Tajanstveni plamen kraljice Loane

05.06.05

Od stalnog dopisnika

- REKAO sam odmah mojim stranim izdavačima: ova knjiga ne može da bude prevedena, previše je italijanska, neću se uvrediti ako je na objavite. Ali i pored mog upozorenje, svi su želeli da je objave. Kažu, baš zato želimo da je publikujemo jer pokazuje Italiju, koju naši čitaoci ne poznaju - kaže u intervjuu za "Večernje novosti", povodom njegove poslednje knjige "Tajanstvena vatra kraljice Luane", profesor Umberto Eko.
Najpoznatiji živi italijanski pisac i, kako kažu brojni ovdašnji književni kritičari, tvorac poslednjeg dobro napisanog romana na "Čizmi", "Ime ruže", u pauzi između brojnih predavanja i odlaska u Sjedinjene Države, odgovarao je na pitanja "Večernjih novosti", uz molbu da budu vezana isključivo za njegov roman "Tajanstvena vatra kraljice Luane". "Znate, moja knjiga u ovom periodu je izašla u nekoliko desetina zemalja istovremeno i nemoguće je odgovoriti na sva pitanja, zato usredsredimo se na roman", rekao je Eko.

SVOĐENjE RAČUNA

Jednom prilikom ste rekli da bi svako u starosti trebalo da napiše jednu knjigu O svom detinjstvu, da li ste vi to učinili sa "Tajanstvenom vatrom kraljice Luane"?

- Odavno sam mislio da napišem knjigu o mom detinjstvu i mojoj mladosti. Mislim da se ta želja javlja svima, kako stare. Međutim, pre nekoliko godina sam morao da prezentujem knjigu mog prijatelja Alberta Azore Roze, "Zora novog dana", koja je upravo bila knjiga o detinjstvu i vremenu rata. Tada sam rekao u šali da ne podnosim taj roman jer mi je Alberto ukrao ideju i nisam mogao sada ja da napišem knjigu na tu temu. Posle nekog vremena, sedeći u jednom baru i ispijajući aperitiv i ćaskajući sa jednim poznanikom, čuo sam jednu reč koje se ni danas ne sećam, ali mi je ona dala ideju. Najednom, nisam više slušao šta priča moj prijatelj, već sam intenzivno mislio na priču u kojoj neko gubi memoriju i traži je zatim sećajući se vremena detinjstva. Ali ne na osnovu svog pamćenja, to je već uradio Prust, već na osnovu objektivne kolektivne memorije, sastavljene od knjiga, novina, ploča, omotača od čokolada, igrački... Eto odatle je počelo moje istraživanje.

Dakle reč je o autobiografskom romanu?

- Nije. Nisam želeo da napišem moj autobiografski roman, već roman čitave jedne generacije. U knjigu sam stavio, naravno, sva moja lična sećanja, ali sam težio da kreiram ličnost prilično drugačiju od mene. Jumbo ne samo da nije pisac već nije napisao jednu rečenicu u svom životu, nema političku senzibilnost, ima lične, životne, traume koje ja nisam imao... To sam uradio da bih se osećao slobodnijim u svođenju računa, ne sa mnom, već sa epohom u kojoj sam živeo. Rekao bih da je moja generacija imala šizofreno detinjstvo. Nacistička diktatura je bila ideološki beskompromisna. Nisu mogli da prođu američki filmovi i stripovi niti njihov stil života, dominirala je militaristička edukacija. Nacistička kultura u svojoj esenciji. Italijanska diktatura je, možda zbog kulturne slabosti, bila puna rupa. U školi su te učili da je divno umreti za domovinu, gotovo da smo vikali "živela smrt", ali smo na radiju slušali pesme koje su nam poručivale da je život lep. Izlazili su propagandistički filmovi o herojskim poduhvatima italijanskih vojnika ali i filmovi koji su prepričavali priče o ljubavima, ljubomori i intrigama u dobrostojećim slojevima društva. Čak smo mogli da vidimo na platnu iz Fred Astera i Džindži Rodžers, koji su nam prikazivali američki stil života. Moj roman ima za cilj da evidentira tu šizofrenu situaciju.

Rođen u magli

Prethodna četiri romana su bila istorijska i u neku ruku ticali su se svih i za svakog je bilo ponešto. Ne bojite li se možda da se "Kraljica Luana" izazvati pažnju samo onih koji su vaši vršnjaci?

