David Albahari rodjen je 1948. godine u Peci.Objavio je knjige prica: Porodicno vreme (1973), Obicne price (1978), Opis smrti (1982, Andriceva nagrada), Fras u supi (1984), Jednostavnost (1988) i Pelerina (1993, Nagrada Stanislav Vinaver), Izabrane price (1994); i romane: Sudija Dimitrijevic (1978), Cink (1988), Kratka knjiga (1993), Snezni covek (1995), Mamac (1996, NIN-ova nagrada za roman godine, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najcitaniju knjigu), Mrak (1997) i Gec i Majer (1998).Izabrana dela Davida Albaharija u deset knjiga objavljena su tokom 1996. i 1997. godine.Knjige su mu prevedene na engleski, hebrejski, italijanski, madjarski, albanski, slovacki, nemacki, esperanto, poljski, francuski i spanski jezik.
Reci su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih mogao daga pogledam u oci.
"Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo uciniti davas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao dase setim nijedne uspomene.
"Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?" "Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: daprvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"
Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim neuspesnim zemljamauspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila samo zbirizuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pauvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece mozeda bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci;po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutijeod sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da smo je svizajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje trenutak kadacemo uvideti da zivimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za putovanje,posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljasnjiprostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije moglo ubediti.Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo", a posto samo "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se pretvorila uneku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivaorecju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u smislu"tudjinac" ili, jos bolje, "covek pod nepoznatim krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj zivot sveona ono od cega sam hteo da pobegnem.
Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su samo nacinda se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od sebe, niod koga drugog.
Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u kojoj stanujempripada nekom drugom, ciji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo nama nestoznaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U Evropi zivi sejedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog zivotaprozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kaomuve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne, samo promenemasku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je nacin zivota.Niko odavde ne izlazi ziv.
