Prolog
SUMRAK
Sunce je zalazilo za vrhove planina.
Poslednji zraci toplote dodirivali su zemlju, a od dana je ostao samo ružičasti odsjaj. Sa istoka se užurbano primicala indigo-plava tama. Vetar je prosecao put kroz brda kao oštrica sečiva, kao da je leto samo lelujav san. Led zime još je stezao senkama zaštićene predele, led koji je glasno hrskao pod teškim čizmama. Iz večernje tame, pred svetlost vatre istupiše tri prilike.
Stara veštica podiže pogled, i njene tamne oči se blago raširiše kad ugleda tri posetioca. Poznavala je priliku s leve strane, plećatog, nemog ratnika kome je obrijanu glavu krasio samo jedan perčin. Dolazio je i pre, tražeći u magiji putokaz za neke nastrane obrede. Premda je bio moćan glavešina, nije mu pomogla, jer njegova priroda beše zlobna. Iako pitanja dobra i zla veštici nisu bila previše značajna, ipak je i sama poznavala granice. Osim toga, mrzela je moredele, ponajviše ovakve kakvi su bili spremni da odrežu i sopstveni jezik u znak posvećenosti mračnim silama.
Nemi ratnik ju je posmatrao plavim očima, neuobičajenim za pripadnike njegove rase. Bio je širi u ramenima od većine, čak i među planinskim klanovima, koji su često imali snažnije ruke i leđa od svojih šumskih rođaka. Nemi moredel je nosio zlatne alke u dugim uzdignutim ušima, koje nisu imale resice, i koje su morale biti bušene uz veliki bol. Na oba obraza imao je po tri ožiljka, tri mistična simbola koja je veštica dobro razumela.
Nemi dade znak svojim saputnicima, a onaj desni kao da klimnu glavom. Bilo je teško oceniti, jer je bio odeven u odoru koja prekriva čitavo telo, dok mu je lice skrivala duboka kapuljača. Obe ruke mu behu skrivene u širokim rukavima koje je držao sastavljeno. Kao da se oglašava iz neke ogromne daljine, prilika u odori progovori: „Tražimo tumačenje znamenja.“ Glas mu beše šuškav, skoro kao siktaj zmije, i imao je nezemaljski prizvuk. Ukaza se jedna njegova ruka, i veštica ustuknu: ruka beše izopačena, prekrivena krljuštima, nalik na kandže pokrivene zmijskom kožom. Prozrela je kakvo stvorenje stoji pred njom: sveštenik pantatijskog zmijskog naroda. Smatrala je da su moredeli, u poređenju sa zmijskim narodom, uzor vrline.
Skrenula je pažnju s prilika koje su stajale sa strane da odmeri onog u sredini. Bio je za glavu viši od mutavca i još kršnije građe. Polako je skinuo ogrtač od medveđeg krzna, i medveđu lobanju koja mu je služila kao kalpak, i odbacio ih u stranu. Staroj veštici zastade dah, jer ovo beše najsilniji moredel koga je u svom dugom životu videla, odeven u teške pantalone, kožuh i brđanske čizme-dokolenice, golih prsa. Njegovi moćni mišići sijali su pred vatrom dok je pristupao da se suoči s vešticom. Lice mu beše gotovo strašno u svojoj lepoti bliskoj savršenstvu.
Ali ono što ju je zaprepastilo, više od njegove silne pojave, beše znak na njegovim grudima.
„Znaš li ko sam ja?“, upita on vešticu.
„Ličiš mi na nekog koga znam“, potvrdi ona.
Nagnuo se još bliže njoj, i vatra mu odozdo obasja lice, otkrivajući ponešto od njegove prirode.
„Ja i jesam taj na koga te podsećam“, prošapta on sa osmehom. Osetila je strah, jer je s druge strane njegove lepote i dobroćudnog osmeha videla viziju zla, zla tako čistog da je bilo neizdrživo. „Želimo da nam protumačiš znamenja“, ponovi on, glasom ledenog, oštrog ludila.
Ona se nasmeja: „Čak i neko toliko moćan ima svoje granice?“
Naočiti moredel se više nije osmehivao. „Niko ne može okrenuti leđa sopstvenoj budućnosti.“
Već pomirena sa svojom mogućom sudbinom, ona reče: „Potrebno mi je srebro.“
Moredel klimnu glavom. Mutavac iskopa novčić iz torbice o pojasu i baci ga pred vešticu. Ona ga nije dodirivala, već poče da priprema neke sastojke unutar kamenog avana. Kada smeša bi zgotovljena, ona je posu preko srebra. Novčić zašišta, i čovek-zmija zasikta u isti tren. Kandže zelenih krljušti počeše opisivati znake u vazduhu, na šta veštica prasnu: „Dosta tih gluposti, gujo. Magija tvoje vrele zemlje samo će usporiti moje vračanje.“
Čovek-zmija zastade, zaustavljen blagim dodirom i osmehom središnje prilike, koja klimnu glavom veštici. Kreštavim glasom, osušenim od straha, starica upita: „Kaži, onda, iskreno: šta želiš da znaš?“ Pomno je posmatrala dim koji se uzdizao s novčića, sada prekrivenog ključalom zelenom smesom.
„Je li kucnuo čas? Hoću li sada učiniti ono što je suđeno?“
Jarkozelen, razigran plamen suknu iz srebra. Veštica je pratila njegove pokrete, i u njemu videla nešto što niko drugi nije mogao da razluči.
Nešto potom, ona se oglasi: „Dragulji Krvi sačinili su Krst od Vatre. Ti si to što jesi, a ono što ti je suđeno... moraš učiniti!“ Pri poslednjoj reči već je izgubila dah.
