Sjetva soli

02.10.10

Međuetnička distanca u Bosni nje mnogo manja među običnim svetom nego između političkih elita. Odgovornost medija je velika za takvu meru odnosa u Bosni jer oni tržišno pokrivaju negativne kontekste mnogo češće nego pozitivne – kaže za „Blic nedelje“ pisac Muharem Bazdulj, čiju je knjiga „Sjetva soli“ nedavno objavljena u Srbiji.

Iz Sarajeva se demonizuje Banjaluka, a iz Banjaluke Sarajevo. Paradoksalno je da je mnogo veći jaz između ta dva grada nego između Sarajeva i Beograda, na primer. Najbolje bi bilo da školsku decu vode na ekskurzije u Sarajevo iz Banjaluke i obrnuto. Ljudi moraju da ostvare komunikaciju van svog entiteta. Dubravka Ugrešić je lepo rekla da raspad SFRJ sve više shvata u ekonomskom okviru nego u političkom. Nekome se finansijski isplati da drži ljude u strahu od komunikacije.

Izdavačka kuća „Rende“ nedavno je objavila vašu novu knjigu „Sjetva soli“. O čemu je reč u toj knjizi?
– Kada sam posle rata došao u Sarajevo na studije, veliki broj ljudi na Univerzitetu i po novinskim redakcijama gde sam pisao opisivao mi je osamdesete godine prošlog veka s velikom nostalgijom koja je podrazumevala Olimpijske igre i ansambl duginih boja sastavljen od Bijelog dugmeta, Crvene jabuke i Plavog orkestra. Mnogi su mi govorili da je Sarajevo tada bilo ispred Beograda i Zagreba. Nisam u to verovao jer mi se činilo da je Sarajevo osim Nju primitivsa u velikoj meri ostalo izvan Novog talasa koji su predvodili Električni orgazam i Haustor. U sarajevskoj mitologiji svakodnevice, osamdesete su zabeležene kao zlatno doba. U tom zlatnom dobu postoji jedna crna tačka poput mesta na kojem je jabuka crvljiva. To mesto se često zaboravlja u nostalgičnim sećanjima na Sarajevo u SFRJ iako se i danas ljudi prozivaju i prepoznaju po tome da li su prisustvovali „fašističkom rođendanu“ 1986. godine u stanu Isidore Bjelice.

Koji je to prelomni događaj koji vas je naveo da napišete knjigu „Sjetva soli“?
– Odluku da napišem knjigu „Sjetva soli“doneo sam posle dugačkog razgovora s Miljenkom Jergovićem koji mi je priznao da je imao tromesečnu zabranu pisanja zbog „fašističkog rođendana“. Hteo sam da razotkrijem kako se jedan rođendan reflektovao na sudbine ljudi i sedeći satima u arhivi sarajevskog lista „Oslobođenje“ bio fasciniran jezikom partijskih saopštenja o tom događaju. U tom istraživanju video sam mnogo slika Sarajeva iz osamdesetih godina prošlog veka koje su me inspirisale za stvaranje „Sjetve soli“.

Šta je istorijska distanca donela obradi te teme?
– Kiš je lepo rekao da je naša književnost propustila temu Drugog svetskog rata. Čini mi se da je istorijska distanca izmišljena kao izgovor za stvaraoce koji nisu u stanju da neku temu situaciono tretiraju. A prava književnost je uvek guranje prsta u oko. Jergovića je hrvatska javnost sjajno tretirala iz državotvorne perspektive sve dok se bavio egzotikom i bosanskim sevdalinkama, ali kada je napisao roman o jevrejskoj devojčici i Jasenovcu, onda je njegova literatura postala problem.

Šta se zapravo dogodilo na „fašističkom rođendanu“ u Sarajevu?
– Mnogi očekuju da sam u knjizi opisivao crnu svastiku na crvenoj podvezici Isidore Bjelice, ali ja sam poput albanskog pisca Kadarea u njegovoj knjizi „Agamemnonova ćerka“ pokušao da spojim savremeni, politički i antički motiv. Jednostavno nisam želeo da napišem nefikcijsku knjigu i zato nema spiska imena ljudi koji su prisustvovali „fašističkom rođendanu“. Moj roman je samo inspirisan tim događajem, što je paralelni svet koji počinje prvim velikim slovom na početku knjige i završava se tačkom na poslednjoj strani. „Sjetva soli“ nije faktografsko razotkrivanje „naci-žura“ već njegova moguća refleksija na sudbine nekih ljudi. Živimo doba digitalizovanih medija i siguran sam da svako može da proveri šta se tačno desilo u kući Isidore Bjelice i zabeleži sve to u nefikcijsku knjigu. Nešto poput Davora Sučića iz benda Zabranjeno pušenje, koji je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao istoriju sa temom „Crk’o maršal“ koji opisuje čuveni incident sa koncerta u Rijeci. Tako bi neko sa političkih nauka mogao da doktorira na temu „fašističkog rođendana“.

U „Sjetvi soli“ glavni junak kaže da se rutinski brani od konvencije. Da li ta rečenica opisuje vaš odnos prema književnosti?
– Konvencija je dobar izgovor za sve koje mrzi da misle. U književnosti se konvencijom ispunjava sadržaj okoštalom formom. Rutinski se braneći od konvencije ulazimo u događaje i situacije otvorenih očiju, što je za književnost najvažnije jer je onda ona živa i proizvod je iskustvenog promišljanja autora, a ne istorijskih ponavljanja. I u sopstvenom životu van literature, rutinski izbegavam konvenciju.

Na razvoj vašeg umetničkog izražavanja najviše su uticala tri autoriteta u potpuno različitim oblastima: Danilo Kiš, Džoni Štulić i Zinedin Zidan. Šta je zajednička mera tog uticaja?
– Apsolutno majstorstvo u onome što rade i potpuna neuklopivost u bilo kakve životne i umetničke kalupe. Taj dragulj dijaboličnosti u kruni majstorstva. Autodestruktivni moralni model. Nijedan od njih nije bio karijerista, već su bili opčinjeni stvaranjem. U vreme kada se raspadala SFRJ, jedino je srce Džonija Štulića kucalo za sve, svima ostalima sa javne scene kucalo je malo više za Srbiju, Hrvatsku, Bosnu... Ta mera časti je fascinantna.

Književna scena se uprkos crnim prognozama rasprostrla preko svih republika bivše SFRJ. Šta tu umetničku mrežu može učiniti celovitijom i čvršćom?
– To je više pitanje za ministarstava trgovine nego za ministarstava kulture u novonastalim zemljama posle raspada SFRJ. Pre dve godine izdavačka kuća iz Beča objavila je moju knjigu, osim u Austriji, i u Švajcarskoj i Nemačkoj. Dakle, za nemačko govorno područje. Idealna situacija bi bila da srpski pisci objavljuju za hrvatske izdavače i obrnuto i slično po svim drugim pravcima bivše SFRJ. Jedino je važno da knjiga bude prisutna na celom prostoru kao što to čini VBZ na svojim punktovima.

