PROLOG
Rep komete širio se preko zore, crvena posekotina krvarila je nad liticama Zmajkamena poput rane na ružičastom i purpurnom nebu.
Meštar je stajao na svom vetrom šibanom balkonu. To je bilo mesto na koje su stizali gavranovi, nakon dugačkog leta. Njihov izmet prekrivao je kamena čudovišta koja su ga, dvanaest stopa visoka, nadvisivala s obe strane, paklenog psa i zmaja škorpiona, dvoje od hiljada što su ćutljivo čuvale zidine drevne tvrđave. Kada je prvi put došao u Zmajkamen, osetio se nelagodno zbog te vojske kamenih nakaza, ali se, kako su godine prolazile, na njih navikao. Sada ih je gledao kao stare prijatelje. Njih troje su zajedno sa strepnjom posmatrali nebo...
Meštar nije verovao u znamenja. A ipak... koliko god da je star bio, Kresen nikada ne beše video kometu ni upola tako svetlu, niti takve boje, te užasne boje, boje krvi, i vatre i sumraka. Pitao se da li su i kamena čudovišta ikada videla išta slično. Bila su tu toliko pre njega, i biće i dalje tu još dugo nakon što njega više ne bude. Kada bi samo kameni jezici umeli da govore...
Kakva ludost. On se nasloni na ogradu, dok je pod njim more tuklo o stene, i pod prstima oseti hrapav crni kamen. Bavim se kamenim čudovištima i proročanstvima na nebesima. Star sam čovek, na pragu smrti, a postao sam ponovo luckast kao dete. Zar ga je čitavog života s mukom sticana mudrost napustila zajedno sa zdravljem i snagom? On je meštar, izučio je znanja i iskovao lanac u velikoj starigradskoj Citadeli. Na šta je to spao, kada mu praznoverice ispunjavaju glavu, kao nekom neukom nadničaru?
A ipak... a ipak... kometa je sada gorela i preko dana, bledosivi pramenovi pare dizali su se iz raselina na Zmajplanini, iza zamka, a juče je beli gavran doneo vesti iz same Citadele, vesti dugo očekivane, ali ipak zbog toga ne manje zloslutne, vesti da je letu došao kraj. Sve su to znamenja. Previše znamenja da bi pred njima mogao da zažmuri. Šta sve to znači? Požele da zavapi.
„Meštre Kresene, imamo posetioce.“ Pilos je govorio tiho, kao da ne želi da uznemiri Kresenove duboke misli. Da zna kakvih mu je gluposti glava puna, vikao bi. „Princeza hoće da vidi belog gavrana.“ Obazriv kao i uvek, Pilos ju je sada zvao princeza, pošto je njen gospodar otac sad bio kralj. Kralj zadimljene stene u velikom slanom moru, ali ipak kralj. „Njena luda je s njom.“
Starac se okrenu od zore, pridržavši se za zmaja škorpiona. „Pomozi mi da dođem do stolice, pa ih onda uvedi.“
Uzevši ga pod ruku, Pilos ga uvede unutra. U mladosti je Kresen koračao hitro, ali sada mu se bližio osamdeseti imendan, i noge mu behu krhke i slabe. Pre dve godine je pao i slomio kuk, i prelom nikada nije valjano zarastao. Kada se prošle godine razboleo, Citadela je iz Starigrada poslala Pilosa, tek koji dan pre nego što je Stanis zatvorio ostrvo... da mu pomogne u radu, rečeno je, ali je Kresen znao istinu. Pilos je došao da ga zameni kada umre. To mu nije smetalo. Neko će morati da zauzme njegovo mesto, i to ranije no što bi on želeo...
Dozvolio je mladiću da ga smesti iza njegovih knjiga i hartija. „Idi i dovedi je. Gospu ne valja ostavljati da čeka.“ Mahnuo je rukom: slabašan gest žurbe čoveka koji više nije sposoban da žuri. Koža mu beše izborana i prekrivena pegama, tanka poput papira, tako da je jasno video vene i oblike kostiju pod njom. A kako su samo drhtale, te njegove ruke, nekada tako sigurne i spretne...