- Čak i da bude tako, nema problema. Napisao sam knjigu iz ličnog zadovoljstva i na zadovoljstvo mojih školskih drugova. Mogao sam da odštampam knjugu i u sto primeraka, to je luksuz koji mogu, sada, sebi da dozvolim. Ipak, iskreno govoreći, pisao sam misleći i na moje mlade čitaoce, koji će moći da otkriju svet koji nije njihov, ali u kojem su se kreirali temelji sveta u kojem žive oni danas. Ako je Salgari uspeo da mi dočara život pirata na Maleziji kao da sam ja bio tamo i u to vreme, zašto ja ne bih uspeo da omogućim mom mladom čitaocu da shvati svet Balila (fašistička verzija pionira) četrdesetih godina? Takođe ko bi mogao da čita "Sto godina samoće", ako nije bio u Makondu.

Oni koji još nisu čitali vaš roman, pitaju se najčešće ko je bila kraljica Luana?

- Eto dobrog razloga da pročitaju. Šalu na stranu, "Tajanstvena vatra kraljice Luane" je bio naslov italijanske serije stripova o Cinu i Franku, koji je izašao kod nas 1934. godine. Za mog junaka, to postaje simbol njegove prošlosti. Kada sam saopštavao naslov knjige mojim prijateljima i vršnjacima, oči su im se caklile jer su se i oni sećali tog imena, iako su, možda, neki od njih zaboravili istoriju.

Zašto ima toliko magle i žena u vašem romanu?

Što se tiče magle, mogao bih da kažem zato što u mom kraju ima više magle nego u Londonu. Zato što sam rođen u magli i u magli se dobro osećam, kao da sam se vratio u mamin stomak. Magle ima u svim mojim romanima osim u "Ostrvu prethodnog dana" iz prostog razloga što magle nema u južnim morima. Čak me je jedan moj izdavač iz Nemačke pitao zašto ne napišem jednu knjigu o magli. A žene? Mogao bih da odgovorim jer žena ima više nego muškaraca na planeti. Istini za volju, pre su me kritikovali što ima premalo žena u mojim romanima. U ovoj priči moj junak je imao mnogo ljubavnih storija i samim tim ima mnogo žena. Da je Jumbo bio homoseksualac, roman bi bio pun muškaraca, da je bio perverzan i da je praktikovao odnose sa životinjama, knjiga bi bila puna koza. Dakle, bolje je da je puno žena, zar ne?

OPLjAČKAO ME BRAUN

Kako tumačite uspeh "Da Vinčijevog koda", Dena Brauna. Nije napisao ništa novo, odnosno ništa što se već nije znalo ili čulo. Da li je i vaše "Fukoovo klatno" pomoglo planetarnom uspehu Brauna?

- Može biti, ali bih voleo da bude razlučeno da onaj ko čita ozbiljno "Klatno" shvata da je to satira, groteskna prezentacija onih koji pišu i čitaju "Da Vinčijev kod". "Klatno" može da se čita kao kritika "Da Vinčijevog koda", i pored toga što je napisano 15 godina ranije. "Klatno" baca svetlo na čitavo podzemlje okultizma koje je Den Braun pohlepno opljačkao, pokušavajući da ga ozbiljno shvati. Drugim rečima, ne verujem ni da on uzima za ozbiljno to što je napisao, ali je bio odlučan da predstavi tako dobro svoju priču da čitaoci to shvate ozbiljno.

MEĐU 30.000 KNjIGA

POZNATO je da imate 30 hiljada knjiga, kako uspevate da se snađete među njima?

- Imam 30 hiljada knjiga jer nemam više prostora, inače bih već imao 50 hiljada. Dobar deo knjiga sam odneo u moju vikendicu jer u kući u Milanu više nema mesta. Bilo je teško složiti ih i održavati ih u redu. Imam nekoliko sistema i nepogrešivo znam gde su najvažnije knjige u mom životu. Ipak, postoji nekoliko pravila. Podelio sam ih po disciplinama i po vremenu kada su pisane. Sve knjige do devetnaestog veka držim složene po disciplinama, od 19 veka po azbučnom redu. Takođe tu su i žute kartice, koje obeležavaju mesto knjige koju sam nekome pozajmio, tako tačno znam koje knjige nisu trenutno tu. Problem je što često zaboravim kome sam dao neku knjigu i onda provedem sate i sate, pokušavajući da se setim gde je završila moja knjiga.

