Ljiljana Habjanović Đurović u svojoj svakodnevici neguje vrednosti za koje se zalaže u knjigama koje piše.
Po svojoj volji i po svom izboru ne učestvuje u metežu javnog života . Oglašava se koliko je neophodno da bi predstavila svoj književni rad.
Ne pripada nijednoj interesnoj grupaciji, ni književnoj, ni vanknjiževnoj. Svoje knjige ne šalje književnim kritičarima, kako bi pisali o njima. Ne konkuriše za književne nagrade.
Živi posvećena molitvi, pisanju i svojoj porodici, zahvalna Hristu Bogu, Svetoj Petki, Svetom Vasiliju Ostroškom i Presvetoj Bogorodici.
Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu, gde je završila osmogodišnju školu i gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica i kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim kao novinarka i urednica u magazinu „Duga". Za to vreme napisala je i objavila četiri romana. Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu. Godine 2003. osnovala je izdavačku kuću „Globosino Aleksandrija".
Autorka je četrnaest romana: Javna ptica (1988), Ana Marija me nije volela (1991), Iva (1994), Ženski rodoslov (1996), Paunovo pero (1999), Petkana (2001), Igra anđela (2003), Svih žalosnih radost (2005), Zapis duše (2007), Voda iz kamena (2009), Sjaj u oku Zvezde (2012), Naš otac (2014), Gora Preobraženja (2015), i Onda je došla Dobra Vila (2016).
Objavila je i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom (1994).
Priredila je pet antologija duhovne poezije: Čisto srce Gospod želi (pesme o Svetoj Petki, 2011), Ti si zemlja obećana (pesme o Presvetoj Bogorodici, 2012), Nebeski čovek, zemaljski anđeo (pesme o Svetom Savi i Svetom Simeonu Mirotočivom, 2014) i Prošetala carica Milica (pesme o kneginji Milici, 2015), Slava mu i milost (pesme o Svetom Vasiliju Ostroškom, 2016).
Otkad je, maja 1996. godine, objavljen roman Ženski rodoslov, Ljiljana Habjanović Đurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvar
a na srpskom jeziku. Svoje romane prodala je u tiražu od preko milion primeraka.
Jedini je književnik (od 1973. godine, od kada se prave liste čitanosti) čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije. Na predlog Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve za Božić 2007. godine odlikovao je Ljiljanu Habjanović Đurović Ordenom Svetog Save za njen književni rad.
Na predlog Njegove Svetosti, Patrijarha Srpskog Gospodina Irineja Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio je, 25. novembra 2016. godine, Ljiljani Habjanović Đurović Orden Svetog Despota Stefana Lazarevića ,,za istrajnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, naročito pokazanu njenim književnim delima u kojima su iznete hrišćanske neprolazne-svevremene vrednosti.,,.
Dobitnica je najznačajnijeg društvenog priznanja u Srbiji, Vukove nagrade za 2009. godinu za „izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i srpskom kulturnom prostoru", kao i Zlatnog beočuga, nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Beograda 2008. godine „za trajni doprinos kulturi Beograda".
02.06.12
Drame tri hrabre žene
Ljiljana Habjanović Đurović
Spisateljica o novom romanu „Sjaj u oku zvezde“, literarnom svedočanstvu o snazi vere. Priča o caricama Irini i Teodori i ikonopiscu Liliji koje su branile hrišćanstvo
Novi roman Ljiljane Habjanović Đurović (1953) „Sjaj u oku zvezde“ koji se u subotu pojavio iz štampe, u izdanju „Globosino Aleksandrije“, u najkraćem predstavlja uzbudljivu priču o snazi vere kroz sudbine tri istorijske ličnosti, vizantijskih carica Irine i Teodore i ikonopisateljke Lilije. Radnja se događa u drugoj polovini osmog i prvoj polovini devetog veka kada su se ove tri hrabre žene usudile da odbrane hrišćanstvo u vreme pretvaranja crkvi u magacine i konjušnice, i najstrašnijeg kažnjavanja ikonoljubaca čija su uverenja proglašavana za najcrnju jeres.
Ovo je 11 roman najtiražnije srpske spisateljice u poslednjih petnaestak godina čije su dosadašnje knjige prodate u milion primeraka, a pet puta su bile najčitanije u bibliotekama Srbije.
* Šta je bio podsticaj i razlog da se prihvatite ovako složene teme?
- Tokom boravka u Svetoj zemlji, septembra 2004. godine, jednoga dana bili smo najpre na grobu Presvete Bogorodice, a potom na grobu Gospodnjem. Kada smo se vratili u hotel moji muž i sin otišli su u svoju sobu, a ja u svoju. Legla sam, ispunjena radosnim mirom i nekako čudesno laka. Tada sam čula misao: „Napiši knjigu o slikarki ikona koja je živela u Vizantiji i koja je oslepela. Naslov neka bude „Sjaj u oku zvezde“.
NOVI ČITAOCI
* Svake godine obnavljate neke od svojih romana, što nije uobičajeno?
- To govori dve stvari, koje doznajem i od čitalaca: Prvo, da sa svakom novom knjigom stičem nove čitaoce, koji se onda vrate starim naslovima. I drugo, da imam mnogo čitalaca među mladima. Moji romani „Javna ptica“, „Ana Marija me nije volela“ i „Iva“ stariji su od svojih najmlađih čitalaca.
* U to vreme radili ste na romanu „Svih žalosnih radost“, a potom ste napisali „Zapis duše“ (2007)...