Šta je odgovor civilnog društva u regionu na nepostojanje komunikacije?
– U svim gradovima u Bosni postoji neki kanal koji prenosi moje tekstove sa Peščanika, ali se bojim da se na taj način obraćam istomišljenicima. Moj društveni angažman često liči na „ubeđivanje ubeđenih“. Retko se desi da nekog preobratim.

Šta ste dobro pročitali u poslednje vreme od nekog autora iz Srbije?
– Cenim Milenu Marković i mnogo volim njenu knjigu „Šuma blista“. Srđan Valjarević je sjajan pisac. „Komo“ sam doživeo kao autentično delo koje je najbliže promišljanju književnosti koje je imao Čarls Bukovski.
Travnik je mitsko mesto
U Travniku sam bio izložen svim izazovima odrastanja, ali i Rudolf Habzburg i Dajana Spenser su boravili u njemu nedelju dana pred smrt. Niko ne može da me ubedi da je to istorijska slučajnost – kaže Muharem Bazdulj.
Aleksandar Nikolić

20.08.10

Poznati bosanski pisac Muharem Bazdulj govori za NIN o svom novom romanu “Sjetva soli” koji romansira “fašistički rođendan” iz 1986. godine, te objašnjava šta je to intimna Jugoslavija i zašto se ne hvali pečatima u pasošu

Izlaz je u metafori, a ne u stvarnosti

Beogradska izdavačka kuća Rende predstavila je novi roman Muharema Bazdulja „Sjetva soli“ kao priču o četrdesetčetvorogodišnjem Janku Aleksiću koji se posle dvadeset godina vraća u Sarajevo, grad u kome je živeo desetak godina pre nego što je otišao na studije u Beograd. Povod je tužan: smrt prijatelja iz mladosti, o kome će pri povratku mnogo toga saznati, konačno uspevajući da rekonstruiše i priču o „fašističkom rođendanu“, „događaju koji je mnogima u Sarajevu promenio živote, a njegovog prijatelja obeležio za sva vremena“ – kako piše na koricama knjige. Sa Muharemom Bazduljem (Travnik, 1977), autorom četiri zapažene knjige priča, tri romana, jedne knjige eseja, zbirke pesama i kolekcije kolumni, ali i prevodiocem, te članom uredništva sarajevskog Oslobođenja – razgovarali smo o tome kako je pisati fikciju koja u svom temelju ima jedan stvarni događaj.

Nin: Muhareme, da počnemo od tog vašeg junaka Muharema Bazdulja koji se pojavljuje na 50. stranici romana. Kako ste se odlučili da ubacite u priču junaka sa vašim imenom i da li mislite da bi to – kako za pisca, tako i čitaoca – mogao da bude težak literarni potez?

Muharem Bazdulj: Ne mislim, iskreno govoreći, da je to toliko težak potez, ni za pisca ni za čitaoca. Vi znate za onaj famozni Hičkokov manir da se u većini svojih filmova i sam pojavi u nekom kadru. Ovo je, na neki način, nadgradnja takvog postupka. Kad pisac objavi prozu pisanu u prvom licu, jedno od najčešćih pitanja jest ono: da li je narator vaš alter ego? Meni se učinilo zgodno da u knjizi pisanoj u prvom licu, alter ego autora knjige ne bude narator, odnosno ono “ja” koje priču priča, nego neko drugi.

Upravo taj junak Muharem Bazdulj – da li pomalo autopoetički – objašnjava na jednoj stranici zašto pisac bira ovakvu, poprilično neobičnu, temu?

Odgovor na pitanje o izboru teme krije se zapravo unutar korica knjige, ali izvan samog teksta “Sjetve soli”. Mislim tu na posvetu i na moto. Knjiga je posvećena Miljenku Jergoviću, jer bez nekoliko naših dugih prijateljskih razgovora o, između ostalog, “fašističkom rođendanu”, to bi za mene bila samo medijska bizarnost iz naše novije istorije. Moto je jedna rečenica Ismaila Kadarea, a on je pisac koji me je zapravo naučio kako je moguće romansirati stvarni događaj čiji su sudionici još živi.

Da li delite mišljenje svog junaka-imenjaka, koji, misleći na “fašistički rođendan”, kaže “da se nešto slično desilo bilo gdje u svjetu, a da su protagonisti priče, u to doba anonimni, u međuvremenu postigli to što su postigli, o tome bi se pisale studije i monografije, snimali filmovi i objavljivali feljtoni? Ovdje međutim ništa! Čudno u p.m!”

Da, moram priznati da mi jest čudno da o cijeloj priči nije snimljen, recimo, dokumentarni film. Događaj je zanimljiv sam po sebi, a podatak da su neki njegovi protagonisti u međuvremenu stekli internacionalnu umjetničku slavu tu atraktivnost samo povećava. Indikativni su i mjesto i vrijeme: Sarajevo, taman negdje između Olimpijade i početka opsade grada...

Zanimljivo je da dok, s jedne strane, ubacujete Muharema Bazdulja kao junaka, uporedo pišete (da li ćete se složiti?) roman sa ključem i ne pominjate nijedno drugo stvarno ime...

Niti je Muharem Bazdulj jedino stvarno ime u “Sjetvi soli” (šta ćemo sa Zdravkom Čolićem, na primjer?), niti je “Sjetva soli”, barem po mom sudu, roman s ključem. Više je da se našalim, roman s kalauzom. Šta hoću reći? Nisam koncipirao likove po konkretnim modelima iz stvarnosti, nisam kreirao literarne verzije sudionika stvarnog “fašističkog rođendana”, iskoristio sam jedan (već) istorijski događaj kao osnovu za roman. Jedan od prvih čitalaca romana kazao mi je da ga je “Sjetva soli” podsjetila na nešto što je mogao napisati Roberto Bolanjo. To mi je bio veliki kompliment.

Pripovedač je napravio malu hroniku sa temom “fašističkog rođendana”, pregledajući stare brojeva Oslobođenja. Šta ste zaključili: šta je, na kraju, bio taj famozni “fašistički rođendan”?

Meni se čini da se radilo o nekoj vrsti dječije igre, skoro kunderijanske šale, no u romanu me više od samog rođendana interesuju njegove posljedice. Znate, iz perspektive poratnog Sarajeva, te osamdesete su “zlatno doba”, a opet današnjim dvadesetogodišnjacima je teško i zamisliti da policija nekog može privesti rođendanskog slavlja na kojem su se majonezom iscrtavane svastike.