PRVO PA MUŠKO

PROFESOR Umberto Eko je rođen 1932. godine u Aleksandriji, gradiću u pokrajini Pijemonte. Živi u Milanu. Svoj prvi roman "Ime ruže" napisao je u 48-oj godini. Zatim su usledili romani "Fukoovo klatno", "Baudolino", "Ostrvo prethodnog dana" i poslednje, delo "Tajanstvena vatra kraljice Luane".

Željko Pantelic

21.11.08 NIN

Nova pripovedna atrakcija Umberta Eka pred našu književnu publiku stiže na verovatno najbolji mogući način – u istom, ukusno dizajniranom izdavačkom “paketu” s ostalim njegovim narativnim čudesima, a u okviru petotomnog “korpusa romana” ovog pisca, kao više nego pristojna ponuda za čitanje u pravoj plimi lokalnih i planetarnih “hitova” za jednokratnu upotrebu koja već neko vreme potapa domaće čitalačko obzorje.
Poput Imena ruže, Fukoovog klatna, Baudolina ili, recimo, Ostrva dana pređašnjeg, i ovaj neobični roman intrigira već samim svojim naslovom. I kao i u prethodnim slučajevima, čitalačko razrešenje naslovne “enigme” donosi jednu od onih lepih dvosmislenosti koje slavnom, semiotički potkovanom italijanskom profesoru i romansijeru i te kako idu od ruke. S tom razlikom što Ekova poslovična erudicija, po pravilu vezana za istoriografsku “egzotiku” i filozofsku “akrobatiku”, ovoga puta ima unekoliko relaksirani, “bezazleni” lik ponovo pronađenog sveta adolescencije i njegovih zaturenih radosti. I ne samo njih, doduše.
Kada negde u drugoj polovini knjige najzad otkrije da je kraljica Loana tek usputna, zaboravljena junakinja jedne od mnogih epizoda iz omiljenog stripa pripovedača romana, koja će skoro neobjašnjivim radom mašte postati nesvesna inspiracija njegovih ljubavnih izbora i skriveno izvorište njegove lične šifre za savladavanje inercije i obamrlosti takozvanog zrelog života prizivanjem “tajanstvenog plamena” u stomaku, čitalac Ekovog romana razumeće, naime, da je mala intriga očekivanja i detekcije koju mu je pisac priredio zapravo bila posledica jedne sasvim ozbiljne “detinjarije”, jednog ambivalentnog i dalekosežnog poigravanja velikom temom znanja i njegovog odnosa prema životnom iskustvu.
Jer glavni akter i narator Tajanstvenog plamena, inače antikvarni knjižar, oboleo je iznenada od “neke vrste blaže forme retrogradne amnezije”, zbog koje je u stanju da se priseti svega što je pročitao, ali ne, kako se kaže, i onoga što je neposredno povezano s njegovim iskustvom. “Tajanstveno” pripovedno klupko romana odmotava se, otuda, kao naročito “sećanje od papira” – jedan skoro nepregledan niz prepoznatljivih i neprepoznatljivih citata koji naviru u junakovu autobiografsku memoriju, pri čemu ulogu famoznih prustovskih “madlenica” ovde imaju odreda knjiški “okidači”, u isti mah skrupulozno i (auto)ironijski evocirani i upotrebljeni.
Da bi sve bilo još ambivalentnije, oni skoro bez izuzetka potiču iz strip i tzv. žanrovske, tj. “trivijalne” produkcije, što unosi svojevrsnu pometnju u čitaočev horizont prevashodno erudicijskih očekivanja, povezanih s prethodnim Ekovim romanima. Na posebno slikovit način tome doprinose, dakako, i brojne kolor-reprodukcije iz (polu)zaboravljenih izdanaka ove nekad popularne literature, koje prate tekstualnu naraciju, jednim delom pretvarajući knjigu u multimedijalnu “slikovnicu” za odrasle ili štivo “za gledanje”. Na sve to valja dodati još i komatozno stanje svesti u drugoj polovini romana, što čitanje pretvara u svojevrsni lavirint razabiranja između različitih vidova junakove unutrašnje (pseudo)stvarnosti.
Ali kao što duhovito inovirani i danas već uveliko proslavljeni oblik “monaškog” detektivskog romana kroz pripovest o sudbini legendarne Aristotelove rasprave o komediji najednom premeće u univerzalnu priču o dogmi i represiji, tako ovde Eko i jednu prustovski intimnu ispovest o potrazi za sopstvenom istorijom skoro neosetno prevodi u preovlađujuću egzegezu ideološko-političke mitologije fašizma i nacizma kroz naknadno sagledavanje omiljenih naslova i retrospektivno razumevanje negdanje popkulturne ikonografije.
Ne izostavljajući, poput svake samosvesno muške priče o detinjstvu, ni spasiteljsku figuru dede, ovde predstavljenog kao nosioca spontanog i pri tom skriveno-levičarskog otpora mračnom duhu musolinijevskog tribalizma, Tajanstveni plamen kraljice Loane u krajnjem ishodu, uprkos svoj neuštogljenosti, ipak nema osporavanje oficijelnih istina i velikih konstrukata humanističke tradicije. Mnogo pre, reklo bi se, ova knjiga nudi njihovu žovijalnu reafirmaciju koja autora Imena ruže i ovoga puta potvrđuje u ulozi suverenog “gurua” one već etablirane, popularizatorske struje postmodernizma kojoj na svoj način pripada, recimo, i Milorad Pavić. Stoga je možda u prvom redu valja čitati kao Ekov lični Amarkord, kao nostalgično-refleksivni omaž izgubljenom raju i ranim jadima magičnog prostora detinjstva i prve mladosti.


