičastim treperenjem posmatrač bi mogao da razluči prastari, iskrzani sto upravo ispod središnje kupole.
Hrkanje je dopiralo ispod njega, gde je komad dronjavog ćebeta jedva pokrivao nešto što je ličilo na gomilu vreća s peskom, ali je u stvari reč bila o mužjaku orangutana.
Bio je to Bibliotekar.
Nije se mnogo ljudi u poslednje vreme žalilo zbog činjenice da je u pitanju bio čovekoliki majmun. Do pretvaranja je došlo magijskim nesrećnim slučajem, što uvek postoji kao mogućnost na mestima gde se čuva toliko moćnih knjiga i smatralo se da je on zapravo dobro prošao. Na kraju krajeva, bio je u otprilike istom obliku. I bilo mu je dopušteno da zadrži svoj posao, u kome je bio prilično dobar, mada ‘dopustiti’ baš i nije najbolja reč. Način na koji je mogao da zavrne gornju usnu i da pokaže više neverovatno žutih zuba od bilo kojih drugih usta koje je Univerzitetsko veće ikad videlo, nekako je obezbedio da se pitanje nikada i ne postavi.
Ali sada se čuo i drugi zvuk, neuobičajeni zvuk škripe vrata koja se otvaraju. Koraci zatrupkaše preko poda i izgubiše se među načičkanim policama. Knjige negodujući stadoše da šuškaju, a neki od obimnijih priručnika zazveckaše svojim lancima.
Bibliotekar je i dalje spavao, uljuljkan šaputanjem kiše.
U okrilju svog jarka, pola milje dalje, kapetan noćne straže Vajms otvori usta i poče da peva.
12.01.07
Moj hit nema recept
Dejan Papić
Za osam godina od male "porodične manufakture "Laguna" je izrasla u pravu "fabriku literature", svrstavši se među najveće i najznačajnije naše izdavačke kuće. Minulu godinu završila je sa ukupno do sada objavljenih 500 naslova i prodatim tiražom od milion primeraka - munjevit uspeh kakav se, izuzev "Narodne knjige", ne pamti, barem poslednje dve tri decenije, u srpskom izdavaštu.
U avanturu sa knjigama Dejan Papić, vlasnik i direktor "Lagune" upustio se, kako kaže, samouk, bez ikakvog iskustva u tom poslu (u to vreme bio je programer u "Putniku"), i zahvaljujući popularnom piscu Teriju Pračetu čije su ga knjige oduševljavale.
- Nekoliko meseci živeo sam u Londonu, obilazio knjižare i dobio ideje da objavljujemo knjige kojih nije bilo u našim knjižarama - priča Papić. - Uživao sam u Pračetovim knjigama i poželeo da to zadoljstvo podelim sa drugima. Preveo sam njegovu "Boju magije", ali sam, da bih dobio autorska prava, morao da otvorim izdavačku agenciju. Tako se na brzu brizinu, u mom stanu, rodila "Laguna", a "Boja" objavljena uz pomoć prijatelja i uz podršku supruge Mirjane. Mnogi su sumnjali u uspeh Pračetovih avantura, ali se već drugi naslov iz njegovog serijala "Svetlost čudesnog", našao na bestseler listama što je i za mene bilo iznenađenje. Do sada smo objavili 20 dela ovog autora.
UZ DOBRE prevode od početka smo insistirali na valjanoj lekturi koja je, inače, u opštoj trci sa bestselereima, rak rana našeg izdavaštva. Sada svaku novu knjigu čitaju dva tri lektora i tu propusta nema. Naravno, puno smo radili na atraktivnoj opremi, ali i o što pristupačnijoj ceni. Da smo u svemu tome uspevali, pokazuje i praktično iz naše kuće, od ljudi koji su ovde radili, nikla je još tri izdavača, "Okean", "Magnet" i "Kojot".
Ipak sagovornik ističe kako nema pravila u (ne)uspehu pojedinih dela bez obzira na njihovu prođu u svetu.
- Recimo, godinu dana smo se nećkali da li da objavimo "Devojku sa bisernom minđušom" Trejsi Ševalije, sumnjajući da li će imati interesovanja za priču o Vermeru i Holandiji u 17. veku. Oko nje se nismo posebno ni trudili, ali je zahvaljujući dobrom glasu koji je išao od čitaoca do čitaoca Ševalije je postala izuzetno popularna. Njena dosadašnja četiri romana prodali smo u više o 50.000 primeraka i još se traže. Nasuprot tome, dela Majkla Krajtona, koji je bez sumnje jedan od najvećih svetskih hit majstora, kao ni knjige takođe čitane Džeki Kolins, ovde se nisu primile.
Slično je bilo i sa knjigom "Klice", koja dugo nije silazila sa bestseler liste u Americi jer je govorila o tajnom biološkom ratu koji je simuliran u nekim američkim gradovima. "Laguna" je napravila velike plakate, upregla marketing, objavljen je feljton u novinama i - ništa. To delo je najneprodavanije otkako postoji ova kuća.- Naši čitaoci su u odnosu na okruženje, dosta sofisticirani, ne interesuju ih dnevno-političke teme, imaju istančan ukus i ne podležu lako hitovima za jedan dan - veli Papić.
U poslednje dve-tri godine "Laguna" je znatno proširila lepezu svojih izdanja. Pokrenuta je edicija "Mala Laguna", za klince od dve do 14 godina, a šansa je pružena i domaćim piscima u ediciji "Meridijan".
- Hteli smo da pokažemo da i u srpskoj književnosti ima glasova koji mogu da stanu rame uz rame sa svetskim piscima - kaže Papić. - Zbog toga "Meridijani" imaju moto "Svetsko lice srpske književnosti". Spremni smo da proširimo i ponudu naslova iz popularne nauke, u pripremi su i novi hitovi, ali nam je sada glavni problem nedostatak dobrih prevodilaca. Više od 200 knjiga koje smo odabrali čekaju na prevode!
PROSTORIJE
STVORENA u jednom stanu sa samo dva zaposlena (vlasnik i njegova supruga), danas "Laguna" ima 16 stalnih i sto honorarnih saradnika, veoma lepo opremljene prostorije u centru grada, u Resavskoj, knjižaru i sve ono što je neophodno jednom modernom izdavaču.
PREVODIOCI
Velikom prodoru kuće doprinela su četvorica prevodilaca, takođe samoukih: Nenad Dropulić, po profesiji istoričar, Goran Kapetanović, kompozitor, Nikola Pajvančić, student prava i Aleksandar Milajić, građevinac. Zahvaljujući njihovoj inicijativi i sjajnim prevodima, čitaoci mogu da uživaju u hitovima Marija Puza, Tonija Parsonsa, Dena Simonsa, Nika Forbnija, Barbare Kingslover, Trejsi Ševalije, Anite Dajamant, Breda Elisa... Samo je Dropulić preveo više od 50 knjiga!
D. BOGUTOVIĆ
