Srp nad Everestom

03.03.12 Danas

Mada je srbnutih u zdrav mozak više no anđela na vrhu igle, za Milana Jankovića, požarevačkog literarnog spahiju i marginalca od zakletve, možemo reći da je samo - srpnuo, i to vragometnim romanom Srp nad Everestom.
Odvažite li se na uspon dug 300 stranica, vrh čitalačkog iskušenja (i zadovoljenja) ošinuće vas oštrim vazduhom spoznaje i vidikom pred kojim ćete (iskupljujući kohorte onih koji zabadaju glavu u oportunistički pesak) shvatiti da je, nakon što ste se nadoticali najdubljeg dna, vreme da malo zajodlujete i s krova sveta.
Ali, ne usokolite se previše, jer svet u Jankovićevom romanu ponekad (a i češće) izgleda kao da ga je na papir bacao Kafka, a crtežima ukrasio Dali.
Glavna junakinja piščevog brevijara mnogoznanja (jer njega, kao iskusnog i radoznalog čitaoca i uočavača sve zanima, pa ga sve i boli), novinarka je zlehudinijevskom sudbinom onemogućena na bilo kakav pokret osim, često na pragu psihološkog samoubistva, misaoni kolut unazad. Za sebe (kad dođe do reči od pedesetak nestrpljivih junaka) kaže da je „prašnik za oplodnju splina“, pa ipak ovo nije „mala knjiga krečena u crno“, kako bi neko mogao pomisliti, jer srećom Janković radije dlan prisege polaže na Gargantuu i Pantagruela nego na Sveto pismo.
Autor nas vodi kroz nenadigrivu književnu premetaljku, gde se reči sustižu i potpliću, a on gleda da svakoj stavi soli na rep, promulja je do smisla i natrag.
U tom kalamburu nema čega nema, pa smo zasuti naramcima citata, dozama etičkih opijata, sekvencama filmskih i generacijskih omaža, uputstvima za sve vrste bizarnih (zlo)upotreba čoveka. Sa Jankovićevim junacima lutamo obilazeći gradove i hadove, čitamo natpise iz novina i sa ruševina, prepuštamo se gurmanlucima, kolebamo između leksilijuma i delirijuma, i svojski čudimo kako se pakao u poslednje vreme toliko izgradio.
Uz pretpostavku da osnove etnologije Janković drži u malom prstu (ili na mekom nepcu), izvesno je da mu ni etnologija nije strana, posebno kad se tiče očuvanja starih reči i (ka)lemljenju novih, začikavajućih. Tako njegovi junaci (i alter egoisti) pokazuju da živimo u doba kad cveta hiljadu karaktera, a najlepše ode se ciguligaju na ivici kratera.
Jedino s Jankovićem isplati se ponovo proljumati kroz žigosane devedesete, jer je ponekad pravi merak setiti se situacija u kojima je ljudskost odbijala uskosti primitivizma i zaumizma. Pisac ne dopušta da bilo koja činjenica ostane ispod sača, sve provlači kroz emotivno knjigovodstvo, a nešto od tih žiganja i katarzi prelazi i na čitaoce.
Milan Janković se, kroz fabulom krcate solilokvije svoje junakinje, nada da će stvoriti reči skućene u knjizi. Preko praga te kuće niko vas neće preneti, ali u njoj uvek možete računati da je za vas na vreloj plotni postavljen fildžan viška. Šta više očekivati (i dobiti) od knjige.

Predrag Ž. Vajagić