Kada se Pilos vratio, sa njim je bila i devojčica, stidljiva kao i uvek. Iza nje je, vukući noge i poskakujući u stranu, onim svojim neobičnim hodom, ušla luda. Na glavi joj je bila imitacija kacige, načinjena od starog limenog vedra, za koje su bili privezani jelenski rogovi iskićeni kravljim klepetušama. Sa svakim grčevitim korakom, zvona su ječala, svako drugačijim glasom, klang-a-dang bong-dong ring-a-ling klong klong klong. „Pilose, ko nam je to tako rano došao u goste?“ reče Kresen.
„Ja sam, meštre, i Zakrpa.“ Nevine plave oči zatreptaše na njega. Lice joj, avaj, ne beše lepo. Devojčica je imala četvrtastu isturenu bradu svog gospodara oca i klempave majčine uši, i uz to još jednu manu, posledicu napada sivih ljuspi koji ju je umalo odneo dok je još bila u kolevci. Preko polovine jednog obraza, sve do vrata, koža joj je bila mrtva i suva, ispucala i oljuštena, sivocrna, a na dodir poput kamena. „Pilos je rekao da možemo da vidimo belog gavrana.“
„Naravno da možete“, odgovori Kresen. Kao da je ikada išta mogao da joj odbije. Njoj je i previše u životu bilo uskraćeno. Ime joj beše Širin. Narednog imendana napuniće deset godina, i beše najtužnije dete koje je meštar Kresen u životu video. Njena tuga je moja sramota, pomisli starac, još jedan znak moga neuspeha.
„Meštre Pilose, budi ljubazan i donesi pticu, da je vidi gospa Širin.“
„Biće mi zadovoljstvo.“ Pilos beše uljudan mladić, tek zakoračio u dvadeset i petu, ali ozbiljan kao šezdesetogodišnjak. Da je samo imao više duha, više života u sebi; upravo su oni ovom mestu najviše nedostajali. Sumornim mestima treba vedrine, ne ozbiljnosti, a Zmajkamen beše i te kako sumoran, usamljena tvrđava usred mokre pustoši, okružena olujama i solju, sa zadimljenom senkom planine za leđima. Meštar mora da ide kuda god ga pošalju, tako da je Kresen došao ovamo sa svojim gospodarom pre nekih dvanaest godina, i služio je, i to je služio dobro. Ali ipak nikada nije zavoleo Zmajkamen, niti se tu ikada zaista osećao kao kod kuće. U poslednje vreme, kada bi se budio iz nemirnih snova, koje je sve redovnije pohodila crvena žena, često nije znao gde se nalazi.
Luda okrenu svoju išaranu glavu da bi gledao kako se Pilos penje uz gvozdene stepenice do odaje s gavranovima. Od tog pokreta mu zazvečaše zvona. „Ispod mora, ptice za perje krljušt imaju“, zapeva, zvoneći. „Znam to, znam to, o, o, o.“
Čak i za ludu, Zakrpa beše veoma jadan stvor. Možda je nekada i mogao da izazove bure smeha kakvom duhovitom doskočicom, ali mu je more oduzelo tu moć, a uz nju i pola uma i celokupno pamćenje. Bio je mekan i pregojen, često je drhturio i grčio se, često govorio potpuno nesuvislo. Devojčica je bila jedina osoba koja mu se sada smejala, jedina kojoj je bilo stalo da li je on živ ili mrtav.
