Jednom davno živeo... "jedan kralj!" uzviknuće odmah moja otmena publika. Tačno tako; ovog puta ste pogodili. Jednom davno živeo je Vitorio Emanuele III, kralj Italije, poslat u progonstvo posle rata. Ovaj kralj nije se mnogo bavio humanističkim naukama, budući više zainteresovan za ekonomske i vojne probleme, mada je bio revnostan kolekcionar starih novčića. Priča se da je jednog dana morao da otvori izložbu slika. Našavši se pred lepim pejzažom koji je prikazivao dolinu sa selom duž padina brda, dugo je posmatrao naslikano seoce, a onda se okrenuo prema upravniku izložbe i upitao: "Koliko stanovnika ima selo?"
Osnovno pravilo u bavljenju književnim delom jeste da čitalac mora prećutno da prihvati književni sporazum, koji je Kolridž nazvao "odbacivanje neverice". Čitalac mora da zna da ono što se priča predstavlja izmišljenu priču, ali ne sme zbog toga da poveruje da pisac laže. Prema Džonu Serlu, autor se "pretvara" da priča istinu. Mi prihvatamo književni sporazum i "pretvaramo se" da se zaista dogodilo ono što se priča.
Iz iskustva koje sam stekao napisavši nekoliko romana koji su osvojili nekoliko miliona čitalaca, upoznao sam se s jednom izuzetnom pojavom. Kod nekoliko desetina hiljada primeraka (ova brojka može da varira od zemlje do zemlje), čitaoci uglavnom savršeno znaju za ovaj književni sporazum. Kasnije, a svakako posle brojke od prvog miliona, dolazite na ničiju zemlju, gde više niste sigurni da je čitaocima to jasno.
U 115. poglavlju moje knjige "Fukoovo klatno", lik koji se zove Kazobon, u noći od dvadeset trećeg na dvadeset i četvrti juni 1984, posle prisustvovanja okultističkoj ceremoniji na Konzervatorijumu umetnosti i zanata u Parizu, hoda kao opsednut Ulicom sv. Martina, prelazi Medveđu ulicu, prolazi pored centra Bobur i stiže u crkvu Sv. Marije. Kasnije nastavlja put raznim ulicama, sve dok ne stigne na Trg Vož. Da bih napisao ovo poglavlje, prelazio sam isti taj put tokom nekoliko različitih noći, noseći magnetofon, vodeći zabeleške o tome šta sam video i o utiscima koje sam stekao.
Zašto nema požara
Uistinu, budući da imam računarski program koji mi može pokazati kakvo je nebo u svako doba godine, na bilo kojoj geografskoj dužini ili širini, išao sam čak toliko daleko da saznam da li je te noći bilo Meseca i koji položaj je zauzimao na nebu u različito vreme. Radio sam to ne zato što sam želeo da se nadmećem s realizmom Emila Zole, nego zato što volim da prizor o kojem pišem imam pred očima dok ga pričam; on mi pomaže da budem u prisnijoj vezi s onim što se dešava i da lakše uđem u likove.
Po objavljivanju romana dobio sam pismo od čoveka koji je očito išao u Nacionalnu biblioteku Francuske da pročita sve novine od 24. juna 1984. Otkrio je da je na uglu Ulice Reamur (koju nisam ni imenovao, ali koja zaista na izvesnom mestu preseca Ulicu sv. Martina), posle ponoći, manje- više u vreme kada je tuda prolazio Kazobon, divljao požar – i to veliki, kad su već novine o njemu pisale. Čitalac me je pitao kako je moglo da se desi da Kazobon ne primeti požar.
Da bih se zabavio, odgovorio sam da je Kazobon verovatno video požar, ali da ga nije pomenuo iz nekog tajanstvenog razloga, meni nepoznatog – prilično verovatno objašnjenje, s obzirom na to da je priča puna misterija, kako istinitih tako i lažnih. Mislim da moj čitalac još pokušava da sazna zašto je Kazobon prećutao požar, verovatno sumnjajući na još jednu zaveru vitezova templara.
Ali taj čitalac – čak i ako je zahvaćen blagom paranojom – nije pogrešio do kraja. Ja sam ga naveo da poveruje da se moja priča dešava u "stvarnom" Parizu, pa sam čak naznačio i dan. Da sam tokom tako minucioznog opisa rekao da se do Konzervatorija nalazi Gaudijeva Sveta porodica, čitalac bi se s pravom naljutio, jer ako smo u Parizu, nismo u Barseloni. Da li je naš čitalac stvarno imao pravo da traga za požarom koji se zaista dogodio u Parizu te noći, a kojeg nije bilo u mojoj knjizi?
Smatram da je moj čitalac preterao kad je računao da jedna izmaštana priča mora potpuno da odgovara stvarnom svetu na koji se odnosi; ali problem nije tako jednostavan. Pre nego što pređem na konačan sud, da pogledamo koliko je stvarno kriv bio kralj Vitorio Emanuele III.
