Najbolje od Patrika Besona 2 (Brabanovi; Puškinova smrt)

22.04.13

Večernje novosti, 22. april 2013.

Patrik Beson: Vera u Srbiju me ne napušta

D. BOGUTOVIĆ

Francuski pisac Patrik Beson, dobitnik ordena srpske zastave trećeg stepena, za “Novosti”. Uveren sam da će kapitalizam nestati

- SEĆAM se kao danas: prvi put sam bio u Srbiji 80-te godine na velikom pesničkom skupu. Između impresivnog broja gostiju, Desanka Maksimović je mene odabrala da mi ponudi hleb i so. To je bilo prvo moje “odlikovanje”, kaže za “Novosti” francuski pisac Patrik Beson po dobijanju Ordena srpske zastave trećeg stepena. Priznanje za zasluge na unapređenju i očuvanju prijateljskih odnosa Francuske i Srbije u ponedeljak mu je uručio predsednik Tomislav Nikolić.

Istovremeno, u izdanju kuće “Zepter book orld” pojavila se druga knjiga “Najbolje od Patrika Besona” u kojoj su dva romana “Puškinova smrt” i “Brabanovi”. Ranije su objavljena tri, “Dara”, “Lenjivica” i “Veština zavođenja”.
- Sa idejom da branim interese Srbije prvi put sam stigao pre 18 godina i sa Srbima sam prošao sve nesreće sa kojima su se suočavali. Odlikovanje koje mi je uručeno za mene je priznanje za tu dugu priču. Inače, dobio sam i nagradu grada Peći, ali to mesto, nažalost, više nije isto...

* Šta vas je držalo u uverenju da toliko godina budete na strani jednog malog naroda?
- To je nešto slično veri u religiji. Stalno se pitam kako ljudi veruju u Boga i mislim da oni to i sami ne znaju. Ja takođe ne znam kad je u pitanju Srbija, ali verujem u Srbiju i moja me vera nikad nije napustila. Čini mi se da se u tome malo razlikujem od većine Srba. Ali, verovatno je lakše verovati u drugoga nego u sebe samoga.

* Zašto ste za objavljeni izbor iz vaše proze odabrali baš ovih pet romana?

- To su, po mom mišljenju mojih pet najznačajnijih romansijerskih ostvarenja. Ona predstavljaju deset godina mog života koje sam proveo intenzivno pišući. Bio sam mlad, bio sam lep, verovao sam u književnost. Posle toga mnogo toga se promenilo...ŽENA I SINOVI

* Do sada ste objavili 32 romana. Pišete li lako i da li je na pomolu nova knjiga?
- Imam osećaj da pišem malo i teško. A što sam objavio toliko knjiga to je stvar organizacije i discipline i - potreba za novcem. Poslednje tri-četiri godine znatno manje vremena sam provodio za pisaćim stolom jer sam mnogo putovao, bio sam na Tajlandu, u Argentini, Meksiku... Mnogo sam se bavio i svojim sinovima i pokušavao da zakažem sastanak svojoj ženi Žizeli koja je izuzetno zauzeta kao direktorka jednog preduzeća. Ona je Šveđanka, plavuša je, lepa je i “mrzi me”! Stariji sin Pol je diplomirao filozofiju ali je odlučio da se bavi muzikom za razliku od Ničea, koji je počeo muzikom a završio filozofijom. Mlađi Oskar završio je gimnaziju, sprema se za fakultet i bavi se tenisom, skijanjem i seksom. I seks je sport i to ne lak: treba naći partnera, i dobro, dobro odigrati!

* Čime vas je Puškin inspirisao da ga uzmete za glavnog junaka?
- Zato što je bio prvi angažovani umetnik, što je za mene uvek bio lični problem. Stalno sam se pitao da li umetnik treba da se angažuje, da li treba da reaguje na ono što se u društvu događa, u kakvom odnosu treba da bude sa vlašću. Najzad da li pisac koji se angažuje ostaje pravi umetnik.

* I šta vam je ruski klasik “odgovorio”?
- Poručio mi je: radi ono što te najviše zanima. Ako imaš posebne sklonosti prema angažovanoj umetnosti - utoliko gore po tebe!

* Spadate među retke pisce koji mogu da žive od svojih knjiga. Kako to uspevate?
- To je zanimljivo pitanje jer je Puškin bio prvi profesionalni pisac u Rusiji. Intenzivno je pisao i istovremeno veliku energiju ulagao pregovarajući sa izdavačima. I to je jedan od razloga što sam ga uzeo za glavnog junaka romana “Puškinova smrt”. Pokušao sam da predstavim kako je uspevao da bude i veliki pesnik i veliki trgovac. A dokaz da se može živeti od pisanja je to što nisam već mrtav!

* Poznato je da revnosno pratite srpsku književnost. Koje naše pisce najviše cenite?
- Ima ih mnogo, pre svih to je Danilo Kiš, naravno i Andrić, Crnjanski, Desanka Maksimović, Selenić, Tišma a od mlađih Basara, Albahari i Valjarević čiji sam bio prvi izdavač u Francuskoj. Ovo su pisci kojima se najčešće vraćam ali sa zadovoljstvom čitam i mnoge druge.

* Svet je u velikoj ekonomskoj, moralnoj i svekolikoj krizi. I sve se češće postavlja pitanje: kuda i kako dalje?
- Nisam ekonomista, nisam političar, nisam astrolog, ali jesam optimista. Mislim da će svakako jednoga dana stvari krenuti nabolje. Uveren sam da će kapitalizam nestati. I da će socijalizam dobiti ljudsko lice.