Ne bih želeo da preskočimo jednu rečenicu, jer mi se čini da ste hteli da je istaknete kao bitnu. “U gradu koji bezazlenu balavurdiju optužuje za fašizam, fašizam mora postojati, jer ga se odnekud mora” projektovati.” Naravno, mislite na događaje iz 1986. godine.

Tu rečenicu u romanu izgovara Milena, sestra Mladena Jovanovića, lika kojeg je prisustvo na “fašističkom rođendanu” najpresudnije obilježilo i navodi je zapravo kao neku vrstu Mladenove uzrečice. Ona je, dakle, s jedne strane istaknuta kao subjektivno mišljenje protagoniste, no s druge strane u pravu ste kad nagovještavate da sam je htio naznačiti kao bitnu. U olakom potezanju termina fašizam, ima, čini mi se, nečeg fašističkog; hoću reći: kad neko bez prevelikog razloga viče “fašizam!”, to podsjeća na ono poslovično “Držite lopova!” koje, je li, najčešće izvikuje lopov sam.

Neki tipovi jedu sendvič, a junakinja ih gleda i kaže: “Blago njima, njih zbog majoneze niko neće optužiti za fašizam.” No, gde prestaje igra, a gde počinje problem?!

To se vjerovatno može čitati i kao ilustracija generacijskog jaza. Svakom tuđa mladost izgleda bolja. Ti klinci koji jedu sendvič bi vjerovatno rekli da bi doba svoje mladosti rado mijenjali za osamdesete godine dvadesetog stoljeća, makar i uz rizik optužbi za fašizam zbog svastika od majoneze, dok iz perspektive praga zrelosti svaka mladost izgleda poželjno. To je ono osjećanje čija je upravo savršena realizacija pjesma Arsena Dedića “O, mladosti” u izvedbi Dušana Prelevića-Preleta. Kad ono kaže, recimo, “A jutros već su drugi mladi”... Ta bi se pjesma nužno morala naći na nekom imaginarnom soundtracku za “Sjetvu soli”.

Roman je pun citat iz lektire koju čita glavni junak. Tu je i citat iz memoara Nadežde Mandeljštam koja kaže da je u pesmi, koja ga je odvela u smrt, Osip Mandeljštam napisao kako Staljin dok čita zamrlja knjige masnim prstima.

Svima nama koji na način starinski volimo knjige i koji, izgleda, polako postajemo još drastičnija manjina, nego smo dosad bili, jasna je ta mandeljštamovska paralela koja bi se žurnalistički dala parafrazirati na već viđen način: ko uništava knjige, prije ili kasnije, uništavat će i ljude. Upravo su Mandeljštamovi stihovi i svojevrstan lajtmotiv cijelog romana. Radnja “Sjetve soli” zbiva se u nekoliko decembarskih dana, centralni događaj in illo tempore, famozni “fašistički rođendan” desio se također u decembru, tako da “decembarskom danu kad je u zli katran žumance dodato” imaju izrazitu poetsku i simboličnu težinu.

Koliko vas, kao pisca, inspirišu slavne osamdesete u Sarajevu i kako to da ste upravo ovaj događaj izabrali za centralnu temu?

Inspirišu me zapravo više kao svojevrsna slijepa mrlja, prisutnija u kafanskoj mitologizaciji, površnoj feljtonistici i nacionalističkoj publicistici nego u pravoj književnosti. U nedavno objavljenoj knjizi prepiske Miljenka Jergovića i Semezdina Mehmedinovića, pominje se “erozija današnjeg sarajevskog svijeta“. Šteta je zapravo da nema više proze o tom vremenu, proze koja bi pokazala čemu se tačno ustvari dogodila ta erozija. Jasnija i tačnija slika tih, kako kažete, “slavnih osamdesetih“ postoji u popularnoj kulturi, u nekim pjesamama Plavog orkestra, recimo, nego u dosadašnjoj literaturi.

Pripadamo sličnoj generaciji kojoj je bilo slomljeno srce kada smo u Italiji 1990. izgubili od Argentine na penale. Vi neprekidno kružite regionom. Kako vam deluje taj „suživot“ na bivšim jugoslovenskim prostorima?

Starovremenski rečeno, bolje izgleda u bazi, nego među takozvanim političkim elitama. Ta neka intimna Jugoslavija kao kulturna i sentimentalna činjenica još uvijek postoji. Da, ja stalno kružim tom nekom svojom intimnom Jugoslavijom, a na ovim nesretnim graničnim prelazima Bosne i Hercegovine sa Srbijom, Hrvatskoj i Crnom Gorom uvijek se legitimišem ličnom kartom. Bosancima još trebaju vize za Evropsku uniju, ali barem u sve susjedne zemlje mogu ulaziti samo s ličnom kartom...Taj moj tik nije ništa drugo do podsvjesno (ili ipak svjesno?) odbijanje da mi ove zemlje budu inostranstvo. Prošle jeseni pričao sam s konobaricom u Gracu koja strastveno putuje po Aziji i koja mi je pokazala svoj ispečatani pasoš kao uspomenu i dokaz svoje globtroterske prirode. Posve razumijem njen ponos brojnim pečatima u putnoj ispravi, ali ja ne želim da mi neko udara ikakav pečat dok putujem po svojoj domovini.

Pored proze, pesama i eseja, pišete i kolumne koje izazivaju različite, ali uvek burne reakcije. Kako, baš iz ugla pisca, vidite mogući izlaz za Bosnu?

Eh, dobro vam je to, baš iz ugla pisca; mogući izlaz za Bosnu lakše je, naime, pronaći u metafori nego u stvarnosti. Kolumne, čini mi se, i ima smisla pisati, jedino ako će one izazivati burne reacije. A izlaz se možda može tražiti u koordinatama onog što sam nedavno napisao završavajući jednu svoju kolumnu: Treba priznati sopstvenu laž. Samo priznavanje vlastite laži može omogućiti svakome da u sebi pronađe odgovarajuću mjeru oprosta od grijehova i zabluda. Lako je rutinski verbalno osuditi i, kao u varijaciji na završetak “Kazablanke”, retorički za sve okriviti the usual suspects; ono što nije lako jest ne lagati o svojoj laži. Ne rad, istina oslobađa.

