Najpoznatiji i najprevođeniji izraelski autor Efraim Kišon preminuo je u svom domu u Švajcarskoj, u 80. godini života. Ova vest pre nekoliko nedelja obišla je čitavu planetu i rastužila mnoge koji su čitali radove ovog satiričara, jedinstvenog po svome stilu, pričama u kojima se mogu prepoznati svi iako je on "na tapet" svog "suvog i urbanog humora" često stavljao običan život u Izraelu, uključujući svoje najbliže okruženje pa i sebe. Kišon je zapravo čitaocu nudio ogledalo u kojem on može da pronađe mnogo toga sa čime može da se poistoveti.Rođen je 23. avgusta 1924. u mađarskoj prestonici Budimpešti, pod imenom Ferenc Hofman. Preživeo je strahote nemačkih logora u Drugom svetskom ratu, između ostalog i trenutak kada je jedan nemački oficir poređao Jevreje u red i ubijao svakog desetog. Kišon je uspeo da na kraju pobegne iz logora Sobibor. Kasnije će o tom iskustvu napisati: "Napravili su grešku - ostavili su jednog satiričara živog". Posle Drugog svetskog rata imigrirao je u Izrael (1949), i počeo da piše političku i socijalnu satiru, prvo u novinama (dnevne članke za list Maariv pisao je neprekidno 30 godina), a potom u knjigama koje su se bavile životom u novoj jevrejskoj državi. Efraim Kišon postaje 1949, zapravo, on je još 1945. promenio prezime u Kišont, ali je "konačno" ime dobio od izraelskog imigracionog službenika koji ga je "krstio" Efraim Kišon. Publiku osvaja već prvom knjigom "Osvrnite se gospođo Lot", a uspesi slede preko "Nojeve barke, turističke klase", ili "Tako nam je žao što smo pobedili!", u kojoj se pozabavio "šestodnevnim ratom iz 1967. godine" koji je tada već bio kritikovan u nekim delovima Evrope.
Nagrade
Efraim Kišon dobio je pregršt nagrada. Sve je počelo 1953, kada mu je pripala izraelska "Noradu" nagrada za književnost, a zatim su, između ostalih, usledile: izraelska "Sokolov" nagrada za izuzetan žurnalistički rad (1958), Specijalni Medaljon bugarske spisateljske asocijacije (1966), izraelska "Herzl" nagrada za literaturu i izraelska "Jabotinski" nagrada za knjige "Tako nam je žao što smo pobedili" i "Žal za pobednicima!" (1970), Nagrada predsednika Univerziteta Tel Aviv (1979), "Till Eugenspiegle" nagrada u Hamburgu (1980), "Noble" nagrada Asocijacije za promovisanje humora "Aphia" u Parizu (1981), "Zlatna kamera" u Berlinu za izuzetne TV filmove (1984), "Karl Valentin" nagrada u Minehnu (1985), Orden "Cordon belu de Saint Esprit" za literarni rad (1988), Velika literarna nagrada Mađarske u Budimpešti (1998).
Mnogi ga najbolje znaju kao pisca, čijih je više od 50 knjiga prevedeno na 37 jezika i štampano u tiražu od oko 43 miliona primeraka, a stekao je naročito odane obožavaoce u zemljama nemačkog govornog područja. Njegove porodične priče najprodavanije su na svetu, ne računajući Bibliju, od svih dela pisanih na hebrejskom jeziku. Osim toga, on je oformio pozorištnu kompaniju, njegov komad "Ugovorni brak" jedan je od najdugovečnijih u Izraelskom pozrištu, a 60-ih godina počinje da se bavi pisanjem scenarija, kao i režijom filmova. Tako je, recimo, "Salah Shabati", satirična priča o novim imigrantima iz severne Afrike koji se bore protiv birokratije i predrasuda u Izraelu, bio nominovan za Oskara 1964. godine. Ista ideja viđena je u prošlogodišnjem izraelskom filmu "Turn Left at the End of the World", što je najbolji primer kako je Kišonova oštra vizija uticala na generacije umetnika u Izraelu, koje mnogi sigurno nisu ni bili svesni. Kišon je napravio sedam ostvarenja koja se smatraju klasicima u Izraelu, a još jednu nominaciju za Oskara dobio je sa filmom "Policajac" iz 1971. Od filmskih nagrada, dobio je Zlatni globus za najbolji strani film za oba pomenuta ostvarenja. "Ovo je zemlja gde niko ne očekuje čuda, već ih svi uzimaju kao dar", rekao je jednom Kišon. On je imao pomešana osećanja prema Izraelu, naročito u poznijim godinama svog života. Često je bolje bio prihvaćeniji u inostranstvu nego u Izraelu, zemlji koja je bila meta njegovih najoštrijih bodlji. Upravo zahvaljujući njemu i skretanjem pažnje na socijalne probleme sa kojima se narod suočavao kroz smeh, pomogao je u postavljanju nacionalnog diskursa.