Koliko stanovnika selo ima
Kad uđemo u narativnu šumu, svakako treba da potpišemo nestvarni sporazum s autorom i da, recimo, prihvatimo da vukovi govore; ali kada vuk pojede Crvenkapicu, mi mislimo da je mrtva (ovo ubeđenje od bitnog je značaja za izuzetno uživanje čitaoca u njenom vaskrsnuću). Vuka zamišljamo kao čupavog i sa šiljatim ušima, manje-više kao vuka koji se nalazi u stvarnoj šumi, tako da deluje sasvim prirodno da se Crvenkapica ponaša kao devojčica, a mama kao odrasla osoba, zabrinuta i odgovorna. Zašto? Zato što se to dešava u svetu našeg iskustva, u svetu koji ćemo za sada, mada bez previše ontoloških obaveza, zvati postojećim svetom.
To što govorim može da deluje sasvim očito, ali nije ako se držimo dogme o obustavi neverice. Ispostavilo bi se da prilikom čitanja nekog književnog dela odustajemo od neverice kod nekih stvari, a kod drugih ne. A s obzirom na to da su granice između onoga što moramo da verujemo i onoga što ne moramo prilično nejasne (kao što ćemo videti), kako možemo da osuđujemo jadnog starog Vitorija Emanuela? Ako se od njega očekivalo da se prosto divi estetskim elementima slike (bojama, perspektivi), onda je potpuno pogrešio što je pitao koliko stanovnika selo ima. Ali ako je on u tu sliku ušao onako kako se ulazi u književni svet i sebe zamislio kako luta onim brdima, zašto se ne bi pitao koga će tamo sresti i da li može da nađe neku tihu krčmicu? S obzirom na to da je slika verovatno bila realistička, zašto bi pomislio da je selo nenaseljeno ili ispunjeno noćnim morama u stilu Lavkrafta. Ovo zaista predstavlja draž kod svake umetnosti, bilo da je verbalna ili likovna. Takvo delo zatvara nas unutar granica svoga sveta i navodi nas, ovako ili onako, na to da ga ozbiljno prihvatimo.
14.08.03 NIN
O književnom postojanju
Izgleda da urednik značajne biblioteke “Pojmovnik” Gojko Tešić zaista veoma uvažava italijanskog teoretičara i pisca Umberta Eka, pošto je ovo treća ili četvrta Ekova knjiga objavljena u “Pojmovniku”. Uostalom, s pravom. O ovoj Ekovoj knjizi, napisanoj veoma lepo, za razliku, recimo, od njegove knjige o interpretaciji književnosti, koju je objavila “Paideja”, koja se teško čita, govorim kao o filozofskoj knjizi ili ogledu iz više razloga. Najpre, osnovna tema ovog ogleda nije isključivo književno postojanje, ili njegov ontološki status, što je već filozofski problem, nego odnos između književnosti i onoga što u skladu sa izvesnim “sporazumom” - nazivamo “stvarnim svetom”. Jednostavnije rečeno, što je ilustrovano i na koricama knjige, preuzete iz originalnog izdanja, odnos “narativne” i “stvarne” šume. Pored toga, sam Eko pri kraju jednog poglavlja izjavljuje: “U redu, uživali smo kao što filozofi nekada čine.” I zaista, i ovaj kritičar je uživao, to je verovatno prava reč, u ovoj šetnji, koju mu je omogućio i odličan prevod Lazara Macure.
Pažljiviji čitalac će zapaziti da je ovaj svoj ogled, posvećen filozofskim problemima književnosti (žanrovska granica između filozofije i književnosti je osporena u postmoderni) Eko fokusirao, da tako kažem, na Nervalovoj noveli “Silvija”, kao uzornom književnom delu, iako, naravno, govori i o Prustu, Džojsu, Dimi, Maconiju, Orsonu Velsu i nekim filmovima, kao što je “Kazablanka”, pitajući se zbog čega uživamo u ovim delima fikcije. Ekov odgovor je filozofski, pošto odgovor na ovo pitanje, u čemu se slaže, recimo, sa Ničeom (imamo umetnost da ne bismo umrli od istine, rekao je Niče) zavisi od odgovora na osnovno pitanje o ontološkom statusu književnog, odnosno, umetničkog dela, ili dela fikcije. U nastojanju, dakle, da obelodani strategiju “uzornog autora”, ili put kojim se krećemo kroz književni lavirint, preciznije rečeno, da definiše ili rekonstruiše uzornu narativnu strategiju, što je, u osnovi, nemoguć poduhvat - Eko će poći od “imaginarnog protokola” ili “književnog sporazuma” koji autor sklapa sa svojim čitaocem. Tako svoje putovanje kroz “narativnu šumu” ili literaturu Eko započinje, kao i Kalvino, kome se on divi, pitajući se o ulozi čitaoca (koga će nazvati lektorom, lupusom, ili samim đavolom) u književnom delu.