Videvši nešto neočekivano u veštičinom licu, moredel upita: „Šta još, rospijo?“
„Neko ti se protivi, neko ko može biti tvoja kob. Ne stojiš sam, već iza tebe... ne razumem.“ Glas joj beše slab, na izmaku snage.
„Šta to?“ Moredel ovoga puta nije imao osmeh na licu.
„Nešto... nešto nezamislivo veliko, daleko i zlo.“
Moredel zastade da razmisli, pa se okrenu prema čoveku-zmiji i progovori tiho, ali zapovednički: „Kreni sad, Katose. Upregni svoje drevne veštine da otkriješ gde mi leži slabost. Daj ime našem neprijatelju. Pronađi ga.“
Čovek-zmija se nespretno pokloni i istumara iz pećine. Moredel se okrenu prema svom nemom pratiocu i reče: „Podigni zastave, vojskovođo moj, i okupi verne klanove na ravnici Izbandije, pod kulama Sar-Sargota. Podigni moj barjak najviše, i neka svi znaju da započinjemo ono što nam je suđeno. Bićeš moja desna ruka u bici, Murade, i svi će znati da si najviši od svih mojih slugu.
Sada nas čekaju slava i uzvišenost.
Zatim, kada luda zmija pronađe naš plen, povedi Crne Dželate. Neka oni čijim dušama vladam služe u lovu na našeg neprijatelja. Nađite ga! Satrite ga! Kreni sad!“
Nemi ratnik klimnu samo jednom i izađe iz pećine. Moredel s belegom na prsima pogleda vešticu. „Sad mi reci, ljudsko smeće, znaš li koje mračne sile pokrećemo?“
„Znam, glasniče uništenja, znam. Tako mi Mračne Gospe, znam.“
Nasmejao se, hladno i bezosećajno. „Ja nosim beleg“, reče on, pokazujući ljubičasti znak na prsima, koji kao da je ljutito sijao pred svetlom vatre. Bilo je jasno da to nije obična urođena mana, već nekakav magični talisman, jer beše uobličen baš kao silueta zmaja u letu. Podigao je prst, pokazujući nagore. „Ja imam moć.“ Vrteo je prstom ukrug. „O meni kazuju proročanstva. Ja sam usud.“
Veštica klimnu glavom, svesna da joj smrt juri u zagrljaj. Najednom poče da izgovara neku složenu bajalicu, i zamahnu zgrčenim rukama. Sila se skupljala unutar pećine, i začuli su se zvuci neke nezemaljske žalopojke. Ratnik samo odmahnu glavom. Usmerila je čini na njega, čaroliju koja je trebalo da ga na mestu usmrti, pretvori u pepeo. To se nije desilo, i on se zlobno isceri. „Kušaš me svojim ništavnim moćima, gataro?“
Videvši da nije uspela, ona sklopi oči i sede uspravno, očekujući smrt. Moredel uperi u nju prst, iz kog poteče zrak srebrne svetlosti koja je obli. Ispustila je krik samrtne patnje, i prasnula u belu vrelinu. Za tren je njeno crno obličje podrhtavalo unutar paklenog plamena, a potom vatra zgasnu.
Moredel još jednom pogleda tle na kome je ležao pepeo raspoređen kao silueta ljudskog tela. S dubokim smehom, on prikupi svoj ogrtač i napusti pećinu.
Napolju su ga čekali saputnici, pridržavajući uzde njegovog konja. Daleko ispod video se logor njegove družine, još uvek male, ali predodređene za velika dela. On uzjaha i reče: „Ka Sar-Sargotu!“ Trgao je uzde, okrenuo konja i poveo nemog ratnika i zmijskog sveštenika niz brdo.
1
OKUPLJANJE
B
rod je leteo prema svom domu.
Vetar promeni pravac, i kapetanov glas se pronese kroz vazduh, a posada, visoko u konopcima, pohita da udovolji svežem vetru i kapetanu, nestrpljivom da se usidri u luku. Bio je to iskusan moreplovac, bezmalo trideset godina u službi kraljevske mornarice, i već sedamnaest godina je imao sopstveni brod. Premda Kraljevski orao beše najbolji brod u kraljevoj floti, kapetan se molio za još malo vetra, još malo brzine, jer nije mogao imati spokoja dok ne vidi svoje putnike na sigurnom, na kopnu.
Na prednjoj palubi stajali su uzročnici kapetanovog nemira, tri visoka čoveka. Dvojica, jedan plavokos a jedan crn, behu naslonjeni na ogradu i usred neke pošalice, jer su se zajedno smejali, obojica visoki po dva metra, ako ne i više, a držanja čvrstog kao u ratnika ili lovaca. Lijam, kralj Ostrvskog kraljevstva, i Martin, njegov stariji brat, vojvoda Krajdije, pričali su o mnogo čemu, o lovu i gozbama, o putovanjima i upravljanju državom, o ratu i razdoru, a povremeno su se prisećali i svog oca, vojvode Borika.
Treći čovek, ne tako visok niti plećat kao druga dvojica, stajao je uz ogradu nešto dalje odatle, izgubljen u sopstvenim mislima. Aruta, princ Krondora i najmlađi od trojice braće, i sam beše udubljen u prošlost, ali njegove vizije nisu bile usmerene ocu ubijenom u ratu protiv Tsuranija, koji je prozvan Ratom Kapije svetova. Umesto toga, posmatrao je trag koji je pramac prosecao kroz smaragdnozelenu vodu, i u njoj video dva sjajna zelena oka.
Kapetan podiže pogled i uputi posadu kako da podesi jedra, a potom ga ponovo spusti prema trojici ljudi na prednjoj palubi, i još jednom se tiho pomoli Kilijani, boginji-zaštitnici mornara, poželevši da što pre ugleda visoke kule Rilanona. Jer ova trojica behu tri najmoćnija i najvažnija čoveka Kraljevstva, i kapetan nije smeo ni da pomisli na rasulo koje bi u Kraljevstvu zavladalo ako bi nekakva zla sreća zadesila brod.