Mića Vujičić

25.02.11 Polja

Kako javlja Google, Muharem Bazdulj ima 33 godine i oko tri puta manje napisanih knjiga. No uprkos ovako plodnom spisateljskom radu, Bazdulj je poznatiji po svom angažmanu u štampanim i elektronskim medijima u gotovo svim bivšim jugoslovenskim republikama (Oslobođenje, BH Dani, Forum, Vreme, Peščanik i dr). On u Bosni i Hercegovini polako postaje ono što je Jergović već dve decenije u Hrvatskoj – najpopularniji pisac mlađe generacije, sveprisutan u medijima kao hroničar svog vremena, dakle, kao književnik, kolumnista i publicista. Ovaj podatak navodim jer donekle objašnjava fuziju žanrova i funkcionalnih stilova – književnog i publicističkog – u romanu Sjetva soli. Bazdulj, čini se, ni u prozi ne može bez esejističkopublicističkog diskursa, baš kao što su mu kolumne ponekad na granici literarnog i publicističkog, s tim što je literarni dar poželjniji u kolumnističkom angažmanu nego obrnuto.
Sjetva soli je treći Bazduljev roman, veoma jednostavne kompozicije, sa malim brojem likova, i bez pravog zapleta i raspleta. Njegova narativna struktura je nešto kompleksnija, budući da se pripovedni tok neprestano prekida uranjanjima u bližu ili dalju prošlost nekolikih junaka i pojedinim esejističkim ekskursima, a dodatno je usložnjava jedna neobična autorska intervencija. Naime, glavni junak je Janko Aleksić, koji pripoveda u prvom licu, a iznenada se kao jedan od likova u romanu pojavljuje Muharem Bazdulj. On je sagledan iz ugla naratora Janka Aleksića, čiji bi inicijali (JA) možda mogli da posluže u razjašnjavanju ovakve autorove misti? kacije pripovedačke perspektive. Dakle, autor Muharem Bazdulj, preko svog naratora Janka, govori o Muharemu Bazdulju kao (sporednom) liku u romanu. Taj pojmovni trougao autornaratorjunak zapravo je jednakostraničan budući da sve ukazuje na Muharema Bazdulja – odrastanje u malom gradu u Bosni, dolazak u Sarajevo, ljubav prema knjigama i umetnosti, velika erudicija, kosmopolitizam... Svi se ovi pojmovi jednako odnose kako na Bazdulja, kao autora i junaka, tako i na naratora Janka.Siže je vrlo jednostavan. Janko, sada četrdesetčetvorogodišnji arhitekta iz Beograda, vraća se u Sarajevo prvi put nakon dvadesetak godina kako bi prisustvovao sahrani svog najboljeg prijatelja iz mladosti – Mladena. Na sahrani sreće njihovog zajedničkog prijatelja Muharema Bazdulja, koji će mu praviti društvo nekoliko dana, i Mladenovu sestru Milenu, svoju ljubav iz detinjstva, sa kojom će provesti noć pred povratak u Beograd. I to je ceo pripovedački okvir romana. Međutim, u razgovoru sa Bazduljem, Janko se dotiče teme o čuvenom sarajevskom „fašističkom rođendanu“, događaju koji je u potpunosti promenio život pokojnog Mladena kao i svih koji su u njemu učestvovali sredinom osamdesetih. Od tog trenutka, postaje sve očiglednije da je ovaj roman nastao da bi se reaktualizovala priča o čuvenom maskenbalu koji je, iako je trebalo da bude bezazlena zabava, postao glavna tema tadašnjih sarajevskih i drugih novina. I danas (neo)fašizam postaje važna medijska tema, tako da je Sjetva soli dobrodošla i kao pokušaj literarne obrade događaja koji je prevazišao kratkovečnost novinske senzacije i do danas sačuvao status urbanog mita, ali i prvog pravog velikog prestupa omladine u zlatnim sarajevskim godinama. Ovaj događaj je pokazao da je u već umirućoj Jugoslaviji, sredinom osamdesetih, iz vremena najtvrđeg titoizma ostala jedino ostrašćena retorika, oličena u novinskim napisima i „najoštrijim osudama“ svih partijskih organa, budući da su učesnici kažnjeni jedino javnom stigmatizacijom i medijskim linčom, ali niko nije postradao onako kako bi se to dogodilo samo pola decenije ranije. Jer teško da bi se tada neko usudio da organizuje rođendansku zabavu na kojoj bi se pojedine zvanice pojavile obučene u nacističke uniforme. Od bezazlene namere da se provocira ili želje da se bude ekstravagantan, „sablasni dekor“ maskenbala postao je medijska tema ogromnih razmera, ona koja je zauzimala naslovne stranice mnogih novinskih izdanja.
Ipak, postavlja se pitanje zašto Bazdulj oživljava četvrt veka staru novinsku senzaciju. Da li zbog danas aktuelnih medijskih tema o povampirenom fašizmu ili radi potreba romana? Ako je reč o ovom drugom, nužno je postaviti pitanje – da li je to dovoljno da se od toga napravi roman? Jer sve što smo čitali do pominjanja „fašističkog rođendana“ samo je pripovedni okvir u čijem se središtu nalazi Jankovo istraživanje novinskih naslova u arhivi Oslobođenja o tom čuvenom događaju iz 1986. Citiranjem vanestetske građe, doslovno celih novinskih članaka u ovom slučaju, ne poništava se nužno romaneskni čin, ali se komentarisanjem te građe guši i ono malo romanesknog u ovom delu. Bazdulj kolumnista (pravi, ne lik u romanu) ovde smenjuje Bazdulja pripovedača, pa se narativni tok povlači pred esejističkim diskursom u vidu Jankovih razmišljanja o čistkama