Tihomir Brajović

25.07.05 Glas javnosti

PARIZ - Novi roman italijanskog pisca Umberta Eka, "Tajanstveni plamen kraljice Loane" sigurno je do sada njegovo najličnije delo, ali on tvrdi da nije reč o autobiografiji, već o delu u kome je obnovljen samo deo sećanja jedne generacije Italijana, javlja Fonet.

"Pišući knjigu, prvobitno sam mislio da je namenjena samo čitaocima moje generacije. Smatrao sam da uopšte neće interesovati mlade i da neće biti prevedena. Zašto bi Francuze ili Amerikance privlačile sve te priče o italijanskim stripovima? Međutim, mnoge izdavačke kuće u svetu želele su prevod te knjige", kaže Eko, navodeći da je prvi put dobio na desetine pisama ljudi svoje generacije u kojima su isticali da je napisao "njihovu" knjigu i "njihovu" priču. "Tajanstveni plamen kraljice Loane" može se smatrati nekom vrstom piščeve ostavštine, ali i pamćenja jer, kako sam Eko kaže, ta knjiga zahteva pamćenje.

"Iako insistiram na činjenici da se ne radi o autobiografiji, već o generacijskoj biografiji, moj junak ipak ima neka svoja lična sećanja, a veliki broj detalja iz njegovog života pripada drugim ljudima". Pišući ovakvo delo, Eko kaže da je i sam imao utisak da je napisao testament, da je raščistio sve račune i da se pomirio sa svojim postojanjem.

Ističe da je želeo da pokaže da se neki istorijski period može rekonstruisati ne samo kroz velike događaje, već i kroz stvaralačka dela koja se smatraju manje vrednim, kao što su pesme, stripovi ili male ilustrovane knjige. Ovo delo daje presek dvadesetogodišnjeg perioda italijanske istorije ispričane kroz reklamu, sliku i pesmu.

19.02.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Torinski univerzitetski profesor Umberto Eko ( Alesandria, 1932) već svojom prvom studijom iz 1962. godine, kod nas prevedena 1972. pod naslovom “«Otvoreno delo”», nametnuo se kao jedan od misaono najoriginalnijih i najzanimljivijih duhova čija su promišljanja savremene umetnosti označila gotovo revolucionaran obrt i za sobom povela čitav niz mladih i mlađih ispitivača artefakata. No ubrzo zatim Eko se i sam, jednako uspešno i intrigantno, javlja kao tvorac, a ne samo tumač i objavljuje četiri romana/međaša i ikone post/moderne književnosti: Ime ruže, Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg i Baudolino.

Prošle godine u Italiji, kod njegovog stalnog milanskog izdavača «”Bompiani”», pojavio se Ekov najnoviniji roman/slikovnica «”Tajanstveni plamen kraljice Loane”» i odmah postao bestseler koji se traži i prevodi po celom svetu. Naši mladi prevodioci Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi su među prvima prionuli na ogroman posao, a «Narodna knjiga» u čak dva izdanja/forme objavila je ovaj već sada svetski mega-hit. Šta reći o delu toliko protkanom ranijim Ekovim dostignućima ali i obogoćenim autobiografskim elementima u njihovom najličnijem i najvidljivijem obliku? Ono što zagovara teorijski ovaj mag zna da pretoči i u zanimljivu i čitljivu praksu – jedan je od prvih odgovora i utisaka u susretu sa novim delom.