Danas, 21.04.2013

Dugo pišem i dosta mi je

Beograd - Knjiga „Najbolje od Patrika Besona 2“ promovisana je u subotu u Zepter Muzeju. Nova knjiga obuhvata dve priče „Puškinova smrt“ i „Brabanovi“. Pisac koji je potonjih decenija tokom jugoslovenskih ratova, bombardovanja ‘99. i medijske kampanje vođene protiv Srbije, pronalazio razloge i reči razumevanja i podrške za Srbiju, ponovo je u Beogradu, ovoga puta da promoviše knjigu, ali i da bi danas primio počast od predsednika Tomislava Nikolića.
Iako je pre nekoliko godina prestao da piše knjige, i dalje je novinar francuskog L’Humanité. Za Danas govori o novoj knjizi i tome zašto je kada je većina evropskih intelektualaca podržavala antisrpsku kampanju, on bio protiv toga...

Verovatno da nije mogao da bude bolji dan da vas pitam šta mislite o budućnosti Kosova... (razgovor vođen 20. aprila)
- Nemam nikakvu ideju. To je oduvek bila zemlja ništavila, nesreće i drame. Teško mi je da izrazim bilo kakvu misao, a da ne povredim ničija osećanja... Dogodio se rat, lažni saveznici su proterali ljude i postavili neke druge... Kao kada su bilo kada u istoriji velike sile zavadile manje narode. Mogao bih o ovome do sutra da polemišem, ali ja čak nisam ni stručnjak za kosovske probleme.

Premijer Ivica Dačić naglasio je da Kosovo nije izgubljeno za Srbiju, ali da će od sada za njega morati da se bori drugim sredstvima. Ovo gotovo da podseća na Klauzevicevu doktrinu o nastavku diplomatije drugim sredstvima... Kakva bi to druga sredstva za Srbiju mogla da budu?
- Ne znam ni to. Vi ste Srbi, vi morate imati nekakvo mišljenje o tom pitanju. Ne znam šta je mislio, da li to ima neko dublje značenje, ili da li je baš mislio to što je rekao...

Bili ste među retkim francuskim i evropskim intelektualcima koji su podržavali Jugoslaviju, kasnije Srbiju... Zbog čega ste se zauzeli, ako ste naglasili da nemate posebne emocije prema zemlji i narodu?
- Iskreno, više se i ne sećam, toliko se toga izdešavalo. Ako bolje razmislim, bio sam uplašen da bi ljudi mogli biti poubijani, kao Jevreji nekada. Kada se toliko loše priča o nekom narodu, neko nekoga želi da ubije... Pitao sam se, zar nikoga nije briga ako narod bude istrebljen. Srbe volim jer oni ne vole sebe, nikad sa ponosom ne saopštavaju da su Srbi, uvek misle da su svi drugi bolji od njih. Kada takvom čoveku, koga niko ne voli i koji ne voli sebe, kažeš da ti je drag, on se uplaši. Misli da hoćeš da ga pokradeš, povrediš... A Srbija je jedna sasvim dobra zemlja, sa talentovanim ljudima. Osim očiglednih političkih, finansijskih i problema sa Kosovom, Srbi su zdrav narod, pun stvaralačke snage.

Kakav stav danas imaju francuski intelektualci?
- Prestali su da misle o tome. Imaju svoje probleme, zdravstvene, bračne, lošu kinematografiju, loše knjige, jeftinu umetnost... Ljudi humor doživljavaju kao uvredu, ne veruju nikome.

Smatrate li da novinarstvo može da promeni tok misli, javno mnjenje ili čak politiku..?
- Novinari su slabi ljudi jer nemaju para. Novine nisu njihove i moraju da se povinuju vlasnicima, onima koji imaju političku i novčanu moć. Oni su ugroženi i pozicija im je izuzetno delikatna, svuda. A tu nema hrabrosti, jer ako si hrabar novinar, nećeš dugo biti novinar. Ipak, to je svakodnevna bitka, kao što je bitka za posao, za hranu, studije, brak...

Hajde da pomenemo i knjigu zbog koje ste došli ponovo u Srbiju.
-To je velika knjiga od dve novele, „Puškinova smrt“ i „Brabanovi“. Prva govori o tridesetšestogodišnjem Puškinu koji je depresivan i umoran od svega, od bitke sa moćnicima, medijima, svojom ženom i njenim ljubavnikom. Genijalac koji ima dve sjajne, velike teme za priče, umoran da ih piše, prepušta ih Gogolju. Presedan u istoriji literature: jedan veliki um predaje ideje drugom. „Revizor“ i „Mrtve duše“ nisu Gogoljeve (mi danas ne znamo ni kako je čoveku bilo ime). Dakle, to je priča o neverovatnom daru jednog čoveka drugom.
Priča o Brabanovima... Kada sam se oženio drugom ženom, njena porodica me se plašila jer sam pisac i to agresivan u svom radu. Zato sam napisao priču o najgorem čoveku koga možete zamisliti koji uzima mladu i nevinu devojku za ženu. Kada porodica uda kćer, uvek se plaše zeta jer je to čovek koji je uzeo i odveo njihovo dete. Čovek koji uzme mladu ženu je uvek pomalo „devil“. Napisao sam ovu priču da se, videvši ovog čoveka, nijedna porodica mlade žene više ne plaši zeta...

Ostajete li pri odluci da više ne pišete knjige?
- Da. Dugo pišem i dosta mi je. I mojim čitaocima, nabokani su i ne trebam im više.

Šta vam znači odlikovanje srpskog predsednika?
- Zahvalan sam. To je priznanje za nešto što sam radio iskreno, od srca. Mada, prestao sam odavno da brinem o tome, šta neko o čemu misli...

Aleksandra Malušev