Genije komike internacionalnog kalibra
- Efraim je bio genije komike internacionalnog kalibra. Izrael je izgubio velikog humoristu, a ja sam izgubio najboljeg prijatelja - Josef Lapid, opozicioni lider u izraelskom parlamentu.
- On je dizao moral ovoj zemlji i imao veliki uticaj na (bivšeg premijera Levija) Eshkla - rekao je Kišonov dugogodišnji prijatelj Haim Topol, glumac, dodavši da su njegove novinske kolumne stizale do srca i uma "običnih čitalaca i onih koji su donosili odluke". Po njemu, Kišon je bio naročito značajan faktor tokom teškog perioda 60-ih kada je mlada država bila okružena neprijateljima i bila pod pritiskom da se dokaže svojim građanima.
- On je oduvek imao osećanje da nije dobrodošao u Izraelu. Često je govorio da oseća kako su rođeni Izraelci protiv njega, kao mađarskog imigranta - rekao je njegov prijatelj Topol.
- Nikakve teškoće nisu mogle da spreče cvetanje njegovog talenta i neverovatne spisateljske sposobnosti - rekao je izraelski premijer Arijel Šaron o Kišonovoj transformaciji iz osobe koja je izbegla holokaust do čoveka koji je postao kulturna ikona. Izraelski premijer je, na razgovoru u kabinetu kada se saznalo za smrt Kišona, dodao kako je on uvek pisao na hebrejskom, jeziku koji je naučio kao imigrant. "Bolna je činjenica da se Kišon tokom dugog niza godina osećao odbačenim od izraelskog kulturnog establišmenta. Ali njegov monumentalni rad ostaje sa nama i biće tu za buduće generacije", dodao je Šaron.
- Moj otac je rekao: Divno je osećanje kada su deca mog krvnika moji obožavaoci", rekao je Kišonov najstariji sin Rafi o uspehu svoga oca u Evropi, naročito u Nemačkoj.
Kišon je dobio mnoge nagrade, među ostalima i Izraelsko priznanje za životno delo 2003. godine, ali već tada je bio prilično odvojen od svoje zemlje, provodeći većinu vremena u Švajcarskoj. Njegov prvi brak tamo, 1946. sa Evom Klamer, okončan je razvodom. Potom se 1959. oženio Sarom Lipovic koja je preminula 2002, pa se 2003. oženio Lizom Vitasek. Imao je troje dece - Rafaela (1957), Amira (1964) i Renanu (1968), kao i petoro unučića.
Vladimir Todorović
19.02.05
Ja sam pisac Tolstojevog "Rata i mira"!
Efraim Kišon
Pošto je nedavno preminuli slavni humorista Efraim Kišon ostao da živi kroz svoja dela, bilo je sasvim lako da se kroz njih i obrati čitaocima "Danasa" u specijalnom "književnom intervjuu" urađenom kako bi se publika na prostorima Srbije i Crne Gore podsetila na njegov rad, ali i da oni koji nisu imali prilike da čitaju njegovu prozu makar za trenutak osete delić vrcavosti koja ga krasi.
Za početak ovog razgovora mogli biste da nam, kao pravi humorista i satiričar, kažete nešto kratko, efektno ali i smešno?
- Poznato je da svaki narod ima svoje nacionalno jelo. Izraelci, na primer, imaju arapski šip-kebap.
Kada ste pisali pokazali ste da inspiracija može da bude i nešto što će, u prvi mah, čoveka pre iznervirati nego inspirisati. Kao onda kada vam je pukla cev u zidu, a majstori mesecima nisu dolazili da oprave.
- Srećom vodena mrlja više se nije razlikovala od zida, jer je zid u međuvremenu nestao a ostala samo mrlja. Stan sam prodao i kupio novi, i još se i sada čudim kako mi tako jednostavno rešenje nije i ranije palo na pamet.
U humorističkom prikazu stvari iz običnog života niste sebe štedeli, kao ni mnoge druge, blisku i dalju rodbinu. Ono što neki vaši čitaoci pamte je "rodbinsko-umetnički" problem prikazan kroz specifičan odnos sa stricem Morisom, koji vam je doneo na poklon sliku.