Polazeći od stanovišta da više nema kolektivnih istorija nego samo pojedinačnih sećanja, Eko uspostavlja ličnu industriju nostalgije, umesto arheoloških iskopavanja Troje i ostalih znamenitosti, ide na tavan i tamo pronalazi sve što mu treba, što ga zanima. Razvoj komunikacija i savremenih medija omogućava brzu reprodukciju onoga od juče i prekjuče, a bolest istoricizma i pluskvamperfekat ovde su pokopani još sa Ničeovim razmatranjem o koristi i štetnosti istorije po zdravlje čoveka i čovečanstva..

Zato je Ekova priča vrlo jednostavna i inteligentno postavljena. Knjižar-antikvar, 59. godišnji Đambatista Bodoni Jambo iz Milana, doživljava moždani udar i nakon buđenja iz kome poseduje samo selektivno/semantičko pamćenje. Ne zna ko je sam ali dobro zna niz detalja o Cezaru, Napoleonu, Musoliniju, svim repernim likovima svoje, kao i italijanske i svetske istorije i kulture. Tek odlaskom na dedin tavan njegovo objektivno sagledavanja prohujalog kroz prizmu neutralnog/hendikepiranog posmatrača dobiće najzanimljivije obrise i obrte. U papirnatim ostacima jednog vremena Jambo pronalazi sve što je bilo vredno njegovog života i sećanja. I upravo tu je Eko majstor otvorenog dela na delu. Ređajući citate, gole činjenice, isečke, posebno razgledajući stare stripove, filmske plakate, modne časopise, gramofonske ploče, dečje knjige, postavljajući pitanja i nikada je dajući odgovore, on ispisuje šizofrenu istoriju u kojoj se život odvijao gotovo uvek na dva koloseka. S jedne strane ratni bilteni i znamenja borbe, a sa druge lekcije o optimizmu i vraćanju humanosti.

Praveći od magle veliku metaforu za ono što mu se desilo Eko je koristi i kao stavnu zavesu , a impozantan broj citiranih autora od Dantea do Eliota , na istu temu, pripovedača dovodi do jedinog, ironičnog, zaključka: - Magla je dobra. Ona mu pomaže da vidi ono što je tražio celog života, a ponovo nađeni strip o kraljici Loani ga uverava da svaki mit koji se proživi na kraju ostaje bez ukusa.

Za Ekov novi roman/slikovnicu koja, uistinu, obiluje foto-materijalom iz svih sfera života i umetnosti već se uvrežilo kritičarsko mišljenje: - Knjiga, moguće, nije lepa ali je izvanredna. Umberto Eko je zanimljiv i kada piše priručnik “«Kako se piše diplomski rad»”, što je takođe kod nas prevedeno i objavljeno, a kamoli kad proširuje granice otvorenog dela i traga za novim formama romana i književnosti, što ovde čini iz sve snage.

Milan Živanović

18.10.04 Politika

„Knjiga, moguće, nije lepa,” napisao je jedan kritičar, „ali je izvanredna.”
Najnovija knjiga Umberta Eka „Tajanstveni plamen kraljice Loane” („Narodne knjiga” će ga na srpskom predstaviti na Beogradskom sajmu knjiga) literarni je događaj godine u Italiji. Već u prvoj nedelji pošto što se pojavio u knjižarama bio je u vrhu liste najbolje prodavanih knjiga.
Podnaslov precizira da je to ilustrovani roman. Nije u pitanju reklamni potez, već činjenica. Vizuelno knjiga podseća na „spomenare” koje mladi prave ispunjavajući stranice školskih svezaka tekstom, fotografijama, isečcima iz novina, slikama omiljenih ličnosti, posvetama prijatelja, poezijom. Mnoge ilustracije su deo Ekove lične zbirke, kao na primer gramofonske ploče, ili su iz njegovog porodičnog albuma.
„Kada bi postojali veliki pisci u drugim zemljama koji bi bili u stanju da napišu ilustrovani roman, kao Umberto Eko, mogli bismo da imamo ogromni kolektivni spomenar celoga sveta koji bi nas podsećao kakvi smo bili,” napisano je povodom nove Ekove knjige.