Eko će svog čitaoca upozoravati na teškoće i opasnosti, ali i na zadovoljstva u ovom “lutanju šumom”. Evo samo nekih od, možda, važnijih uvida. Književno delo je ispunjeno temporalnim nagoveštajima u tolikoj meri da čitalac ne samo da može da zaluta, nego može i da ostane zatvoren u ovim vremenskim šumama. To je tim izvesnije što je umetničko delo (književno delo) ne samo ontološki siromašniji svet nego i parazit stvarnog sveta. Zato se on i pita o statusu književne istine. Problem je složen zato što istina i inače podrazumeva uvažavanje izvesnog protokola ili sporazuma. Na jednom mestu Eko pominje tzv. post-poststrukturalističko čitanje. Imao sam utisak sa određenom rezervom, pošto na drugom mestu optužuje postmodernu za zbrku koju je unela u metaknjiževne strategije, odnosno, igre.
Ali, Eko ne bi bio autor “Otvorenog dela” kada ne bi našao izlaz iz “narativne šume”. Jer, kako veli Eko, “ne postoji neosporan signal umetničkog dela”, dok “narativnost predstavlja organizacioni princip celokupnog diskursa” i zato “niko ne živi u neposrednoj sadašnjosti”. Sve to znači, da nema “izlaza”, pošto je on dvosmislen.
NENAD DAKOVIĆ
24.07.03 NIN
O književnom postojanju
Izgleda da urednik značajne biblioteke “Pojmovnik” Gojko Tešić zaista veoma uvažava italijanskog teoretičara i pisca Umberta Eka, pošto je ovo treća ili četvrta Ekova knjiga objavljena u “Pojmovniku”. Uostalom, s pravom. O ovoj Ekovoj knjizi, napisanoj veoma lepo, za razliku, recimo, od njegove knjige o interpretaciji književnosti, koju je objavila “Paideja”, koja se teško čita, govorim kao o filozofskoj knjizi ili ogledu iz više razloga. Najpre, osnovna tema ovog ogleda nije isključivo književno postojanje, ili njegov ontološki status, što je već filozofski problem, nego odnos između književnosti i onoga što u skladu sa izvesnim “sporazumom” - nazivamo “stvarnim svetom”. Jednostavnije rečeno, što je ilustrovano i na koricama knjige, preuzete iz originalnog izdanja, odnos “narativne” i “stvarne” šume. Pored toga, sam Eko pri kraju jednog poglavlja izjavljuje: “U redu, uživali smo kao što filozofi nekada čine.” I zaista, i ovaj kritičar je uživao, to je verovatno prava reč, u ovoj šetnji, koju mu je omogućio i odličan prevod Lazara Macure.
Pažljiviji čitalac će zapaziti da je ovaj svoj ogled, posvećen filozofskim problemima književnosti (žanrovska granica između filozofije i književnosti je osporena u postmoderni) Eko fokusirao, da tako kažem, na Nervalovoj noveli “Silvija”, kao uzornom književnom delu, iako, naravno, govori i o Prustu, Džojsu, Dimi, Maconiju, Orsonu Velsu i nekim filmovima, kao što je “Kazablanka”, pitajući se zbog čega uživamo u ovim delima fikcije. Ekov odgovor je filozofski, pošto odgovor na ovo pitanje, u čemu se slaže, recimo, sa Ničeom (imamo umetnost da ne bismo umrli od istine, rekao je Niče) zavisi od odgovora na osnovno pitanje o ontološkom statusu književnog, odnosno, umetničkog dela, ili dela fikcije. U nastojanju, dakle, da obelodani strategiju “uzornog autora”, ili put kojim se krećemo kroz književni lavirint, preciznije rečeno, da definiše ili rekonstruiše uzornu narativnu strategiju, što je, u osnovi, nemoguć poduhvat - Eko će poći od “imaginarnog protokola” ili “književnog sporazuma” koji autor sklapa sa svojim čitaocem. Tako svoje putovanje kroz “narativnu šumu” ili literaturu Eko započinje, kao i Kalvino, kome se on divi, pitajući se o ulozi čitaoca (koga će nazvati lektorom, lupusom, ili samim đavolom) u književnom delu.
Eko će svog čitaoca upozoravati na teškoće i opasnosti, ali i na zadovoljstva u ovom “lutanju šumom”. Evo samo nekih od, možda, važnijih uvida. Književno delo je ispunjeno temporalnim nagoveštajima u tolikoj meri da čitalac ne samo da može da zaluta, nego može i da ostane zatvoren u ovim vremenskim šumama. To je tim izvesnije što je umetničko delo (književno delo) ne samo ontološki siromašniji svet nego i parazit stvarnog sveta. Zato se on i pita o statusu književne istine. Problem je složen zato što istina i inače podrazumeva uvažavanje izvesnog protokola ili sporazuma. Na jednom mestu Eko pominje tzv. post-poststrukturalističko čitanje. Imao sam utisak sa određenom rezervom, pošto na drugom mestu optužuje postmodernu za zbrku koju je unela u metaknjiževne strategije, odnosno, igre.
Ali, Eko ne bi bio autor “Otvorenog dela” kada ne bi našao izlaz iz “narativne šume”. Jer, kako veli Eko, “ne postoji neosporan signal umetničkog dela”, dok “narativnost predstavlja organizacioni princip celokupnog diskursa” i zato “niko ne živi u neposrednoj sadašnjosti”. Sve to znači, da nema “izlaza”, pošto je on dvosmislen.
NENAD DAKOVIĆ