nepodobnih u posttitovskoj Jugoslaviji ili o čaršijskom sadizmu ostrašćenih novinara i raznih partijskih aparatčika. Međutim, paradoks je što je upravo to iščitavanje novinskih naslova najzanimljiviji deo romana, te je šteta što i o epilogu tog događaja čitamo iz novinskih naslova, a ne iz vizure Mladena, koji mu je prisustvovao. Mladenovo ćutanje o učestvovanju na masken balu pomalo obesmišljava ideju da se dobar deo romana bazira na istraživanju ove novinske senzacije. Uistinu, epilog celoj priči ipak daje Mladenova sestra Milena, koja je takođe prisustvovala žurci, ali ona je samo posvedočila o onome što je ionako bilo poznato iz no vina – da se na maskenbalu puštao ? lm „Trijumf volje“, da je manji broj gostiju imao na sebi nacističku uniformu, a da je na sendvičima majonezom bio iscrtan kukasti krst. Bazdulj ne otkriva imena stvarnih učesnika na „fašističkom rođendanu“, tada mahom studenata ili srednjoškolaca, ali su aluzije na njih dovoljno prozirne da bismo među njima mogli da pre poznamo pojedine savremenike, pogotovo one medijske ličnosti koji su od toga napravili karijeru.Pripovedanje u romanu je nelinearno, a ton i boja pripovedanja razlikuju se u zavisnosti od toga o kom vremenu Janko govori. Ono je nostalgično samo onda kada se govori o Sarajevu iz Jankove i Mladenove mladosti, ne i o Sarajevu sa kojim se ponovo susreće posle dvadeset godina. Uprkos tako dugom odsustvu iz grada u kojem je proveo deset godina života, Janko se ne raduje ponovnom susretu sa Sarajevom, te je stoga i pripovedanje o tom susretu lišeno očekivane nostalgije, mada ne i imagoloških opservacija o kulturološkim razlikama. Sarajevo iz njegove mladosti je ono jugoslovensko Sarajevo, ne u potpunosti otrgnuto od mitskih predstava koje danas o njemu još uvek postoje, mada u tim slikama iz Jankovog detinjstva ipak nema kanonizovanja zlatnih osamdesetih. Janko sada šeta drugim Sarajevom, onim kojem su promenjeni nazivi ulica i trgova. Relikvije iz zlatnog dobadetinjstva ovde su samo sećanja, jedina neokaljana sveopštom vulgarizacijom stvarnosti.Ta uranjanja u prošlost jesu najbolji deo romana; pripovedanje o Jankovom odrastanju idruženju sa Mladenom je setno, ali ne i patetično. Međutim, kada se pripovedanje vrati uJankovu sadašnjost, ono počesto gubi svoju draž. Pogotovo onda kada se tekst optereti,u pomalo murakamijevskom maniru, opisivanjem rutinskih radnji ili spiskova kupljenih namirnica, pa sve dok ne ode u krajnost tj. suvišno i zamorno nabrajanje ispijenih čaša viskija,boca vina ili šoljica kafe.
Valjalo bi ukazati i na jedan postupak u Bazduljevom pripovedanju za koji se poetičkoopravdanje možda može potražiti u piščevoj nameri da se literarni žanr stopi sa publicističkim žanrovima. Svaki put kada treba popuniti prazninu u narativnom toku, pisac to čini(često) suvišnim ekskursima – u boljem slučaju to su pomalo veštački inkorporirane esejističke deonice u svrhu demonstriranja erudicije (kojom se autor svakako može ponositi),u gorem slučaju to su potpuno suvišne anegdote iz života poznatih ličnosti ili novinskesenzacije o kojima Janko čita listajući stare tekstove Oslobođenja. Svi ti ekskursi ? guriraju,manje ili više uspešno, kao spojnice onih delova teksta koje je autor želeo da dovede uvezu ? ngirajući spontani asocijativni tok u pripovedanju svog naratora.Na kraju, ostaje nedoumica zbog čega se roman zove Sjetva soli. Ova metafora iz naslova, preko intertekstualne veze sa Odisejem, koji je bukvalno sejao so želeći da pod maskom ludila izbegne odlazak u Trojanski rat, korespondira najviše sa Jankovim uspešnimizbegavanjem vojne obaveze. Ali to je preslaba veza, čak nevažna za osnovni tok romana.Ako se već težilo prenošenju „sadržaja asocijacija“ koje intertekstualnost donosi onimupućenijima, onda bi u te svrhe bolje poslužio jedan u tekstu često upotrebljavan distih izMandeljštamove pesme Lenjingrad: „Prepoznaj što brže dan decembra zato,/ Gde je u zlikatran žumance dodato“, pogotovo ako se uzme u obzir da se roman završava upravo parafrazom ovog distiha – „Iz sarajevskog sivila, iz kotline zlog katrana, išli smo prema nebeskoj plavetni. Sunčana kugla se žutila kao žumance.“ Sjetva soli je u osnovi zanimljiv roman, iako je narativni tok povremeno opterećen montažom novinskih atrakcija i esejističkim deonicama. Roman je najubedljiviji onda kada sepripovedanje približi klasičnom kazivanju o događajima iz prošlosti glavnog junaka i kadaje izbegnuta svaka tezičnost. U njemu ima delova koji su suvišni, ima i onih napisanih nabrzinu i loše stilizovanih, ali je Bazduljev pripovedački dar nesumnjivo i njegov najveći kvalitet. Njegova erudicija godi, mada povremeno tekst lišava spontanosti. Pored toga, u preplitanju ? kcije i fakcije autor nije uvek našao pravu meru, što čini da se tipološki status ovogromana ne može precizno odrediti. Ovog puta je Bazdulj publicista pobedio Bazdulja pripovedača.