Vlastita i kolektivna prošlost

Priča Ekovog novog romana je jednostavna. Glavna ličnost, antikvar i bibliograf iz Milana, Đambatista Bodoni, Jambo, nakon incidenta, u 59. godini života, izgubio je memoriju. Jambo ne pati od totalne amnezije, već selektivne. Sačuvao je takozvano semantičko pamćenje. Bez napora se seća fraza ili naslova mnogih knjiga, u stanju je da bez greške citira stranice poezije koje je pročitao, seća se svega u vezi s Julijem Cezarom ili Napoleonom, zna kako da vozi automobil. Ali, oštećena mu je autobiografska memorija. Jambo ne zna ko je, ne seća se svoga imena, ne prepoznaje vlastitu suprugu, kćerke, ne seća se roditelja niti svoga detinjstva.
Roman ima tri dela. U prvom, glavni se junak budi u bolnici, ne zna ko je, ne seća se niti jednog detalja koji bi mu mogao pomoći da se seti vlastitog identiteta. Supruga, psiholog, ga savetuje da se na neko vreme preseli u kuću svoga dede i bake, na selu, gde je proveo jedan deo detinjstva.
Na tavanu stare seoske kuće sačuvano je sve materijalno, papirnato, koje može pomoći u rekonstrukciji dela života, ili prošlosti. Jambo pretura po sanducima punim starih novina, igračaka, knjiga, stripova, albuma, razglednica, kalendara, kutija od čokoladnih bonbona, školskih svezaka, gramofonskih ploča. Ispod decenijske prašine vadi stare stvari i pokušava da obnovi vlastitu prošlost.
Ono što, u stvari, Umberto Eko pokušava da rekonstruiše u najnovijem romanu, na 450 stranica, je kolektivna prošlost Italije, zapravo generacije kojoj pripada pisac, između dva rata i neposredno nakon drugog svetskog rata. To preturanje po vlastitoj i kolektivnoj prošlosti je drugi i najobimniji deo romana. Taj deo, kako je napisao jedan italijanski kritičar, predstavlja „orgiju literature, citata, faksimila, reprodukcija plakata, slika, stranica iz novina, albuma poštanskih maraka, imena”, i sve to uz muziku gramofonskih ploča koje se vrte na brzini onoga vremena, na 78 obrtaja.
U iskopinama prošlosti mešaju se imena poznatih likova iz bajki, Pinokio, Miki Maus, heroji iz stripova Flaš Gordon, popularnih knjiga kao grof Monte Kristo, sa imenima političara koji su odredili taj istorijski trenutak Italije, kao što je Musolini.
Sve što glavni junak romana otkriva preturajući po prašnjavim stvarima na tavanu - budući da pati od amnezije - on gleda okom objektivnog, neutralnog posmatrača. Jambo kopa po „papirnatim” ostacima jednog vremena, stavlja činjenice jednu pored druge, upoređuje citate, vesti iz novina od pre 40 ili 50 godina, javne istine sa porodičnim uspomenama, postavlja pitanja, ali ne odgovara na njih. Sve je u tom traženju vlastite/kolektivne prošlosti veoma dokumentovano, datumi su precizni, isečci iz novina autentični, citati ličnosti koje su određivali profil nacionalnog bića originalni. Odgovori na pitanja koja Jambo postavlja sebi su jasni, više nego očigledni.
U tom seciranju prošlosti čini mi se da su stranice na kojima glavni junak Ekovog romana istražuje godine fašističke euforije Italije, pred i u toku drugog svetskog rata, možda, najupečatljiviji delovi romana. Svakako, te stranice nose najviše poruka i na neki način su anomalija u italijanskoj literaturi prošloga veka. Italija, naime, još nikada nije detaljno i potpuno otvoreno napravila račune sa svojom prošlošću iz dva svetska rata. Listajući rasistički časopis iz 1938. godine „Odbrana rase”, glavni junak Ekovog romana priznaje: „Ne znam da li mi je deda ikada dozvolio da ga prelistam”.

