Trebalo bi, pred kraj, izvući na videlo jednu nit koja se s vremena na vreme javljala u prethodnim analizama, ali do sada nije dobila svoje zasebno mesto. Posredi je politički aspekt upotrebe pojma svakodnevnog života. Sada nas, dakle, zanima mesto ovog pojma u strujanjima kojima je društvena teorija reagovala na promene u političkom ambijentu savremenog sveta, ali istovremeno te promene unekoliko i oblikovala. Pojmovi ne obitavaju samo u bezvazdušnom prostoru čiste teorije, te se njihove upotrebe, implikacije i dejstva ne mogu valjano shvatiti bez razmatranja pomenutog konteksta.Oživljavanje interesovanja za temu svakodnevnog života u društvenoj misli smešteno je na prelaz šezdesetih u sedamdesete godine XX veka, kada i nastaju razne verzije sociologije svakodnevnog života u užem smislu reči. Tokom narednih decenija, pojam svakodnevnog je neminovno trpeo uticaje izmenjenih političkih okolnosti i promena u političkom diskursu. Istovremeno, on postaje i jedan od uloga u tim borbama. Pokreti nove levice, kontrakulture, studentskog bunta 1968. i kasnije nastali "novi društveni pokreti" pomeraju očekivanja u pogledu radikalne promene društvenog ustrojstva upravo na sferu svakodnevnog života, a sa ekonomije i politike u uskom smislu reči. Svakodnevnom akteru (klijentima države blagostanja, studentima, ženama, tek dekolonizovanim narodima Trećeg sveta, rasnim manjinama na Zapadu, homoseksualcima, marginalcima...) pripisuje se uloga revolucionarnog subjekta koja je nekada pripadala proletarijatu. Uprkos tim pomacima, i dalje opstaje vera u mogućnost i neophodnost korenitog preobražaja: ideja "revolucije" ima istaknuto mesto u društvenoj teoriji kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka. Među stanovištima s kojima smo se upoznali u prethodnim poglavljima, ovu liniju zastupaju Lefevr i drugi kritički marksisti, a teorije novih društvenih pokreta nastavljaju praktično sve do danas.
Međutim, uporedo s ovom strujom, u drugoj polovini osamdesetih godina XX veka polako izranja jedan potpuno nov pravac politizacije svakodnevog života. On se, najkraće, može označiti kao teorija "svakodnevnog otpora". U obrisima smo ga našli već kod Sertoa, Mafezolija i Fiska, a svoj najkoncizniji i najpoznatiji izraz dobija u radovima Džejmsa Skota (Scott, 1985, 1990).
Na osnovu etnografskog proučavanja malezijskih seljaka Skot formuliše svoju ideju "svakodnevnih oblika otpora", "prozaičnih, ali neprekidnih bitaka" ili "nenametljivog segmenta političke borbe". Umesto neposredne konfrontacije s vlastima i ideološkog, simboličkog osporavanja poretka - što bi izazvalo nasilnu represivnu reakciju - ovo "oružje slabih" pribegava svakodnevnim taktikama odupiranja: "zabušavanju, pritvornosti, dezertiranju, prividnom pokoravanju, sitnim krađama, hinjenom neznanju, uvredama, paljevinama, sabotažama itd." (Scott, 1985 xvi). Ti "brehtovski, švejkovski" oblici otpora oslanjaju se na neformalne mreže i načelo samopomoći, te im nisu neophodni planiranje i koordinacija svojstveni političkom pokretu i revolucionarnoj borbi. Njihov cilj nije preokretanje strukture moći, već pojedinačni, konkretni dobici. Uprkos činjenici da upravo ovi oblici otpora predstavljaju glavni vid političkog prisustva obespravljenih masa kroz istoriju i u današnjici - jer većini društvenih grupa lišenih moći druge opcije i nisu bile otvorene - ta skrivena povest otpora prekrivena je velom ćutanja. Politička sociologija i politička istorija usredsređuju se, umesto toga, na retke eruptivne, dramatične situacije sukoba, kao što su oružane pobune. To je posledica svojevrsne zavere između aktera svakodnevnog otpora - koji se kriju iza anonimnosti i površinskog potvrđivanja postojećih odnosa moći, što je uslov njihove uspešnosti - i predstavnika vlasti. Iako je istorijat "skrivenih transkripata" (Scott, 1990) teško istraživati, njihova delotvornost ne sme se potcenjivati: kao što milioni sićušnih polipa malo-pomalo stvore koralni greben, tako i mnoštvo činova jedva vidljive neposlušnosti gradi svojevrsne političke i ekonomske grebene koji, terajući moćnike na ustupke, potlačenima čine život podnošljivijim (Scott, 1985, 36). Upravo ta "infrapolitika potčinjenih grupa", koja, poput infracrvenih zraka, ostaje izvan vidljivog spektra, pruža strukturnu i kulturnu podlogu vidljivoj političkoj akciji (1990, 184).1
Analize Skota i drugih koji su se pridružili ovom pravcu istraživanja bitno su izmenile političku sociologiju. Osim standardnih predmeta proučavanja (izbori, stranke, demonstracije, lideri), u vidokrug ulaze i nevidljive, neformalne, raspršene akcije potčinjenih grupa. Međutim, kako su ubrzo istakli kritičari, u ovoj struji javlja se tendencija romantizacije "oružja slabih", precenjivanja transformativnog potencijala sitnih činova odupiranja i jasnoće političke vizije kojom se rukovode njihovi akteri (Fox and Starn, 1997, 3). Otklon od prenaglašene retorike "revolucije" poprimio je formu poricanja smislenosti svakog radikalnog suprotstavljanja.