Zdravko Petrović

20.09.10 Popboks

Muharem Bazdulj i Miljenko Jergović istrčavaju na teren preispitivanja bolnih pluskvamperfekatskih čvorišta bosansko-ex-Yu prošlosti
Druga polovina ovog leta donela je dva srodna dela. Pored činjenice da obe knjige dolaze iz iste izdavačke kuhinje (Rende), Sijetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića poseduju blizak regionalni okvir, zagledanost u sada već poodavnu prošlost, a u oba slučaja dokumentaristička proza je dominantna literarna odrednica. Ipak, u krajnjem zbiru, razlika u klasi se nameće kao preovlađujući utisak.
Mlađi, Muharem Bazdulj, u koga se, u okvirima regionalne knjievnosti, polažu velike nade, Sijetvom soli se vraća sada već dobrano mitologizovanom fašističkom rođendanu u Sarajevu, sredinom snenih osamdesetih. Budući da je ova tema već izraubovana, potrebno je bilo pronaći frišku vizuru, i upravo je tu Muharem Bazdulj omanuo.
Uprkos svojoj kratkoći, Sijetva soli posrće pod teretom više krupnih nedostataka. Roman počne sasvim zadovoljavajuće, melanholijom natopljenim i detaljima ukrašenim pasažima o mučnom povratku čoveka na pragu srednjeg doba u rodno Sarajevo. Ovaj deo romana koji se tiče nelagode kao (pre)teškog bremena za Janka Aleksića, sada beogradskog arhitekta, nema sumnje, i ponajbolji je deo ovog dela. Bazdulj poseže za velikićevskim otuđenjem od nametnutih i bivših prostora, dodatno senčeći ove stranice kišovskom verom u moć detalja.
Međutim, problem nastaje kada u Sijetvu soli ušeta sam Bazdulj. Janko Aleksić dolazi u Sarajevo na pokop prijatelja itz školskih dana, a ubrzo sreće i združi se sa Muharemom Bazduljom koji ga podstakne da prouči koren potonjih muka Aleksićevog upokojenog prijatelja. Aleksić kreće da kopa po arhivama sarajevskog Oslobođenja izučavajući članke koji se odnose na zloglasni fašistički rođendanski žur kome je gotovo 25 godina ranije slučajno prisustvovao i njegov zlosrećni prijatelj.
Sijetva soli na toj koti zapada u vrtlog nesuvislog navođenja pojedinosti i desetina i desetina navoda iz tadašnje štampe. Lirsko-introspektivni ton iz prve trećine romana se bespovratno gubi dok Bazdulj troši stranice i stranice da pojasni fenomen koji se glavnog junaka do tog trenutka gotovo nije ni ticao. Tu u oči padaju sve slabosti ovog Bazduljevog dela – ishitrenost, nedostatak fokusa i nemogućnost samokontrole. I kao veoma značajna falinka – nesposobnost balansiranja intimnim i javnim aspektima izabrane priče, a taj propust lišava priču i istinske drame i krajnjeg smisla.
Daleko bolje se pokazao Miljenko Jergović u Ocu. Izdavač ovo delo dosta precizno pojašnjava kao mešavinu romana, eseja i memoara, poredeći ga sa ranijim radovima Petera Handkea. Iniciran smrću roditelja u čiju tajnu bitisanja do tog trenutka nije uspeo da pronikne, Jergović nam u Ocu predočava znalački uvijenu pletenicu nekoliko važnih planova – krajnje lični, porodični, politički, sociološki, psihološki, stigavši do cilja sa prozom kojoj se mora odati priznanje za hrabrost, umešno poentiranje i upečatljivost.
Jergović je kao pisac značajno uznapredovao u odnosu na svoje (inače, sasvim valjane) low-key dane sa početke spisateljske karijere. Dijapazon tema koje zahvata, kao i pripovedačkih tehnika kojima je u međuvremenu ovladao tokom vremena su se razvili, kao i ambicija i samopouzadanje autora.
Nakon gotovo virtuozno izvedenih društvenih hronika kakve su bile Ruta Tannenbaum i Dveri od oraha, kao i nekolicine kraćih esejističkih formi, Jergović se u Ocu odvažio da zapleše sa demonima izrazito lične prirode. Nikada zaokružen, istinski topao i pun odnos sa ocem ovde postaje katalizator krupnijih razračunavanja sa avetima bitisanja pod mračnom senkom nacionalnog, udvoričkog, nametnutog, prećutanog i apsurdnog.
Iako mu se na dušu da staviti slabost pred digresijama (mana koja je bila dosta izražena i u Srda pijeva u sumrak na Duhove) kojima na mahove zaguši glavni tok svoje pripovesti i u opasnost dovede snagu željene poente, Jergović zaslužuje grlene pohvale za umeće koje je pokazao u baratanju krajnje pipavom materijom. Na drugoj strani, Bazdulj gubi niti priče koju je sam izvoleo da nam ispriča, ipak, dajući dovoljno povoda da se pomno prate i njegovi naredni pokušaji.