Ružna devojčica, jadna luda i meštar – divna družina... eto priče da natera čoveku suze na oči. „Sedi sa mnom, dete.“ Kresen je pozva bliže. „Poranila si s posetom, zora tek što je svanula. Trebalo bi da si ušuškana u krevetu.“
„Sanjala sam ružne snove“, reče mu Širin. „O zmajevima. Dolazili su da me pojedu.“
Kresen je znao da devojčicu oduvek muče košmari. „O tome smo već razgovarali“, reče nežno. „Zmajevi ne mogu da ožive. Oni su isklesani u kamenu, dete. U stara vremena, naše ostrvo bilo je najzapadnija tačka velike Slobodne zemlje Valirije. Valirjani su podigli ovaj zamak, a oni su znali veštine oblikovanja kamena koje smo mi u međuvremenu zaboravili. Zamak mora da ima kule na mestima gde se dva zida spajaju, radi odbrane. Valirjani su te kule sazdali u obličju zmajeva, da bi izgledale što strašnije, kao što im i na bedemima namesto zubaca stoje hiljade kamenih čudovišta.“ Svojom pegavom i starom šakom on uze njenu, malu i ružičastu, i nežno je steže. „Prema tome, nemaš čega da se bojiš.“
Širin ne beše ubeđena. „A šta je sa onim na nebu? Dala i Matrisa su pričale kraj bunara, i Dala je rekla da je čula crvenu ženu kako kaže majci da je to zmajev dah. Ako zmajevi dišu, zar to ne znači da se vraćaju u život?“
Crvena žena, gorko pomisli meštar Kresen. Dovoljno je zlo što je majci napunila glavu svojim ludostima, mora li da zatruje i kćerine snove? Strogo će porazgovarati sa Dalom i upozoriće je da ne širi takve priče. „To na nebu je kometa, milo dete. Zvezda repatica, izgubljena na nebesima. Uskoro će nestati, i za naših života nećemo je ponovo videti. Veruj mi.“
Širin hrabro klimnu glavom. „Majka kaže da beli gavran znači da je letu kraj.“
„Tako je, moja gospo. Beli gavranovi lete samo iz Citadele.“ Kresen prinese prste lancu oko svoga vrata, čija svaka karika beše iskovana od različitog metala, označavajući drugu oblast znanja koju je savladao; meštrova ogrlica, simbol njegovog reda. U gordosti mladih dana lako ju je nosio, ali sada mu beše teška, a metal hladan na koži. „Oni su veći od drugih gavranova, i pametniji, odgajeni da prenose samo najvažnije poruke. Ovaj je došao da nam kaže kako se Konklava okupila, razmotrila izveštaje i merenja svih meštara iz čitavog kraljevstva, i objavila da je ovo dugačko leto napokon gotovo. Deset godina, dva obrta i šesnaest dana je trajalo, najduže leto u ljudskom pamćenju.“
„Da li će sada da zahladni?“ Širin beše letnje dete, i nikada nije spoznala istinsku hladnoću.
„S vremenom“, odgovori meštar Kresen. „Ako su bogovi milostivi, daće nam toplu jesen i obilnu žetvu, da se spremimo za predstojeću zimu.“ Kmetovi su govorili da dugačko leto znači još dužu zimu, ali meštar nije video razloga da plaši dete takvim pričama.
Zakrpa zazvoni svojim zvonima. „Pod morem je uvek leto“, zapeva. „Sirene u kosama nose morske zvezde i pletu haljine od srebrnih morskih trava. Znam to, znam to, o, o, o.“
Širin se zakikota. „Volela bih da imam haljinu od srebrnih morskih trava.“
„Pod morem, sneg naviše pada“, reče luda, „a kiša je kô pepeo suva. Znam to, znam to, o, o, o.“
„Stvarno će padati sneg?“ upita dete.
„Hoće“, reče Kresen. Ali se iskreno nadam da neće početi još godinama, a da ni onda neće dugo trajati. „Ah, evo Pilosa sa pticom!“
Širin oduševljeno uskliknu. Čak je i Kresen morao da prizna kako ptica pruža čudesan prizor, bela kao sneg i veća od sokola, sjajnih crnih očiju koje su govorile da to nije običan albino, već pravi rasni beli gavran iz Citadele. „Ovamo!“ pozva on. Gavran raširi krila, vinu se u vazduh, pa bučno zalepeta preko sobe i spusti se na sto kraj njega. „Idem da vam donesem doručak“, oglasi se Pilos. Kresen klimnu glavom. „Ovo je gospa Širin“, reče gavranu. Ptica zamahnu glavom gore-dole, kao da se klanja. „Gospa“, zagrakta. „Gospa.“ Devojčica razrogači oči. „On govori!“ „Poneku reč. Kao što sam rekao, te su ptice veoma pametne.“ „Pametna ptica, pametan čovek, pametna pametna luda“, reče Zakrpa, zvoneći. „O, pametna pametna pametna luda.