Aruta je jedva čuo kapetanove povike i odgovore oficira i posade. Bio je umoran od protekle godine, i nije obraćao pažnju na ono što se dešava oko njega. Samo mu je jedno bilo u glavi: vraćao se u Rilanon, vraćao se Aniti.
Nasmešio se, sam za sebe. Prvih osamnaest godina život mu nije bio uzbudljiv. Tada je došla najezda Tsuranija i svet je zauvek promenjen. Postao je jedan od najcenjenijih vojskovođa Kraljevstva, nenadano je otkrio starijeg brata, Martina, i video hiljadu užasa i hiljadu čuda. Ali najčudesnije što je doživeo beše Anita.
Rastali su se posle Lijamovog krunisanja. Skoro godinu dana je proteklo u posetama istočnjačkim lordovima i vladarima susednih zemalja, pod zastavom Kraljevstva, i sada su se vraćali kući.
Lijamov glas prenu Arutu iz sanjarenja. „Šta li to vidiš u zapenušanim talasima, braco?“
Martin se nasmeši kada vide kako Aruta diže pogled, i bivši Lovočuvar Krajdije, nekada znan kao Martin Dugi Luk, klimnu glavom prema najmlađem bratu. „Kladim se u godišnji prihod od poreza da vidi dva zelena oka i bezobrazan osmeh u talasima.“
Lijam odvrati: „Neću se kladiti, Martine. Otkad smo napustili Rilanon, od Anite sam dobio tri poruke vezane za neke tamo državne poslove, sve u cilju njenog ostanka u Rilanonu, premda joj se majka vratila na svoje imanje mesec dana po mom krunisanju. Aruta je za to vreme, po mojoj gruboj proceni, dobijao u proseku više od dva njena pisma nedeljno. Mislim da se iz toga ponešto može zaključiti.“
„I ja bih hitao kući da me čeka neko poput nje“, složio se Martin.
I inače povučen čovek, sklon lošem raspoloženju pre nego otkrivanju dubokih osećanja, Aruta beše još dvostruko osetljiviji kad je reč o Aniti. Bio je silno zaljubljen u tu vitku mladu ženu, opijen njenim držanjem i pogledom. I premda su ova dvojica verovatno bili jedini ljudi na Midkemiji s kojima je bio dovoljno blizak da im otvori dušu, on nikada, čak ni kao dečak, nije pokazao vedrinu kada bi postao predmet pošalice.
Dok se Arutino lice mračilo, Lijam reče: „Ne mrgodi se, olujni oblačku. Ne samo da sam tvoj kralj, već sam ti i dalje stariji brat, i mogu ti izvući uši ako bude potrebno.“
Nadimak koji mu je mati dala, i suluda zamisao o kralju koji vuče princa Krondora za uho, natera Arutu da se blago osmehne. Poćuta još jedan trenutak, pa progovori: „Plašim se da nisam pogrešno protumačio ovo. Njena pisma, koliko god da su topla, ostaju formalna i retko kada prisna. A na tvom dvoru ima mnogo mladih plemića.“
Martin upade: „Od trena kada smo pobegli iz Krondora, Aruta, tvoja sudba je zapečaćena. Od samog početka te nišanila, kao lovac koji se primiče jelenu. Čak i pre dospeća u Krajdiju, kada smo se skrivali, gledala te je na poseban način. Ne, ne sumnjaj. Ona te čeka.“
„Osim toga“, dodade Lijam, „rekao si joj šta osećaš.“
„Pa, ne baš previše rečito. Ali izrazio sam najdublje divljenje.“
Lijam i Martin se zgledaše. „Aruta“, progovori Lijam, „umeš da pišeš strastveno kao i pisar koji sprema godišnji izveštaj o porezima.“
Sva trojica se nasmejaše. Višemesečno putovanje dalo im je vremena da preurede svoje odnose. Martin je nekad bio u isti mah i učitelj i prijatelj dvojice dečaka, i pokazivao im veštine lova i šumskog života, ali je u isto vreme bio i običan građanin, mada na visokom mestu lovočuvara u sviti vojvode Borika. Posle otkrića da je Martin kopile njihovog oca, njihov stariji polubrat, sva trojica su prošla kroz određeni period prilagođavanja. Nakon toga su imali priliku da zajedno iskuse lažnu prisnost sveta željnog uspeha, prazne zavete na prijateljstvo i vernost od ljudi koji traže dobit, i shvatili još ponešto. Svaki od njih imao je dva čoveka kojima može verovati, kojima se može poveriti, koji su shvatali značaj svog munjevitog uspona i koji su podelili pritisak novostečene odgovornosti. Svaki je imao dva istinska prijatelja. Aruta odmahnu glavom i nasmeja se sam sebi. „I ja sam znao, od prvog trena, mada sam se dvoumio. Tako je mlada.“
„Misliš, sad je u godinama u kojima se naša mati udala za oca?“, oglasi se Lijam.
Aruta ga pogleda s nevericom. „Zar na sve imaš odgovor?“
Martin potapša Lijama po leđima. „Naravno.“ Šapatom dodade: „Zato i jeste kralj.“ Lijam ga, u šali, namršteno pogleda, a najstariji brat nastavi. „Tako, dragi brate, kad se vratimo, ti je zaprosi. Onda ćemo probuditi oca Talija koji drema kraj svog kamina, i svi zajedno odjedriti u Krondor, na veselo venčanje. A ja ću staviti tačku na prokleta putovanja i vratiti se u Krajdiju.“
S visine se začu glas: „Zemlja na vidiku!“
„S koje strane?“, povika kapetan.