- Dok sam završavala roman „Voda iz kamena“ leta 2009, znala sam da je vreme za „Sjaj u oku zvezde“. Istoga dana kada sam rukopis predala u štampariju, počela sam da čitam studiju akademika Lazarova „Istorija vizantijskog slikarstva“. I videla sam da je najznačajniji trenutak te istorije bio sukob između onih koji su poštovali i voleli ikone i onih koji su ih uništavali. Jer je taj sukob zadirao u samu suštinu hrišćanske vere - ovaploćenje Boga Sina i Njegovu dvostruku prirodu. Pošto su protivnici ikona bili carevi i carskom voljom postavljani patrijarsi, ljubitelji ikona i ikonopisci su surovo proganjani. To je bila savršena osnova za jednu slojevitu i višedimenzionalnu priču.
* S obzirom da se radi o istorijskom romanu, trebalo je uložiti dosta truda da se istraže arhive i iščitaju knjige?
- Dok istražujem, ja se dalje obrazujem. Istovremeno, to istrajno i pažljivo proučavanje građe, ali i poštovanje istorijske istine dok pišem, čine moje romane verodostojnim. Tako se i „Sjaj u oku zvezde“ može čitati kao pouzdano svedočanstvo o ovim događajima koji su potresali Vizantijsko carstvo i hrišćansku crkvu dugih 125 godina. Period u kome se odvija radnja romana, veoma je značajno doba i u građanskoj istoriji i u istoriji hrišćanske crkve. U to vreme pojavile su se znamenite istorijske ličnosti i izvan Vizantije, poput franačkog kralja Karla Velikog i arapskog kalifa Haruna Al Rašida. U borbi za prevlast nad hrišćanskim svetom sukobili su se prosvećena i uređena Vizantija kao naslednik Konstantinovog Istočnog Rimskog carstva, i varvarski zapad koji uvodi nova pravila u do tada jedinstvenu veru, što će u narednom veku dovesti do podele u hrišćanskoj crkvi, koja i danas traje.
NA DVANAEST JEZIKA
* Vaše knjige se sve više prevode. Kakvi su odjeci?
- U inostranstvu je do danas objavljeno 25 mojih knjiga na 12 jezika u 35 izdanja. Još nekoliko je u pripremi ili u štampi. „Igra anđela“ je proglašena za najbolju stranu knjigu objavljenu u Rusiji 2010. godine, a dobila sam i najprestižniju književnu nagradu slovenskih zemalja - nagradu „Zlatni vitez“. Organizatori jednog festivala ženskog stvaralaštva u Italiji za moto su uzeli citat iz „Ženskog rodoslova“, uredno potpisan mojim imenom. Recenzent romana „Igra anđela“ U Italiji je istakao: “Njene knjige treba ‘jesti’ kao hleb naš nasušni da bismo pokušali da budemo bolji.“
* U romanu ste veoma uspešno predstavili raskošni svet Vizantije, kojim ste, očigledno, impresionirani?
- O Vizantijskom carstvu koje je počivalo na idealnoj sintezi grčke umetnosti, rimskog prava i hrišćanske vere, i trajalo 12 vekova, malo znamo, a njegovi smo baštinici. Čitajući dokumenta još jednom sam se uverila da je u svakom značajnom događaju u istoriji hrišćanstva veoma važnu, ponekad i presudnu ulogu, imala neka žena. Tako je bilo i sa borbom i pobedom nad ikonoborstvom. Zato sam odlučila da uz priču moje slikarke ikona u romanu pratim i priče još dve žene, carice. Ali istorijska građa i dramatične i čudesne priče glavnih junakinja samo su okvir i osnova za duhovni deo knjige.
* Vaše junakinje Irina i Teodora streme istom cilju, ali na različite načine?
- Bile su žene i majke vizantijskih careva ikonomrzaca. Njihove sudbine su slične. Njihova ljubav prema ikonama i zaveti Presvetoj Bogorodici istovetni. Njihov cilj isti - povratak poštovanja ikona. Ali njihove prirode su različite. Puna različitost tih priroda oštro će blesnuti kada svaka od njih, u trenucima istinske drame, mora da spasava dušu najmilijeg - Irina dušu svoga sina, Teodora dušu svoga muža. Irina se opredeljuje za zločin, Teodora za ljubav.
Irina je jedina žena koja je potpisala dokument vaseljens-kog sabora, i to Sedmog, najvažnijeg, kojim je, kroz proglašenje pobede nad ikonoborstvom, ozvaničena i kanonizovana pobeda vere nad svim jeresima. Uspomenu na Teodorin podvig i pobedu Crkva i danas proslavlja litijom u prvu nedelju Vaskršnjeg posta, a taj praznik se zove Nedelja pobede pravoslavlja. Ovde se ne radi o pobedi pravoslavlja nad katoličanstvom, već „pobeda pravoslavlja“ označava pobedu prave vere nad zloverjem.
* Kroz trud vaše junakinje Lilije da savlada ikonopisanje ukazali ste i na večnu muku stvaralaštva, praćenog najrazličitijim sumnjama?
- Lilija stvara ispunjena ljubavlju prema Majci Božjoj. Slika ikone i kada je ikonopisanje zabranjeno, i kada mnogi umetnici prihvataju da se odreknu sebe i svoga dela, da odbace dar Božji kako bi primili darove carske. Ona zna da je „vera osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih“, kao što piše u Jevanđelju i živi po istini da „ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi“.
Sve što osećam i znam o stvaralaštvu i veri, sve što mi se dogodilo, i ono što sam preživljavala u sebi, utkala sam u ovaj roman i lik ikonopisateljke Lilije. Njene sumnje i strahovi, zanosi i nadahnuća, neprestana borba da očuva plamen Duha u sebi, osećaj bogoostavljenosti i osećaj prisustva Duha Svetoga, moji su. Znam da ću još pisati. Znam i šta. Ali usuđujem se da kažem da je „Sjaj u oku zvezde“ moj roman-testament, a Lilija - to sam ja!
Dragan BOGUTOVIĆ