- Slika je obuhvatala celokupno prostranstvo od četiri kvadratna metra, zajedno sa gotičko-baroknim zlatnim okvirom, a predstavljala je celokupno jevrejsko nasleđe. Desno, u prvom planu, dizao se gradić. Delom u dijaspori, delom u bunilu bio je okružen s puno vode i puno vrlo plavog neba. Odozgo je sijalo sunce u prirodnoj veličini, dole su pasle krave i koze. Uskim putićem šetao je rabin s dva svitka Tore u rukama; sledio ga je izvestan broj učenika Talmuda, među kojima i nekoliko čuda od dece, kao i dečak koji se uoči svog trinaestog rođendana priprema za Bar micvu. U pozadini su se videli vetrenjača, grupa guslača, mesec, jedna svadba i nekoliko zaposlenih majki kako peru rublje na reci. Na levoj strani otvarala se pučina s obaveznim jedrilicama i ribarskim mrežama. Iz daljine su pozdravljale ptice i obala Amerike. Pred nama je izranjala sva tragika jevrejskog naroda. Bilo je kao da se naš skromni dom do vrha napunio kozama, oblacima, vodom i učenicima Talmuda. Pokušali smo da pronađemo potpis počinioca, ali se taj kukavički sakrio.
Možda zbog svega toga niste ni pomišljali da se i vi oprobate u slikarstvu, ali da li ste imali priliku da uradite nešto u, recimo, mjuziklu?
- Naš vrli kolega Šekspir, ko god to bio, imao je u svakom slučaju dara za nešto na čemu mu svi sledbenici zavide: igrajući glavne uloge u vlastitim komadima uštedeo je sebi celu gomilu neugodnosti... Svojevremeno me je pozvao kod sebe intendant jednog našeg muzičkog pozorišta. Hteo je da pregovara sa mnom o mjuziklu. Smesta sam mu izjavio da iz dna duše mrzim kada ljudi na pozornici bez ikakvog razloga počnu pevati i plesati.
Vi ste pevali i plesali i te kako kada ste postali otac. Mada, očinstvo vam je, izgleda, donelo i neke duboko traumatične trenutke. Već samo rođenje prvoga sina je bilo događaj, o čemu ste razmišljali dok ste čekali na vesti u bolnici.
- Kako je samo sretna moja žena što se ne mora uzrujavati. Blagi Bože, možda su otkrili da uopšte nije trudna, već da joj se samo trbuh naduvao od silnih kokica.
Da li ste vi preterano mazili svoju decu?
- Iskompleksirani psihijatri tvrde da jevrejski roditelji prekomerno maze svoju decu jer "ona kao da moraju da imaju sve ono što mi nismo imali". Ima u tome i ponešto istine. Ja, na primer, tokom celog svog nesretnog detinjstva ni jedan jedini put nisam osetio zamamni ukus prugaste gume za žvakanje. Zbog toga sam, da bih svome detetu pribavio gumu za žvakanje, danas spreman otputovati na kraj sveta. Bez deteta, naravno.
Vratimo se svetu knjige. Imate specifičan odnos sa drugim autorima, kolegama. Kako vas oni doživljavaju i šta vide u vama?
- Naši očevi, koji su pre nekoliko hiljada godina izmislili hebrejsko pismo, verovatno su bili levoruki jer su pisali s desna na levo. Uz to im je očigledno bilo do toga da ne može baš svaki blesan da čita svete knjige. Stoga su, kao u stenografiji, izostavili sve samoglasnike. Zbog svega toga je hebrejski lakše pisati nego čitati. Nije onda ni čudo što su hebrejski pisci stalno u grozničavoj potrazi za čitaocima. Prosečan broj njihovih čitalaca svodi se na trojicu: izdavača, štampara i korektora. Mene žele kao četvrtog.
Iako ste davno postigli uspeh, od samog početka novinarske karijere, ipak ste pisali, bavili se pozorištem, filmom. Da li bi mogli da ništa ne radite?
- Po etičkim shvatanjima Jevreja, ništa nije sramnije nego biti bez zanimanja. Bolje je zanimanje koje ništa ne donosi, nego dobro plaćeni posao koji je samo posao. Taj paradoks može shvatiti samo onaj kome je glavno zanimanje - Jevrej.
I za sam kraj - kada bi mogli da birate da li bi ponovo bili pisac?
- Kome još treba pisac. Ono što meni treba, to je dobar agent.
Kako biste se tada predstavljali?