Magla je dobra

Na stranicama tog časopisa štampane su ilustracije kojima se pokušavalo dokumentovati čistota jedne i podređenost druge rase. Australijski Aboridžini upopređuju se sa majmunima, Jevreji su prikazivani kao kreteni sa dugačkim nosevima, isturenom bradom, debelim svinjskim usnama i retkim zubima.
Istovremeno, časopis je objavljivao fotografije savršenih profila čiste italijanske rase. Ako neko, kao Dante Aligijeri, zbog svog velikog nosa ne bi mogao da se svrsta u perfektnu kategoriju, u takvim slučajevima govorilo se o „sokolskoj rasi”.
Saveznici, Nemci i Japanci bili su svi odreda lepi. Svi Italijani, takođe. I Musolioni je bio lep. Na naslovnoj stranici časopisa „Tempo” (faksimil je u knjizi) štampana je fotografija Dučea na konju, sa mačem dignutim u vis. „Dakle, šetao je okolo sa mačem”, cinično i sa zaprepašćenjem, otkriva glavni junak Ekovog romana.
I stranice na kojima Jambo „otkriva” kako je fašistički režim organizovao propagandu, pre 60 i više godina su impresivne. „Istorija je učiteljica života”, ponavljaju nam stalno. Ipak, to brzo zaboravljamo! Propaganda danas malo je maštovitija u odnosu na onu od pre 60 ili 70 godina. Najveći napredak je u oblasti tehnologije, doneli su ga kompjuteri, sateliti, mobilni telefoni, televizija. U pogledu koncepta i sadržaja, promene su male. Po posledicama, takođe! Ko li će, i kada, smoći snage da na isti način rekonstruiše sadašnji političko-društveni momenat Ekove Italije?
Pošto ređa „papirnate dokaze” događaja iz 40-tih godina prošloga veka, Ekov junak zaključuje: „Izgleda da je život zaista tekao na dva koloseka: na jednoj strani ratni bilteni, a na drugoj neprekidne lekcije optimizma.” „Koliko duša je imao režim”, pita se Jambo, a zatim: „A ja, kako sam ja živeo tu šizofrenu Italiju”? Odgovor na ovo pitanje ostavljam da otkriju budući čitaoci knjige.
Roman „Tajanstveni plamen kraljice Loane” sadrži kolekciju citata o magli, od Dantea do Eliota, od D`Anuncija do Dikinsonove i Šekspira.
Magla se provlači od početka do kraja knjige: u magli se budi glavni junak na početku, u bolnici, nakon incidenta, maglom je toliko fasciniran da je priziva u svakoj situaciji u kojoj je nesiguran (savezničko bombardovanje Italije i magla koja gradove čini nevidljivim), iza magle se krije kada je to nepohodno, ona je njegov saveznik (epizoda kada spasava Kozake), i zaključuje - suprotno onome što su ga učili u školi: „Magla je dobra.”
Čak i poštoto otkriva tajnu koja ga je mučila celog života, glavni junak zaključuje: „Magla je stalno u meni, još uvek je u meni, iako iseckana na delove zvukom jednoga mita.”
Treći, završni dio knjige je određen novim incidentom. Posle nove snažne emocije, glavni junak doživljava šlog i pada u komu. I pre nego što sunce potamni, Jambo, kao u nekoj spirali, ponovo proživljava svaki momenat svoga života. Dok se primiče kraj, uz encefalogram junaka, ravan kao linija, ritam romana je sve jači.
Na kraju, opet je magla koja se proređuje i otkriva ono što Jambo, junak romana, traži celog života, što veruje da je našao prvo u djevojčici u koju se zaljubljuje kao šesnaestogodišnjak, zatim u svojoj ženi, onda sekretarici: otkriva lik devojčice, lepe kao ruža, koja ipak uvek uspeva da mu pobegne.
„Najzad mi je u ruke palo nešto što je učinilo da se osećam kao onaj ko otkriva nešto definitivno. Strip sa naslovom -Tajanstveni plamen kraljice Loane. Pročitaš neku priču kao dete, bilo koju, posle ona raste u tvojoj mašti, pretvoriš je, sublimiraš, i najzad pretvroiš u mit jedan slučaj bez ikakvog ukusa,” zaključuje Ekov junak.
Najnoviji roman Umberta Eka pojavio se 24 godine posle svetskog uspeha njegove knjige „Ime ruže” (isti italijanski izdavač, „Bompijani” iz Milana). Priča je sasvim drugačija, iako i u najnovijoj knjizi autor nalazi načina da se „poigra” islednika, uloge koja mu je toliko draga. Takođe, uspeva da pretvori u novo mnoge stvari koje su već napisane, viđene, i o kojima smo već čuli.

Azra Nuhefendić