Zoran Janković

04.09.10 e-novine.com

Ključna stvar u romanu jeste istorijski događaj koji je potresao čitavu tadašnju jugoslovensku javnost. Na jednom rođendanu u Sarajevu priređen je maskenbal na kome je deo zvanica bio obučen u nacističke uniforme, a na sendvičima su majonezom bili iscrtani kukasti krstovi. Meni trenutno nije interesantno ko je od današnjih „selebritiz“ organizovao taj žur, ko je bio na tom rođendanu, ko se kako obukao. Značajno je to, ali ne u kontekstu romana "Sjetva soli". Teza koju roman pokušava da progura jeste da je rođendan promenio mnogo šta u Jankovom i Mladenovom životu, ali su uglovi iz kojih se ova teza brani i zastupa veoma suženi, odnosno nema ih dovoljno

Izdavačka kuća Rende počela je praksu koja zaista stavlja ovog, kako bi se u muzičkoj industriji reklo, malog i nazavisnog izdavača, među najvažnije u regionu jer je postalo dom, i to prva kuća, bar dvojici veoma poznatih i prodavanih pisaca iz susednih nam država – Miljenku Jergoviću i Muharemu Bazdulju. Iskorišćeni su njihova popularnost i prisutnost u srbijanskim medijima (Jergović piše za Politiku, Bazdulj za Vreme i Peščanik), interes samih autora da se izbore za dodatnu čitanost na relativno većem tržištu nego što su njihova matična, bosansko i hrvatsko i, konačno, potreba da se ovdašnjem izdavaču omogući jeftinija proizvodnja knjige i njen dobar tajming, jer ne postoji potreba da se otkupljuju prava i da se čeka dugo sa objavljivanjem knjige.
Sjetva soli, tekst mlađeg i u Sarajevu nastanjenog pisca Muharema Bazdulja, pojavio se nešto pre Jergovićeve autobiografsko-esejističke knjige i kako bi već iz žanrovskog određenja trebalo da se vidi radi se o romanu. Ipak, čini se da je to prva u nizu grešaka koju ovaj tekst krije. Bez obzira što po obimu zaista može da se klasifikuje kao roman, Bazduljeva pripovest pre bi se mogla okarakterisati kao novela. Nema u toj knjizi dovoljno građe, e da bi se moglo govoriti o romanu. Njen obim proizilazi iz stvari koje su tekstu često suvišne, iako čitaocu mogu biti prijatne – poput Bazduljeve izvanredne erudicija koja zaista pleni, premda u mnogo slučajeva nema značajniju funkciju u narativu. Postoji još jedna stvar koja povećava količinu teksta, mada ju je takođe teško opravdati – radi se o rečenicama nalik na didaskalije koje se u većini romana podrazumevaju jer proizilaze iz narativne sitaucije, pa ih nije nužno pisati. Međutim, narator Sjetve soli uporno ih izgovara i beleži. Ovom bi se mogli pridodati i spiskovi namirnica koje kupuje u samoposluzi i kasnije ih obeduje. Možda bi se opravdanje moglo tražiti u osećanju teskobe koju glavni junak ima zbog povratka u grad svojih formativnih godina, a posebno povodom smrti Mladena, svog najboljeg prijatelja iz tog perioda, ali postoji u romanu nekoliko odličnih i mnogo efektnijih mesta kojima se sasvim uverljivo daje slika Jankovog stanja duha i raspoloženja.
Fabula je veoma prosta i ne sadrži u sebi gotovo nikakvu peripetiju. Ako se izuzme kraj kada se nešto konačno i dogodi, narativ više liči na izveštaj koji Janko može u jednom trenutku podneti svojoj devojci Valentini, nego na roman. Njegov susret sa Muharemom Bazduljem i njihovo zajedničko istraživanje „fašizoidnog rođendana“ iz decembra 1986. koji je Mladenu i Janku zauvek promenio živote, takođe nisu priča od koje se može napraviti roman. Sve se kreće suviše pravolinijski, suviše bez ikakvih zastoja, uspona ili padova. Uzgred rečeno, nije uopšte jasno zbog čega se novinar koji pomaže Mladenu zove Muharem Bazdulj. Nema u romanu ni trunke postmoderne poetike, samo taj lik koji nosi neobičnu sličnost sa autorom i njegovo ime. Pri tome, uopšte se ne zna čemu on služi, osim da Janka potakne na priču o rođendanu i da mu obezbedi pristup arhivi Oslobođenja. Hoću reći, nije bilo potrebno da se zove isto kao i pisac. Izgubila bi se pretencioznost iz teksta i on bi delovao uverljivije.
Ključna stvar u romanu jeste istorijski događaj koji je potresao čitavu tadašnju jugoslovensku javnost. Na jednom rođendanu u Sarajevu priređen je maskenbal na kome je deo zvanica bio obučen u nacističke uniforme, a na sendvičima su majonezom bili iscrtani kukasti krstovi. Meni trenutno nije interesantno ko je od današnjih „selebritiz“ organizovao taj žur, ko je bio na tom rođendanu, ko se kako obukao. Značajno je to, ali ne u kontekstu romana Sjetva soli. Teza koju roman pokušava da progura jeste da je rođendan promenio mnogo šta u Jankovom i Mladenovom životu, ali su uglovi iz kojih se ova teza brani i zastupa veoma suženi, odnosno nema ih dovoljno. Jedan je zvanična, policijsko-novinarsko-politička konotacija čitavog događaja koja se u romanu saznaje putem brojnih i preteranih citata članaka iz Oslobođenja. Drugi su delimično Mladenovo svedočanstvo dato najpre Janku, a zatim i Muharemu. Treći pogled na sve to daje Milena, Mladenova sestra, koja je bila prisutna na mestu događaja i koja, čini se, jedina ima realan pogled na tu stvar. Ako izuzmemo prvi kojem po defaultu ne verujemo jer su u pitanju tadašnje režimske novine, u druga dva pogleda na stvari nema prevelikih neslaganja što znači da se ne može doći ni prići nekom ozbiljnijem saznavanju posledica tog rođendana na, na primer, ratnu politiku u Bosni 1992. godine. Ne može se izvući ni zadovoljavajući zaključak o tome kolilo je taj rođendan uticao na samog Mladena, jer se o tome slabo i govori u romanu. Ako su se stvari posle rođendana za njega promenile, nije dovoljno jasno zašto, kako i u kolikoj meri. Ukoliko se taj događaj, koji se ipak pamti u široj javnosti, smatra jednim od ključnih za prepoznavanje budućeg fašizma i buduće fašizacije Srbije, Bosne i Hrvatske, onda mu je trebalo posvetiti više pažnje i prići mu sa ozbiljnijom narativnom operaturom. Ovako je ostalo isuviše toga nedorečenog, a radoznali čitaoci nisu dobili čak ni nepotpuni spisak zvanica.
Kraj romana je, u odnosu na čitav prethodni uzaludni ljubavni trud, vrlo dobar, iako prati neke klasične scene iz nekolicine ključnih filmova. I motivacija je u tom delu razrađenija, i likovi deluju življe i zaplet i rasplet su izvedeni do kraja. Šteta što se taj kraj nije preslikao nekako na početak i što je konačno ubrzanje narativa stiglo tek na njegovom završetku. Da se vratimo konačno na početak romana - metafora iz naslova ne odgovara Janku, već Mladenu. Janko je uspešan arhitekta u Beogradu, dok je Mladen prilično mrtav, a i deluje kao jedan od onih koji su oko sebe sejali so.
Ima nekoliko „da je...“ koji govore o kvalitetu Bazduljevog romana. Da je skratio roman na nivo jedne duže priče ili novele, stvari bi stajale sasvim drugačije. Da je vodio računa o motivaciji i logici stvari više nego o tome kako da impresionira čitaoce, roman bi bio neuporedivo bolji. Da je postavio fabulu drugačije, da je na primer dao prostora ljudima sa godišnjice mature da progovore o Mladenu i/ili događaju, onda bi i taj famozni „fašizoidni rođendan“ konačno bio tekstualno razrešen. Šteta je velika. Bazdulj je izvesno odličan pripovedač i ume da napravi priču, samo mu je potrebno više strpljenja.

Vladimir Arsenić

01.07.10 TANJUG

Novi roman bosanskog pisca Muharema Bazdulja "Sjetva soli", čija se radnja “plete“ oko jednog povratka u Sarajevo, objavila je izdavačka kuća “Rende“.
Glavni junak romana , 44. godišnji Janko Aleksić, posle 20 godina dolazi u Sarajevo, grad u kojem je živeo desetak bitnih godina pre odlaska na studije u Beograd. Povod za njegov povratak u Sarajevo je tužan: umro je Mladen, njegov najbolji prijatelj iz mladosti. Kroz razgovore Janko saznaje mnoge stvari koje o Mladenu nije znao, i konačno uspeva da rekonstruiše priču o čuvenom "fašističkom rođendanu", događaju koji je mnogima u Sarajevu promenio živote, a njegovog prijatelja obeležio za sva vremena.

Razmišljajući o svom sadašnjem životu i gradu u kojem je proveo desetak onih tako važnih formativnih godina, Janko govori o svom odnosu prema ljudima, prema sopstvenoj mladosti, a naročito tom gradu koji se tako mnogo, a ipak tako malo promenio.

Vlasnica kuće "Rende" Slađana Milošević preporučuje novu Bazduljevu knjigu i kaže da se ,,kroz celu priču se provlači ogromna ljubav prema knjizi i književnosti, večna i neuništiva, koja predstavlja krunu ovog višeslojnog i majstorski napisanog romana".

Muharem Bazdulj je tridesetrogodišnji pisac rodom iz Travnika. Dosad je objavio četiri knjige priča, tri romana, i po jednu knjigu eseja, pesama i kolumni. Beogradski "Rende" je prošle godine objavio njegov roman "Tranzit, kometa, pomračenje".