„Pravo pred nama.“
Martin se zagleda u daljinu i njegovo lovačko oko prvo ugleda daleku obalu. Ćutke je položio ruke na ramena svoje braće. Ubrzo potom, sva trojica ugledaše obris visokih kula pod azurnoplavim nebom.
Aruta prošapta: „Rilanon.“
Lako tapkanje koraka i šuštanje širokih sukanja podignutih do kolena pratili su tananu priliku dok je odsečno stupala niz dugački hodnik. Ljupko lice zvanično najlepše dame dvora nosilo je ne tako prijatan izraz. Stražari raspoređeni duž hodnika stajali su mirno, ali su očima pratili njen prolazak. Više njih je znalo ko može biti meta njenog dobro poznatog besa, i potajno su se smeškali. Pevača je čekalo nemilo buđenje.
Na potpuno nepriličan način, princeza Karlina, kraljeva sestra, projurila je pored preplašenog sluge koji je pokušao da odskoči s puta i napravi naklon u isto vreme, što je završilo njegovim padom na tur, a ona se već izgubila u gostinskom krilu palate.
Pred vratima zastade. Uredila je raščupane pramenove svoje tamne kose, pa podiže ruku da pokuca, ali tu stade. Njene plave oči se namrštiše od besa pri pomisli da mora čekati na vratima, pa ih jednostavno otvori bez najave.
Soba je bila mračna, jer noćne zavese još behu navučene. Ispod pokrivača na prostranom krevetu ležala je krupna prilika koja zaječa kad Karlina zalupi vrata za sobom. Pažljivo gazeći preko poda po kome behu razbacani delovi odeće, ona razvuče zavese i propusti jarki sjaj jutarnjeg sunca. Krupna prilika još jednom zastenja, i glava sa zakrvavljenim očima proviri ispod ćebeta. „Karlina“, začu se hrapav glas, „ti hoćeš da usahnem i umrem?“
Prišavši krevetu ona prasnu: „Da nisi pijančio cele noći, i da si došao na doručak kao što je trebalo, možda bi čuo da je viđen brod moga brata. Biće u pristaništu u roku od dva sata.“ Lori od Tir-
-Soga, trubadur, pustolov, nekadašnji heroj Rata Kapije svetova, skorašnji dvorski muzičar i princezin pratilac, uspravi se, trljajući umorne oči.
„Nisam pijančio. Erl od Dolta tražio je da čuje sve pesme koje znam. Pevao sam skoro do zore.“ Podigao je glavu, trepćući i smešeći se Karlini. Počešavši svoju urednu plavu bradu on dodade: „Taj čovek je neverovatno izdržljiv, ali ima i dobar ukus što se muzike tiče.“
Karlina sede na ivicu kreveta, nagnu se prema njemu i na brzinu ga poljubi. Umešno se oslobodila iz ruku koje su pokušale da je prigrle. Držeći ga podalje od sebe rukom pritisnutom na njegove grudi, ona reče: „Slušaj, zaljubljeni slavuju, Lijam, Martin i Aruta će biti ovde za tili čas, a čim Lijam završi prijem i sve ostale formalnosti, razgovaraću s njim o našem venčanju.“
Lori se osvrnu, kao da traži neki ugao u kome bi se sakrio. U protekloj godini, njihov odnos je postao dubok i strastven, ali Lori je po nagonu izbegavao temu venčanja. „Vidi, Karlina...“, zausti on.
„Vidi, Karlina, i te kako!“, prekide ga ona, upirući prstom u njegova gola prsa. „Slušaj, glupane; istočnjački prinčevi, sinovi polovine vojvoda Kraljevstva i ko zna koliko drugih – svi su jednostavno preklinjali da budu u mom društvu. A uvek sam ih odbijala. Zašto? Da bi neki tupavi muzičar mogao da se poigrava mojom ljubavlju? E, pa, razračunaćemo se.“
Lori se isceri, sklanjajući neuredne plave pramenove s čela. Pridigao se, i pre nego što je mogla da se pomeri, snažno ju je poljubio. Kada se odmakao, reče: „Karlina, ljubavi moja, molim te. Već smo pričali o tome.“
Njene oči, koje behu poluzatvorene tokom poljupca, širom se otvoriše. „Tako? Već smo pričali o tome?“, upita ona puna besa. „Venčaćemo se. To je kraj.“ Ustala je, da izbegne novi zagrljaj. „Ovo je već preraslo u dvorski skandal – princeza i minstrel, njen ljubavnik. A nije čak ni originalna priča. Postajem predmet pošalica. Prokletstvo, Lori, imam skoro dvadeset i šest godina. Većina žena mojih godina je već po osam, devet godina u braku. Želiš da ostanem usedelica?“
„To nikako, ljubavi“, odgovori on. I dalje mu je bilo zabavno. Pored toga što je zaista bila lepa, i što je zacelo niko nije smatrao prestarom za udaju, bio je deset godina stariji od nje i smatrao ju je nedovoljno zrelom. Njeni izlivi detinjaste razularenosti samo su pojačavali takvu sliku. Sada se potpuno uspravio i raširio ruke, s prikrivenim smehom prikazujući bespomoćnost. „Ja sam samo to što jesam, draga, ni manje ni više. Ovde sam proveo više vremena nego bilo gde kao slobodan čovek. Priznaću, ipak, da mi je ovo ropstvo daleko prijatnije od prethodnog.“ Govorio je o godinama provedenim u ropstvu na Kelevanu, matičnom svetu Tsuranija. „Ali nikada se ne zna kada ću ponovo poželeti da lutam.“ Dok je ovo izgovarao, primeti da njen gnev narasta i priznade sebi da je ono što izvlači njene najgore osobine na površinu najčešće on sam. Brže-bolje promeni pravac. „Osim toga, ne znam kakav bih ja to mogao biti... muž kraljeve sestre, kakvu god titulu taj nosio.“
