01.01.00
Politika
05.02.2000.
Paralelna znanja
U znaku krsta
Rene Genon: "Simbolika krsta"; izdavač: Umetničko društvo "Gradac", Čačak, 1999.
Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem "integralnog tradicionalizma", predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja ("ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama").
Znamo, međutim, za brojne Genonove učenike i nastavljače, te za niz autora na koje je Genon ostvario iznimno snažan uticaj, poput Hamvaša ili Rene Domala. Citiramo ovde i reči Andre Žida, prema kojima bi i njegov životni put izgledao sasvim drugačije da je imao prilike da Genonovo delo upozna u mladosti, umesto u starosti.
Prvobitna tradicija
Osnova Genonovog učenja je ideja o Primordijalnoj (prvobitnoj) tradiciji, tradiciji koja, hronološki i idealno, prethodi svim potonjim, pojedinačnim tradicijama i religijama. Naravno, ta tradicija prethodi i svim poznatim datumima "zvanične" istorije. S pozicije pripadnosti tom nasleđu, Genon totalno poriče sve ideje kulture modernog Zapada, u kome vidi jedino "čudovišnost", "anomaliju". Ali, pri tom, Genon uopšte ne pokušava da dokaže njeno postojanje; on naprosto izlaže jednu (metafizičku) doktrinu, čije je poreklo, kako to podvlači sam autor, primordijalno i zaista "nadljudsko". Da li je Genon doista bio iniciran u to superiorno znanje? Ili je, naprotiv, reč samo o veštoj mistifikaciji, kojom su obmanuti lakoverni čitaoci?
Složenost ove doktrine, logička doslednost, iznimna obaveštenost i upućenost u raznovrsna metafizička učenja (što i čini osnovu Genonove "komparativne metode"), ne dopuštaju zaključak o jevtinoj mistifikaciji. Auditorijum kojem se autor obraća je uzak, možemo reći elitan. Uza sve to, Genonov jezik je krajnje suvoparan, on ne teži za površnim efektima, a struktura mišljenja i dokazivanja ima gotovo matematičku preciznost. U pitanju je svojevrsna zagonetka, čije rešavanje prepuštamo samom čitaocu - naravno, pod uslovom da uspe da prevlada onu odbojnost koju, kako je to primetio Gei Itn, normalno oseća svaki moderni intelektualac pri prvom susretu s Genonovim delom.
Nova prilika za to domaćem čitaocu je pružena objavljivanjem jednog od najznačajnijih Genonovih simboličkih traktata, "Simbolika krsta", iz 1931. godine. Podsećamo i da je, pored nekoliko manjih radova, ovo treće Genonovo delo prevedeno na srpski, posle jednog tematskog izbora, pod naslovom "Mračno doba" (Čačak, 1987) i "Velike trijade" (Beograd, 1989), studije posvećene simbolizmu dalekoistočne tradicije.
Univerzalni simbol
Među navedenim delima, možda upravo "Simbolika krsta" na najbolji mogući način predstavlja Genonovu metodu, koja počiva na analogijama i komplementarnostima u, bar na prvi pogled, raznorodnim i raznovrsnim tradicijama Istoka i Zapada. Nije uopšte preterano reći da su njeni rezultati fascinantni, pa čak i spektakularni, jer Genon, razmatrajući u ovom slučaju različite aspekte simbolizma krsta, s lakoćom pokazuje njihovu suštinsku saglasnost. Krst je, naime, kako ukazuje autor, jedan od najuniverzalnijih simbola, i on se, "u najrazličitijim formama sreće skoro svuda, i to od najdavnijih vremena".
Jednom rečju, po Genonu, reč je upravo o simbolizmu koji proishodi iz same Primordijalne tradicije što, naravno, ni u čemu ne protivureči onom posebnom značenju koje mu je pridodato u hrišćanstvu. Naprotiv: "ako je Hristos umro na krstu, onda je to bilo (...) zbog simboličke vrednosti koju krst kao takav poseduje i koju su mu oduvek priznavale sve tradicije (...)". Zapravo, "drugačije nije ni moglo da bude", jer je i ovde na delu upravo jedna od zakonomernosti "svete istorije".
Inače, sam Genon je svoju duhovnu pustolovinu započeo pristupajući masoneriji (koju je uskoro napustio), a završio je prihvatanjem islama, prepoznavši u islamu najčistiji i najočuvaniji izraz Tradicije. Međutim, vredi navesti da upravo danas neki od njegovih učenika, poput Filipa Bajea, savremenim zapadnjacima preporučuju napuštanje katolicizma i "prelaz u Pravoslavlje", kao najbolji mogući put "prisajedinjenja Tradiciji".
Boris NAD