- Moje ime je Hajman Švarc. Agent sam gospodina Kišona, književni savetnik Pentagona i pisac Tolstojevog "Rata i mira". V. T.
01.02.05
Poslednji intervju izraelskog pisca na srpskom jeziku
Efraim Kišon
Smejete se samo kad čujete istinu
Samo loš satiričar može dobiti Nobelovu nagradu
Ovo je Vaš prvi intervju za neke srpske novine u poslednjih nekoliko godina. Da li znate da u Srbiji imate mnogo čitalaca i da li biste došli ovde da se i lično uverite u to!
- Da. Ne znam da li ste informisani, ali ja sam već bio u Beogradu, na Sajmu knjiga, pre nekoliko godina, a u Zagrebu mnogo puta. Imam prijatelje svuda. Ali bila je ova ratna situacija...
Ovde se politička situacija promenila, dogodile su se promene i Viša poseta je sada vrlo izvodljiva.
- Kada govorimo o političkoj situaciji, treba da znate da je moj najbolji prijatelj rođen i odrastao na Kosovu.
Ko je to!
- On je poslanik u parlamentu. Jedan je od onih koji su uvek za Srbe.
Da li je on član KNESETA!
- Da. Zove se Jozev Lapid. Uvek mu pokazujem srpska izdanja mojih knjiga. Postoji još jedna osoba, pored mog prijatelja Lapida, koja se bori za vas, a to sam ja! Znate, Hrvati... Tu je pitanje opredeljenja Hrvata i Srba u Drugom svetskom ratu... kao i Jevreja... Zašto! Ja sam, kao i moj prijatelj, preživeo holokaust.
Ne znam koliko Vam je poznato da je Beograd veliki rasadnik talentovanih humorista i satiričara. I pored svega toga, čini se da mnoge kolege, novinari i pisci, potcenjuju satiru kao žanr. Ako se slažete sa ovom konstatacijom - zbog čega je to tako!
- Posredi je uznemiravajući nesporazum. Satira je najteži žanr. Nema mnogo dobrih satiričara. Moram da kažem da je u tom smislu sasvim neshvatljivo da i sami književni krugovi govore o satiri kao o šali. Po njihovom mišljenju, ako se smejete, onda to ne može biti književnost. Do sada nije dodeljena nijedna Nobelova nagrada za satiru. To je zato što se čitaoci nekad osmehuju ili smeju dok čitaju neko delo, a onda neko dođe do zaključka da zbog toga to delo ne spada u literaturu. Jednom sam rekao da, u stvari, samo veoma loš satiričar može da dobije Nobelovu nagradu, jer vas njegovo delo ne tera na smeh.
Ali Vi ste ovogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu...
- Mogla bih, bez lažne skromnosti, da dodam da sam ja zvanični kandidat ove godine za Nobelovu nagradu po preporuci dvadeset svetskih izdavača kao najčitaniji satiričar svih vremena. Neću je dobiti, ipak.
Morate da budete veći optimista. Ipak ste Vi najčitaniji satiričar na svetu...
- Da. Moja dela su prevedena na 37 jezika i objavljena su u 42 miliona primeraka. Čak i u vašoj zemlji veoma sam čitan. Vi ste, odmah iza Hrvata... prvi po čitanosti.
Da li je to Vaš životni stav... da je istina uvek smešna!
- Naravno. Jer ljudi ne žive u istini... u spoljnom svetu. Tu je društvo, javnost, mediji, štampa... Zato satiričar piše o onome što se zaista događa. Recimo, o političarima.
Stara latinska poslovica kaže: "Ridendo dicere verum" (Smehom reći istinu). Da li ste zadovoljni količinom i učinkom istine koju ste svojim delima preneli na čitaoce!
- O tome smo već govorili. Reći ću vam nešto šaljivo, ali istinito: ako se smejete, onda je reč o nečemu istinitom ili istini. Nikada se ne smejte na laž. To je termometar istine. Recite, ako čitate satiru ili humorističku priču i smejte se, zar to nije zato što vam govori istinu! Nikada se ne biste nasmejali pa rekli da to što ste pročitali nije istina.
Prepoznajete istinu i onda se nasmejete!
- Smejete se samo zbog istine. Još nešto moram da vam kažem. Nema modernog humora. Imate modernu umetnost, slikarstvo i drugo... u humoru je nemoguće biti moderan ili staromodan.
Verujete da je humor večan!
- Naravno. Ne možete nekog da prevarite u humoru, ne može vam poverovati ako mu to govorite besmislene stvari
Magazin "Bre", 2001.
