Patrik Beson je rođen 1956. godine u Parizu. Napisao je oko četrdeset dela u skoro svim književnim žanrovima. Za roman Dara dobio je Veliku nagradu Francuske akademije /1985/, a za roman Brabanovi nagrade Renodo i Pupulist /1995/. Besonova dela su prevođena na sve svetske jezike, a u prevodu na srpski jezik objavljeni su: Bogatašica, Krik protiv klevetnika Srbije, Beograd City, Lenjivica, Dara, Veština zavođenja , Brabanovi, Srđan, Miloš i Milena i Julije i Isak, Titanika, Puškinova smrt , Izvesna Melanhonija, Romani iz mladosti, On Sva njegova dela izuzetno dobro su primljena u našoj kulturnoj javnosti. Kolumnista je i najtiražnijih francuskih časopisa /Figaro magazine i Paris Match/.
01.01.00
Politika14.08.1999.
Prevedena proza
Knjiga o izdajstvu
Lord Bajron je, u svom romantičarskom ushitu, svim srcem goreo za grčki oslobodilački pokret. Poput nekog postmodernog Bajrona, Patrik Beson rečju i delom brani naš narod od nepravde. Volela bih da on nije poslednji romantičar ovog milenijuma, kao što bih volela da Srbi budu poslednji žrtveni jarci u istoriji čovečanstva.
Ako njegov roman "Srđan, Miloš i Milena" (u originalu Svet u kome ništa nije sveto
No, Bajron na početku prikaza nije pomenut slučajno. Radnja romana dešava se sredinom prošlog veka, u vreme kada je revolucionarni zanos harao Evropom. "Srđan, Miloš i Milena" može se čitati i kao istorijski roman, a to upućuje i na piščeve namere. Izbor žanra i epohe svedoči o vrednostima za koje se on zalaže, što knjigu izdiže iznad puke demonstracije pripovedačke veštine. Pomeranja koja se izvode u pogledu žanra ukazuju na idejnu podlogu rukopisa. Povesni fon romanu ne daju toliko podaci vezani za politiku i ratove, koliko za kulturnu prošlost. U duhu postmoderne, temelji sveta pomeraju se ka tekovinama civilizacije izmičući razornom hodu čoveka. Teme i motivi imaju značenjsku dimenziju i na tom planu. Umetnici su prikazani kao moralno degradirani, u najboljem slučaju obuzeti društvenim statusom i novcem, što će reći da spomenuti stav postmodernista nema veću težinu od dosetke. Roman se, posle svih pregleda pozorišnih i književnih prilika ipak završava politikom, što znači da se od zala istorije ne može skloniti. Možda poslednji romantičar ovog milenijuma više nema iluzija. Dobro i zlo u nama isprepletani su tako da ovo drugo, nekako, uvek odnese prevagu.
Ideala nema ni na planu pojedinačnih života. Naslovni junaci prate se u njihovom naumu osvajanja sveta, što je u rečenom periodu značilo Pariza. Ljubav, ideal ličnog života za njih nije ostvariv jer harmoničan trougao između Srđana, Miloša i Milene nije moguć čak ni u svetu u kome ništa nije sveto. Njegov je predstavnik Milenin muž grof Leonor de la Renandijer, ne baš najčasniji čovek, dezerter, ratni profiter, uvoznik pekmeza od hašiša, dalekovidi igrač čije se mahinacije otkrivaju tek kada je previše kasno. No, dok se u pariskom paklu zbog toga niko ne potresa, dok svi nastoje da na toj vrteški podvodaštva i lupeštva ušićare što više pre nego ih neminovan obrt kruga ne spusti na dno, naslovni junaci trpe unutrašnji pritisak, koji dovodi do preokreta.
I bogati plaču
Kako je već ljubav iluzija, troje Srba u Parizu odlučuju da je se odreknu. A ona je iluzija upravo zato što pred komformizmom ima isuviše malu vrednost. Štaviše, ne predstavlja ama baš ništa, ne samo za obične smrtnike već ni za onolike romantičarske umetnike koji su prodefilovali romanom. "Srđan, Miloš i Milena" je prvenstveno knjiga o izdajstvu. Izdaja je čin odrastanja, veli na jednom mestu Patrik Beson, a ono je odricanje od sebe sama. Zamena poezije srca za prozu stvarnosti. Njoj nisu odoleli ni častoljubivi Srbi. "Biti bogat i biti siromah uvek su samo dva monotona načina da se pati", kaže Milena. Ali, njihov nepredvidiv karakter jednom mora da prekine tu ujdurmu. Svi su se na kraju našli tamo ge im je otpočetka i bilo mesto, samo što im je kob izdajstva ukaljala put i njihovim sudbinama dala dimenziju tragike. Pa kako postmoderni duh ne voli tako teške reči, bolje je kazati beleg promašenosti. Ako se pitate kako bi bilo da je ova rođačka i ljubavna trojka krenula drugom stazom, setite se da bi bilo isto. Znamo da je svaki čovek uvek na gubitku, ali i slutimo da grof Renandijer nepogrešivo uvek dobija.
Što se mene tiče, ni posle "Srđana, Miloša i Milene" Besona nisam uvrstila među svoje omiljene pisce, ali je njegova proza zauzela čvrsto mesto u srcima naših čitalaca, pa nema razloga da i dalje ne bude tako.
Dušica POTIĆ