„Pa, bolje bi ti bilo da počneš da se privikavaš. Sad ustaj i oblači se.“
Lori dograbi pantalone koje je bacila pred njega i brzo ih navuče. Kada se obukao, stao je pred nju i obgrlio je oko struka. „Od dana kada sam te upoznao, tvoj sam verni sluga, Karlina. Nikada nisam voleo, niti ću voleti nekoga kao što volim tebe, ali...“
„Znam. Mesecima slušam iste izgovore.“ Ponovo ga je bocnula prstom u grudi. „Rođena si lutalica“, rugala mu se. „Oduvek si živeo slobodno. Ne možeš da zamisliš kako bi ti bilo privezanom za jedno mesto – mada vidim da ti boravak ovde u kraljevoj palati nije teško pao.“
Lori uperi pogled u nebesa. „Ima tu ponešto od istine.“
„Pa, ljubavniče moj, ti izgovori će ti možda pomoći da se otarasiš neke sirote krčmareve kćeri, ali ovde od njih nećeš imati vajde. Videćemo šta Lijam ima da kaže o svemu tome. Skoro sam sigurna da u arhivama postoji neki stari zakon o mešanju pučanstva i plemstva.“
Nasmejan, Lori odgovori: „Tačno, postoji. Mom ocu po zakonu pripada jedan dukat, par mula i parče zemlje, sve zato što si me iskoristila.“
Karlina se odjednom zakikota, pa, ne mogavši da se suzdrži, prasnu u glasan smeh. „Stoko jedna.“ Snažno ga zagrli, nasloni glavu na njegovo rame i uzdahnu. „Ne mogu dugo da se ljutim na tebe.“
Nežno ju je ljuljao u svom zagrljaju. „Povremeno ti zaista dajem razloga“, prošapta on.
„Da, daješ.“
„Ali ne baš tako često.“
„Dobro se pripazi, momčino“, reče ona. „Moja braća su sve bliže pristaništu, a ti stojiš ovde i raspravljaš se sa mnom. Možeš ti biti slobodan prema meni, ali kralju se stvari možda učine mutnijim nego što jesu.“
„Toga se i plašim“, reče Lori, vidno zabrinut.
Karlinino držanje najednom postade nežnije. Na licu joj se videlo da želi da mu pruži utehu. „Lijam će učiniti šta god zatražim od njega. Nikada nije umeo da me odbije, čak ni kad sam bila sasvim mala. Ovo nije Krajdija. On zna da je ovde sve drugačije, i da više nisam dete.“
„Baš sam primetio.“
„Nitkove jedan. Vidi, Lori – nisi ti običan zemljoradnik ili stolar. Znaš više jezika od bilo kog ’obrazovanog’ plemića koga poznajem. Čitaš i pišeš. Putovao si širom sveta, čak i po svetu Tsuranija. Oštrouman si i darovit. Imaš više sposobnosti da vladaš od mnogih koji po rođenju stiču to pravo. Osim toga, ako je moj stariji brat mogao od lovočuvara da postane vojvoda, zašto moj muž ne bi mogao od pevača?“
„Sve što govoriš je na mestu. Naprosto nemam dobar odgovor. Volim te bez predaha, ali za ostalo...“
„Tvoj problem je to što, iako imaš sposobnosti za upravljanje, jednostavno ne želiš tu odgovornost. Lenj si.“
On se nasmeja. „Zato me je otac i izbacio iz kuće kada sam napunio trinaest godina. Rekao je da od mene nikad neće postati dobar zemljoradnik.“
Odgurnula ga je nežno, a glas joj se uozbilji. „Sve se menja, Lori. Dugo sam razmišljala o ovome. Već sam dva puta mislila da sam zaljubljena, ali samo sam uz tebe uspela da zaboravim na sebe i ponašam se ovako besramno. Uz tebe mi ništa nema smisla, ali se ne brinem, jer smisao i ne tražim. Ali sada moram da brinem. Kladim se u sav svoj nakit da će Aruta i Anita objaviti veridbu i pre nego što moja braća prenoće u palati. To znači da ćemo putovati u Krondor na njihovo venčanje.
Pošto se budu venčali, vratiću se ovamo s Lijamom. Neka ostane na tebi hoćeš li se vratiti s nama, Lori.“ Zagledala mu se ravno u oči. „Divno sam se provela s tobom. Osećam nešto što nisam mogla ni pojmiti u devojačkom sanjarenju o Pagu i Rolandu posle njega.
Ali moraš biti spreman na izbor. Ti si moj prvi ljubavnik, i uvek ćeš mi biti najdraži, ali kada se vratim ovamo, ili ćeš mi biti suprug ili sećanje.“
Pre nego što je uspeo da odgovori, ona se nađe na vratima. „U svakom pogledu te volim, razbojniče. Ali nemamo više vremena.“ Posle kratkog predaha, nastavi: „Sada polazi i dočekaj kralja uz mene.“
On priđe i otvori joj vrata. Sjuriše se do mesta gde su zaprege čekale da odvezu odbor za doček do pristaništa. Lori od Tir-Soga, trubadur, pustolov i heroj Rata Kapije svetova, upijao je svim svojim bićem osećaj bliskosti s tom ženom kraj sebe pitajući se kako bi mu bilo kada bi mu taj osećaj oduzeli za sva vremena. Žalostila ga je i sama ta pomisao.