24.06.10 Vreme

Notorna je stvar da se nikada ne možemo vratiti u mesto svog rođenja ili odrastanja, jer tog mesta više nema. Prostornu razdaljinu do njega nije teško preći, ali to je varljivo postignuće: ono što zatičemo tamo nešto je drugo – koliko god da površinski liči – jer je jedini mogući povratak zapravo povratak u vremenu. A taj jedini mogući povratak upravo je onaj jedini koji nije moguć.
Janko Aleksić, narator novog romana Muharema Bazdulja Sjetva soli (Rende, Beograd 2010), to veoma dobro zna. Otuda je njegov ovovremenski „povratak" iz Beograda u Sarajevo zapravo samo nekovrsna poseta duhovima, tek praćena nesigurnom nadom u moguće razrešenje nekih starih i novih nedoumica.
Sarajevo je grad rane Jankove mladosti, završene odlaskom na studije u Beograd, sredinom osamdesetih. Utoliko je njegova priča „atipična": on ne pripada talasu ratnih izbeglica, onih koji su se, ponajviše baš iz Bosne, raspršili širom ostataka bivše domovine, uglavnom po „etničkoj" liniji. Dugo nevoljan da se suoči sa sablasnim ostacima sopstvenog odrastanja, i sa svim promenama koje su u međuvremenu nastupile, Janko će se u Sarajevo po prvi put nakon apokaliptičnih devedesetih zaputiti tek na sahranu bliskog prijatelja.
Janko je, dakle, „izbegao rat"; pre toga je „izbegao" i vojsku, to jest, oslobođen je vojne službe, kaogod Odisej koji je sejao so pokušavajući se prikazati ludim; Odiseju, doduše, nije uspelo, jer nije mogao da žrtvuje Telemaha... No, upravo to Jankovo neučestvovanje u ključnim i traumatičnim zbivanjima epohe romanu dobro čini, jer mu pruža priliku da iskorači iz već oveštalih klišea „sarajevske proze" kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka. Naime, umesto još jedne priče o ratnom Sarajevu, ili pak njegovog kontrastiranja – možda romantizujućeg, možda kritičkog – sa ovim „postratnim", Bazdulj zapravo zahvata nešto dublje u prošlost, taman toliko dublje da dopre do jednog još prilično nedavnog doba, a opet začuđujuće malo prisutnog u relevantnoj literaturi. Radi se, naime, o sarajevskim „zlatnim osamdesetim" (Olimpijada, New Primitives, MESS, Obala, Audicija, Noćni program TVSA, Valter, SCH, Koševo, Grbavica... name it) koje simbolički funkcionišu na sličan način kao i one beogradske, ili recimo zagrebačke: kao nepresušni rog izobilja i uvek dostupni arhiv sećanja iz kojeg se napajaju ne samo neposredni učesnici i svedoci, nego i oni koji su došli mnogo nakon njih... Beše to, dakle, doba pre nego što su „došli papci i zajebali stvar", kako bi to rekla bilo koja od ovdašnjih urbocentričnih naracija...
Bazdulja u ovom romanu zapravo zanima tamni, skriveni zloduh „veselih" osamdesetih; ovaploćen, nimalo slučajno, kroz famozni sarajevski „naci žur" iliti „fašistički rođendan", inače jednu običnu privatnu zabavu sa malko bizarnijim „programom", od koje je uvek budni i uvek paranoični ONO I DSZ sistem napravio politički bauk prvog reda, bitno obeleživši živote mnogih njegovih učesnika, ne samo u jednom konkretnom vremenskom odsečku, nego ih zapravo i usmeravajući dugoročno u raznim pravcima kojima možda inače nikada ne bi krenuli. Roman se, dakle, fokusira na Jankovu „istragu" okolnosti jednog stvarnog istorijskog događaja (koji je on takođe izbegao sticajem okolnosti, mada je trebalo da bude tamo), i njegovog reflektovanja na živote njegovih „izmišljenih", romanesknih protagonista, ali i na njegovo šire značenje sa ne baš prijatnim implikacijama: koliko je zapravo prikrivenog nasilja, agresije i bolesne paranoje akumulirano u društvu u kojem je moguće da se gomilu blago snobovske gradske balavurdije „zbog majoneze optuži za fašizam", i da potom nedeljama budu glavno strašilo i glavni problem u državi? Kakvi su sve mehanizmi ostrakizma i ekskomunikacije tu bili primenjeni, i kako je bilo lako posle te iste mehanizme prevesti na drugi ideološki žargon, recimo nacionmalistički? I ko se sme čuditi da u jednom takvom društvu, pri morbidnoj promeni retorike, dođe do sveopšteg hvatanja za guše? Pa ipak, Bazdulj se istovremeno ironijski distancira od zamki preteranog „učitavanja" i rada naknadne pameti: jedan za mnoge traumatični Događaj ipak ne može tek tako postati dežurna paradigma, kamoli izvor, najava ili objašnjenje, nečega što će uslediti mnogo kasnije, i što će zapravo biti povesna oluja koja će zauvek oduvati svet u kojem su uopšte još bile moguće afere sa „majonezom u obliku kukastog krsta".
Kao učesnik i svedok mitskih „zlatnih dana", koji posve novim očima gleda na novi, sadašnji grad njegovog odrastanja, Janko je idealan medijum za poređenje „onog" i „ovog" Sarajeva, što Bazdulj čini diskretno, bez napadnih zaključaka i prekomernog esejiziranja. No, ako je Janko medijum, onda je Jankov vodič kroz savremeno Sarajevo niko drugi do – Muharem Bazdulj. Pisac uvodi samog sebe kao književni lik, i to ne kao tamo nekoga ko će za trenutak prominuti scenom štosa radi (u tom se svojstvu pojavljuju nekoliki pisci, pa i dolepotpisani među njima), nego, naprotiv, kao nekoga ko, posle samog Janka, rekao bih, ima najdužu minutažu u knjizi... Bazdulj-lik je tu zaista odličan izbor: em znatno mlađi od generacije osamdesetih, em rođenjem i odrastanjem ne-Sarajlija (tj. Travničanin), on kao da u romanu simbolizuje Vergilija jednog Novog Sarajeva, onog kojem je možda i najmilija zabava setno tabirenje po bezbrojnim opštim mestima mitologije Zlatnih Dana. A prema kojem on sasvim lako i prirodno uspostavlja zdravu ironijsko-kritičku distancu.
Bog će (ili Đavo?) znati šta je Bazdulja motivisalo da se posveti baš ovoj temi, ali rezultat je zanimljiv i uistinu apartan roman (nota bene: posvećen Miljenku Jergoviću, učesniku „stvarnog" naci-žura), ne samo u bosanskohercegovačkom književnom miljeu. Ono, pak, što je njegova ponajveća vrlina zapravo je nešto što se na površan pogled, može biti, nadaje kao „uzgredno": radi se o (ne samo) Jankovom svojevrsnom sredovečnom pretresanju prolaznog vremena u životu, o tome gde se bilo i šta se (nije) radilo, o tome kako se i koliko lako moglo otići nekim sasvim drugim putem, ponekad je trebalo samo da se ta(j)-i-ta(j) pojavi ili ne pojavi na nekom mestu, o tome kako nam ponekad oni s kojima smo se u životu za dlaku promašili mogu u nekom važnom smislu biti značajniji od onih s kojima smo se potrefili. Utoliko je i „ljubavna priča koja to nije" između Janka i Mladenove sestre Milene, a koja se nije mogla realizovati onda „kada bi to bilo najbolje", kojom se zapravo prikladno zaključuje ovaj roman, jedna od najdojmljivijih epizoda ukupne Bazduljeve beletristike, nešto poput priče Izdrži iz prekrasne zbirke Čarolija.
Svaki ozbiljan grad zaslužuje da se njegova savremena mitologija propusti kroz nekakvu romanesknu sjetvu soli. Htelo-ne htelo, dopalo mu se to ili ne, i Sarajevo je sada na još jedan od mogućih načina ozbiljan grad.

Teofil Pančić