Šerko Fatah (1964) stupio je na nemačku književnu scenu zloslutne 2001. godine romanom “U pograničnoj zoni”, koji je, inspirisan očevim pričama o životu na severu Iraka, pisao krajem ništa manje zloslutnih devedesetih. No, i ovaj i kasniji Fatahovi romani (“Doni”, 2002; “Ujka”, 2004; “Tamni brod”, 2008; “Bela zemlja”, 2011; “Poslednje mesto”, 2014; “Crni septembar”, 2019) sve su samo ne puka fikcionalizacija večito loših vesti s televizije. Fatah ne upada u zamku koju mu postavlja njegovo mešovito poreklo i ne uzima na sebe zadatak da zainteresovanim posmatračima s druge strane stakla objasni prilike na egzotičnom terenu: on je pripovedač svedenog izraza, s darom da uoči apsurde života na margini svetske politike i s naklonošću prema figurama koje se ne mire sa sudbinom, koliko god pobuna protiv nje bila bezizgledna.