Rilanon, prestonica Ostrvskog kraljevstva, iščekivao je trenutak kada će poželeti dobrodošlicu kralju. Zgrade behu okićene slavljeničkim tapiserijama i retkim, posebno odgajanim cvećem. Odvažne zastave lepršale su na krovovima, a između zgrada, iznad ulica kojima će kralj prolaziti, behu okačeni živopisni barjaci. Rilanon, poznat kao Dragulj Kraljevstva, prostirao se po obroncima mnogih brda; bio je mesto divote, gracioznih kula, lukova koji su se izvijali ka nebesima i tananih mostova. Pokojni kralj Rodrik započeo je obnovu grada dodajući mnogim zgradama u blizini palate novo lice od mermera i kvarca, stvarajući od grada iskričavu zemlju čuda u časovima zalaska sunca. Kraljevski orao se primicao dokovima, gde ga je čekala probrana družina spremna da poželi njegovim putnicima dobrodošlicu. U daljini, na zgradama i okomitim ulicama s kojih se pristanište jasno videlo, stotine građana su radosno klicale povratku svog mladog kralja. Mnogo je godina Rilanon proveo pod mračnim oblacima ludila kralja Rodrika i Lijam je, iako i dalje stranac građanima, bio predmet obožavanja, jer beše mlad i naočit, poznat po hrabrosti u Ratu Kapije svetova i neizmernoj velikodušnosti. Takođe je snizio poreze.
Pristanišni kormilar majstorski lako privede kraljev brod do predodređenog mesta. Ubrzo ga privezaše i spustiše pristanjaču. Arutin pogled sledio je Lijama, koji je prvi stupio niz nju. Poštujući običaj, on se spusti na kolena i poljubi tlo rodne zemlje. Aruta pređe pogledom preko okupljene mase, tražeći Anitu, ali u gužvi plemića koji su se tiskali napred da pozdrave Lijama nije video ni traga od nje. Najednom ga probode leden bodež sumnje.
Martin ga munu laktom, jer je Aruta po protokolu trebalo da bude sledeći koji će sići. Aruta se žurno spusti niz pristanjaču, dok ga je Martin pratio na korak razdaljine. Aruta primeti kako se njegova sestra odvaja od pevača Lorija i juri napred u snažan zagrljaj s Lijamom. Premda ostali članovi odbora za doček nisu shvatali običaje tako slobodno kao Karlina, začu se klicanje dvorana i gardista, pozdrav kraljevom dobrom raspoloženju. Tad Karlinine ruke obgrliše Arutu oko vrata, i on dobi poljubac. „Oh, kako mi je nedostajalo tvoje mrgodno lice“, veselila se ona.
Arutin izraz beše strog, namrgođen, kao da je izgubljen u mislima. On upita: „Kakvo mrgodno lice?“ Karlina ga pogleda u oči, i s nevinim osmehom odgovori: „Izgledaš kao da si pojeo nešto što upravo počinje da se mrda.“
Martin se ovome glasno nasmeja, a Karlina zauzvrat zagrli i njega. Isprva ukočen, jer nije bio naviknut na sestru koliko na dvojicu braće, on se potom opusti i prihvati je rukama. Karlina reče: „Postalo mi je dosadno bez vas trojice.“
Martin, videvši Lorija nedaleko odatle, odmahnu glavom: „Ne sasvim dosadno, koliko vidim.“
Šaljivim tonom, Karlina odvrati: „Ne postoji zakon koji kaže da samo muškarci smeju da uživaju. Osim toga, on je, izuzev moje braće, najbolji čovek koga poznajem.“ Martin joj se samo nasmeši, dok je Aruta i dalje tragao za Anitom.
Lord Kaldrik, vojvoda Rilanona, prvi kraljev savetnik i Lijamov ded-ujak široko se smešio živahno stežući kraljevu snažnu i krupnu ruku.
Lijam je, usled radosti i klicanja okupljenih, skoro vikao: „Ujače, kako nam se drži Kraljevstvo?“
„Dobro, kralju moj, sad kad si nam se vratio.“
Kako je Arutino lice pokazivalo sve veću uznemirenost, Karlina reče: „Dosta više sa tim tužnim licem, Aruta. Ona je u istočnoj bašti, i čeka te.“
Aruta poljubi Karlinin obraz i dade se u trk, ostavljajući Karlinu i nasmejanog Martina. Gurajući se pored Lijama, povika: „S dopuštenjem Vašeg veličanstva.“
Osmeh brzo smeni začuđenost na Lijamovom licu, dok su Kaldrik i ostali dvorani ostali zapanjeni ponašanjem princa Krondora. Lijam se nagnu do Kaldrikovog uha i reče: „Anita.“
Staro lice se ozari osmehom, i Kaldrik se zakikota, razumevši o čemu je reč. „Znači li to da ćete uskoro opet da se otisnete na put, ovog puta do Krondora, radi bratovljevog venčanja?“
„Draže bi nam bilo da ono može biti održano ovde, ali tradicija nalaže princu da se venča u svom gradu, a tradiciji se moramo pokoriti. Ali o tome ćemo tek za koju nedelju. Za te stvari treba vremena, a pre toga se moramo posvetiti upravljanju državom – mada izgleda kao da niste imali problema u našem odsustvu.“
„Moguće je da nismo, veličanstvo, ali sada kada Rilanon ima kralja, mnogo šta što je protekle godine odlagano biće vam dato na razmatranje. One peticije i dokumenta drugih vrsta koje ste dobijali na putovanju nisu ni deseti deo svega što vas čeka.“
Lijam u šali zagunđa: „Mislim da ćemo narediti kapetanu da se smesta spremi za isplovljavanje.“
Kaldrik uz osmeh reče: „Hodite, veličanstvo. Vaš grad željno iščekuje da vidi svog kralja.“
Istočna bašta beše pusta, izuzev jedne prilike. Tiho se kretala među pažljivo obrađivanim žardinjerama u kojima pupoljci još nisu procvali. Nekoliko izdržljivijih vrsta već je odenulo jarkozeleno prolećno ruho, i živica beše većim delom zimzelena, ali je bašta još nosila duh zimske pustoši, dok će svežina proleća nastupiti tek za dve-tri nedelje.
