Stanica i druge priče

23.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez...
Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića.
ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220
Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove.
A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj.
O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta.

JEŽI SOSNOVSKI, STANICA I DRUGE PRIČE, KOV, VRŠAC, 2003. STR.48
Samo pet priča poljskog pisca Ježija Sosnovskog (1962) dovoljno je da vidimo da imamo posla sa majstorom i inovatorom u planetarnoj prozi. NJegov magični realizam ne bavi se samo svetom priviđenja nego čudesne Internet junake posmatra u virtuelnoj stvarnosti. Svet je košmar iz koga nema pravog izlaza, ništa nije definitivno i sve se vraća kao onaj njegov uginuli mačak iz antologijske priče “«Mala krznena smrt”».
Ipak, Sosnovskog/ pisca ćemo najviše pamtiti po diskusiji koju vodi, preko Interneta, sa Hitlerovim zločincem Karlom Ginterom, smeštenim u virtuelni Muzej savremene istorije. Na sva bolna, fizička i metafizička pitanja, 98-godišnji krvopija Ginter, odgovara replikama o narendanoj šargarepi s prazilukom i celerom, značaju povrća i svežeg vazduha za zdravlje svakog pojedinca. Nema cimanja...

DRAGOMIR ŠOŠKIĆ, PREDEO PODNOŠLJIVO RASKOŠAN, PESME, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 93
Sedam ciklusa, sa uvodnom i završnom pesmom, Dragomira Šoškića (Ulotina kod Andrijevice, 1949), a sve pod naslovom «”Predeo podnošljivo raskošan”», je treća, najzrelija, zbirka ovog autora koji je pristupio izvesnom čišćenju jezika i pročišćavanju zagađenog vidokruga. Ne samo što o tome govori u jednoj od pedeset pažljivo odabranih pesama, nego tu poetiku demonstrira i u doživljaju savremenog sveta i dramatike njegovog postojanja i opstajanja.U prepoznavanju i razumevanju stvari Šoškić ide tragom slavnih prethodnika (Šklovski, Flober), ali i savremenika kakav je Jovan Zivlak, kome je i posvećena jedna od pesama. Šoškić je razboriti posmatrani posmatrač, pesnik tamnih cvetova, male apokalipse i prolaznosti. Više poražen nego fasciniran učincima urbane civilizacije i hodom istorije, Šoškić peva žarom neveselim pokušavajući da nađe suštinu i bilo kakav oslonac.
Sa ambisa margine, on pokreće večna pitanja i na njih daje sasvim lične i ubedljive pesničke odgovore.

M. Živanović