“ I zapeva. „Senke dolaze da plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru“, pevao je, poskakujući s noge na nogu. „Senke dolaze da ostanu, moj gospodaru, ostanu, moj gospodaru, ostanu, moj gospodaru.“ Grčevito je zabacivao glavu sa svakom rečju, i zvona na rogovima mu zaječaše. Beli gavran prestrašeno graknu i odleprša do gvozdene ograde stepeništa. Širin kao da se nekako smanji. „Stalno to peva. Rekla sam mu da prestane, ali neće. A mene to plaši. Nateraj ga da prestane.“ A kako to da uradim? pitao se starac. Jednom davno sam mogao da ga ućutkam zanavek, ali sada... Zakrpa im je došao kao dečak. Nikad neprežaljeni lord Stefon našao ga je u Volantisu, na drugoj obali Uskog mora. Kralj – stari kralj, Eris II Targarjen, koji u to vreme još nije bio toliko lud – bio je poslao lorda da nađe nevestu za princa Regara, pošto ovaj nije imao sestru kojom bi se oženio. „Našli smo izvrsnu ludu“, pisao je Kresenu, dve sedmice pre no što je trebalo da se vrati kući iz svoje bezuspešne potrage. „Tek je dečak, ali je okretan kao majmun i duhovit kao četa dvorana. Žonglira i zagoneta, i izvodi čarolije i lepo peva na četiri jezika. Otkupili smo mu slobodu i nadamo se da ćemo ga povesti sa sobom. Roberta će oduševiti, a Stanisa možda s vremenom čak i naučiti da se smeje.“
Kresena rastuži uspomena na to pismo. Niko nikada nije naučio Stanisa kako da se smeje, dečak Zakrpa najmanje od svih. Oluja je došla iznenadno, urlajući, i Brodolomni zaliv je opravdao svoje ime. Lordova galija Ponosni vetar potonula je pred njegovim zamkom. Dva starija sina su sa zidina gledala kako se očev brod razbija o stene i kako ga guta voda. Stotinu veslača i mornara utopilo se s lordom Stefonom Barateonom i njegovom gospom suprugom, i danima su nakon toga plime izbacivale nove naduvene leševe na žalo pod Krajolujem.
Dečaka je more izbacilo trećeg dana. Meštar Kresen je sišao sa ostalima, da prepozna mrtve. Kada su našli ludu, bio je go, kože bele i smežurane, i prekrivene vlažnim peskom. Kresen je pomislio da je posredi još jedan leš, ali kada ga je Džomi zgrabio za članke da ga odvuče do kola, dečak se zakašljao i seo. Džomi se do svoje smrti kleo da je Zakrpina koža na dodir bila hladna kao led.
Niko nikada nije objasnio ona dva dana što ih je luda provela u moru. Ribari su pričali da ga je sirena naučila da diše vodu, u zamenu za njegovo seme. Sam Zakrpa nije ništa govorio. Duhoviti, pametni momak o kome je pisao lord Stefon nikada nije stigao do Krajoluja; dečak koga su našli bio je neko potpuno drugi, skrhanog tela i uma, jedva sposoban za govor, a kamoli za duhovitosti. A ipak njegovo lice lude nije ostavljalo sumnje o kome je reč. U Slobodnom gradu Volantisu običaj je bio da se lica robova i slugu tetoviraju; od vrata do čela dečakovo lice prekrivala je karirana zeleno-crvena šara.
„Nesrećnik je lud, i trpi silne bolove, i nije od koristi nikome, a ponajmanje sebi“, rekao je stari ser Harbert, u to doba kastelan Krajoluja. „Najveće milosrđe bilo bi dati mu punu čašu makovog mleka. Bezbolan san, i beskonačan. Blagosiljao bi nas, kada bi imao dovoljno pameti.“ Ali Kresen nije na to pristao, i napokon je prevagnuo. Da li je Zakrpa zbog te pobede bio srećniji, on nije umeo da kaže, čak ni danas, nakon tolikih godina.
„Senke dolaze da plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru, plešu, moj gospodaru“, pevala je luda i dalje, vrteći glavom i nagoneći zvona da sve jače biju. Bong dong, ring-a-ling, bong dong.
„Gospodaru“, graktao je beli gavran. „Gospodaru, gospodaru, gospodaru.“
„Luda peva šta joj se prohte“, reče meštar svojoj nemirnoj princezi. „Ne smeš da primaš njegove reči k srcu. Sutra će se možda prisetiti neke druge pesme, i ovu više nikada nećeš čuti.“ Lepo peva na četiri jezika, pisao je lord Stefon...
Pilos se pojavi na vratima. „Meštre, oprosti.“
„Zaboravio si kašu“, reče Kresen, začuđen. To nije bilo nimalo nalik na Pilosa.
„Meštre, ser Davos se sinoć vratio. Pričaju o tome u kuhinji. Mislio sam da ćeš smesta hteti da znaš.“
„Davos... sinoć, kažeš? Gde je sada?“
„S kraljem. Proveli su gotovo čitavu noć zajedno.“