Anita je stajala zagledana u panoramu Rilanona. Palata beše sagrađena na vrhu brda, a u njenom srcu nalazila se ogromna tvrđava koja se tu nekad uzdizaše sama. Sedam visokih mostova opkoračivalo je reku što je krivudala oko palate. Popodnevni vetar beše prohladan, te je Anita obmotala fini svileni šal oko ramena. Smešila se, okružena uspomenama. Njene zelene oči ispuni tuga pri pomisli na pokojnog oca, princa Erlanda, na sve što se dogodilo u protekloj godini, i više: kako je Gaj od Bas-Tire stigao u Krondor i pokušao da je primora da se uda za njega, i kako je Aruta neprimećeno stigao do Krondora. Zajedno su se krili pod zaštitom Rugalica – krondorskih lopova – dok posle mesec dana nisu pobegli u Krajdiju. Po svršetku Rata Kapije svetova otputovala je u Rilanon da prisustvuje Lijamovom krunisanju. Tokom ovih meseci, takođe, svim srcem se zaljubila u kraljevog mlađeg brata. A Aruta se sada vraćao u Rilanon.
Koraci čizama po šljunku nateraše je da se okrene. Očekivala je slugu ili nekog od stražara, i vesti o kraljevom prispeću u luku. Umesto toga, ugleda umornog čoveka obučenog u putničku odeću, iznošenu, ali finog kroja, kako prilazi preko bašte. Tamnosmeđu kosu razbarušio mu je vetar, a smeđe oči behu mu oivičene crnim krugovima. Suvonjavo lice nosilo je polunamršten izraz koji je obično izražavao zabrinutost oko nekih teških pitanja, njoj toliko drag. Dok se približavao, tiho se divila njegovom hodu, gracioznom skoro kao u mačke, njegovim hitrim i pažljivo odmerenim koracima. Kada stade pred nju, ona se nasmeši, nespremno, čak stidljivo. Ne mogavši da prizove iz sećanja godine na dvoru učenih manira, osećala je kako joj suze naviru u oči. Najednom se našla u njegovom naručju, čvrsto ga grleći. „Aruta“, beše sve što je uspela da izgovori.
Neko vreme su stajali ne progovarajući, u snažnom zagrljaju. Potom, on joj polako podiže glavu i poljubi je. Bez reči joj je govorio o svojoj posvećenosti i čežnji, i ona mu je bez reči odgovarala. On pogleda njene oči, zelene kao more, i nos s ljupkim pegama, poput malog nanosa prašine – voleo je to sitno nesavršenstvo na njenoj finoj koži. „Vratio sam se“, reče on sa umornim osmehom.
Nasmeja se sebi, jer je objašnjavao ono što je očigledno. Ona uzvrati osmeh. Osećao se ispunjeno, držeći ovu vitku mladu ženu u naručju, osećajući blag miris njene tamnocrvene kose, povezane u neki složeni oblik koji je ove sezone bio omiljen na dvoru. Bio je neizmerno radostan što je ponovo uz nju.
Odmakla se, ali je i dalje čvrsto stezala njegovu ruku. „Koliko je samo vremena prošlo“, prošapta ona. „Isprva, trebalo je da traje samo mesec dana... a onda još jedan, zatim još. Nije mi te bilo više od pola godine. Nisam mogla podneti da idem na pristanište. Znala sam da ću plakati čim te budem videla.“ Obrazi joj behu mokri od suza. Nasmeši se i obrisa ih.
Aruta joj steže ruku. „Lijam se neprestano prisećao novih plemića koje je trebalo posetiti. Poslovi Kraljevstva“, procedi on s prizvukom omalovažavanja. Od dana kada je upoznao Anitu, Aruta je neuspešno pokušavao da prenese devojci ono što oseća prema njoj. Od prvog trenutka ga je snažno privlačila, ali se posle njihovog bega iz Krondora neprestano borio sa svojim osećanjima. Moćna ga je sila vukla prema njoj, no u isto vreme ju je gledao kao jedva nešto stariju od deteta, nedovoljno zrelu devojku. Ali ona ga je smirivala, umela je da pročita njegovo raspoloženje bolje od bilo koga drugog, osećala je kako da mu olakša brige, zauzda bes, spreči njegove mračne sumnje u sebe. Tako je zavoleo njenu nežnost. Ništa nije pominjao sve do noći pred polazak na put s Lijamom. Hodili su istom ovom baštom, i pričali do kasno u noć, i premda ništa značajno ne beše izrečeno, Aruta je osećao da su se rastali s određenim razumevanjem. Lagani, ponekad pomalo formalan ton njenih pisama stvarao mu je užasnu brigu, strah da ju je te noći pogrešno shvatio, ali je sada, gledajući u nju, bio siguran da nije. Bez okolišanja, on reče: „Otkad smo se rastali, samo si mi ti bila na umu.“ Oči joj ponovo zasuziše, i ona odgovori: „I ti si meni.“
„Volim te, Anita. Voleo bih da zauvek budeš uz mene. Pristaješ li da se udaš za mene?“
Ona mu jače steže ruku i odgovori: „Da.“ Tad ga ponovo zagrli. Aruti se svest zamagli od siline sreće koju je osetio. Držeći je uz sebe, prošapta: „Ti si moja radost. Ti si moje srce.“
Stajali su tako neko vreme, visoki, tanki princ i vižljasta princeza, kojoj je glava jedva dosezala do njegove brade. Šaputali su i ništa im ne beše važno osim toga što su zajedno. Tada ih nečije nakašljavanje prenu iz sanjarenja. Okrenuše se i ugledaše jednog od stražara na ulazu u baštu. On progovori: „Njegovo veličanstvo stiže, i uskoro će kročiti u veliku dvoranu.“
Aruta reče: „Odmah polazimo.“ On povede Anitu za ruku, pa prođoše pored stražara, koji potom krete za njima. Da su se kojim slučajem okrenuli, ugledali bi ga kako se s teškom mukom bori da suzbije smešak.
