Poglavlje 1
Prvo pismo koje mi je uhoda napisao bilo je otkucano u Vordu i poslato u bezličnoj koverti, tako da sam mislio da je reč o reklamnoj pošti, pa ga nisam ni pročitao.
Otvaranje pošte obično se ne isplati. Moje iskustvo govori da dobre vesti stižu telefonom, a loše pismom. Od ranije znamo u kojim kovertama su računi, a u kojim reklame; ne otvaram ni jedne ni druge, ali bar znam koje su koje. U retkim prilikama kada su reklamna pošta, ili takva pisma, adresirani tako da ih otvorim, onda se ljutim na samog sebe što sam se primio, obećam da mi se to nikada više neće desiti i ubuduće otvaram još manje pisama i pošte. Ne znam da li je to dalje povlačenje u sebe ili herojsko držanje prkosnog potrošača.
Pretpostavljam da je uhodino pismo ležalo na gomili drugih pisama, letaka i polupročitanih magazina u ćošku u kuhinji.
Pre toga je verovatno nedeljama čučalo na otiraču, jer mi je poslato dok sam bio na odmoru u severnoj Španiji.
Tamo sam išao sa Gabrijel. Bilo je to naše prvo zajedničko putovanje i nije prošlo baš najbolje. Osećao sam da ono malo zanosa koji smo imali već nestaje. Prošlo je četiri meseca od našeg prvog poljupca, što nije loše, i pet nedelja od kako je konačno pristala da krene sa mnom. I pored tog, prvog i jedinog, znaka privrženosti, emotivno je bila neuhvatljivija nego ikada.
Baš sam se namučio da nađem sitroen 2CV sa pokretnim krovom tako da nam vožnja kroz Francusku bude dobar provod.
Kada sam joj to objasnio, Gabrijel je odgovorila: „Kapiram zašto ti misliš da je to zabavno. Ali nema veze.” Primetila je izraz na mom licu i dodala: „Volim to što mogu da kažem šta osećam. I što ti ne shvataš sve lično.”
„Što ne shvatam vezu lično”, promrmljao sam.
Ovakvi razgovori mogu da zvuče negativno, ali naša snaga je bila u tome što smo uvek mogli da kažemo šta mislimo; uvek, bez ustezanja, da kažemo istinu. Tako smo razgovarali od prvog dana.
Gabrijel sam prvi put sreo jednog petka ujutru u kafeu. Ispred mene je stajala žena tamne kose i plavih obrva, tražeći gde će da sedne. Praznih stolova je bilo, ali je ona sela za moj.
„U senci su”, objasnila je.
„Ah”, odgovorio sam.
Čitao sam neke papire pre nego što je došla, pa sam ih rasklonio da napravim mesta.
„Izgledate tužno”, rekla je.
„Zaista?”, rekao sam. „Valjda sam baš to i hteo.” Bio sam zadovoljan svojim odgovorom.
„Sami ste”, rekla je.
„Očigledno”, odgovorio sam.
„Mislim, ne čekate nikoga.”
„Po čemu to zaključujete?” pitao sam.
„Govor tela. Ljudi koji nekoga čekaju imaju otvorenije telo. Gledaju u svakoga ko im se nađe u vidokrugu. Oni drugi su nekako samosvesniji, više su predani sebi ili knjizi koju čitaju.”
„Ili nose sa sobom papire kako bi se trudili da izgledaju zauzeti”, odgovorio sam.
„Tačno tako.”
Gabrijel je bila potpuno u pravu. Odlazio sam na pića noseći sa sobom rekvizite, jer sam tako bio samosvesniji. Bez njih možda nikada ne bih ni izlazio.
Bila je primetno mlađa od mene i nije mi bilo jasno zašto sam joj zanimljiv. Posle par dana sam je pitao.
„Dosta mi je izlaženja s dečacima koji nose optimistične kondome u novčanicima tako da se na koži ocrtava krug.”