Pošto je još jednom stisnuo Anitinu ruku, Aruta stade kraj vrata, a Lijam u tom trenu kroči u veličanstvenu prestonu dvoranu. Dok je kralj prilazio svom prestolu postavljenom na uzdignutoj platformi, dvorani su mu se klanjali, a dvorski ceremonijal-majstor udari gvožđem okovanim svečanim štapom o pod. Jedan glasnik povika: „Čujte i počujte! Neka se pronese glas: Lijam, prvi nosilac tog imena i božjom milošću pravični i mudri vladar, vratio nam se i ponovo zaseda na svome prestolu. Živeo kralj.“
„Živeo kralj“, odgovoriše okupljeni u velikoj dvorani. Pošto sede, ogrnu svoju purpurnu mantiju oko ramena i natuče svoj jednostavni cirklet od zlata, Lijam reče: „Obradovani smo povratkom kući.“
Ceremonijal-majstor ponovo udari o pod i glasnik prozva Arutino ime. Aruta kroči u dvoranu, a za njim uđoše Karlina i Anita, i poslednji Martin, kako je protokol nalagao. Svi behu prozvani po redu. Kada svi stadoše kraj Lijama, kralj pozva Arutu k sebi.
Aruta mu se primače i nagnu se prema njemu. „Jesi li je pitao?“, upita kralj.
„Jesam li je pitao, šta?“, odgovori Aruta s osmehom u uglu usana.
Lijam se široko nasmeši. „Da se uda za tebe, blesane. Očito da jesi, a sudeći po tom trapavom kezu na tvom licu, mora da je pristala“, prošapta on. „Vrati se na mesto, pa ćemo to za koji trenutak i objaviti.“
Aruta se vrati Aniti, a Lijam pozva vojvodu Kaldrika. „Umorni smo, moj lorde savetniče. Najzgodnije bi nam bilo kada bi današnji poslovi bili brzo svršeni.“
„Postoje dva problema za koje sudim da zahtevaju pažnju Vašeg veličanstva na današnji dan. Ostalo može sačekati.“
Lijam mu dade znak da nastavi. „Prvo, dobili smo, od pograničnih barona i jabonskog vojvode Vandrosa, izveštaje o povećanoj aktivnosti goblina u Zapadnim pokrajinama.“ Na ove reči Aruta skrete pažnju s Anite. Zapadne pokrajine bile su pod njegovom upravom. Lijam pogleda i njega i Martina, dajući im znak da priđu.
Martin upita: „Šta se zbiva u Krajdiji, moj lorde?“
„Nema vesti s Daleke obale, Vaša milosti“, odgovori Kaldrik. „Za sada imamo samo izveštaj iz područja između Visokog dvora na istoku i Nebeskog jezera na zapadu – učestale pojave bandi goblina koje se kreću ka severu, i povremeni napadi na sela kraj kojih prolaze. Idu na sever.“ Martin pogleda Arutu.
„Mogu li dobiti reč, Vaše veličanstvo?“, zatraži Aruta, pa kad Lijam klimnu glavom, upita: „Martine, misliš li da goblini odlaze da bi se pridružili Bratstvu Tamne staze?“
Martin razmisli. „Ne bih odbacivao tu mogućnost. Goblini su odvajkada služili moredelima. Mada sam više očekivao da se Braća Tame povrate na jug, u svoja staništa podno planinskog venca Sivih kula.“ Mračni rođaci vilenjaka su usled najezde Tsuranija, kojom je započeo Rat Kapije svetova, bili naterani u beg ka severu. Martin se obrati Kaldriku. „Moj lorde, da li je iko primetio pokrete Tamnog bratstva?“
Kaldrik odmahnu glavom. „Ništa novo osim uobičajenog – oko podnožja Očnjaka sveta, vojvodo Martine, ali ništa neočekivano. Lordovi Štita Severa, Gvozdenog prolaza i Visokog dvora poslali su svoje uobičajene izveštaje, i ništa posebno u vezi s Bratstvom.“
Lijam reče: „Aruta, neka ostane na tebi i Martinu da pregledate te izveštaje i utvrdite šta nam je činiti na Zapadu.“ Obrativši se Kaldriku, nastavi: „Šta još, moj lorde?“
„Poruka od carice Velikog Keša, veličanstvo.“
„Šta Keš ima da poruči Ostrvskom kraljevstvu?“
„Kraljica je uputila svog izaslanika, izvesnog Abdura Rašmana Memo Hazar-kana, u Ostrvsko kraljevstvo radi dogovora o završetku borbe za prevlast nad teritorijom između Keša i Kraljevstva.“
Lijam reče: „Drago nam je što čujemo takve vesti, moj lorde. Predugo je problem Doline snova sprečavao poštene odnose između našeg Kraljevstva i Velikog Keša. Oba naroda će izvući dvostruku korist ako uspemo da rešimo to pitanje za sva vremena.“ Kralj zastade. „Ali odgovori da će Njegova ekselencija morati da nam se pridruži u Krondoru, jer moramo proslaviti jedno venčanje.
Moji gospodari i gospe, s najvećom radošću oglašavamo predstojeće venčanje našega brata Arute i princeze Anite.“ Kralj se okrenu prema imenovanima, uze ih za ruke i predstavi dvoru, na šta okupljeni zapljeskaše s odobravanjem.
Karlina, koja je stajala kraj braće, uputi Loriju jedan mračan pogled, a potom poljubi Anitu u obraz. Dok se dvoranom širilo veselje, Lijam zaključi: „Svi današnji poslovi su svršeni.“
