Sasvim skromni darovi

08.07.12

Uglješa Šajtinac, gost Trga pjesnika u Budvi, o sukobu generacija, ljudskim paradoksima, istoriji pojedinca

Autor: N. Petruševski

Književni program ovogodišnjeg festivala Grad teatar predstavio je još jednog uglednog gosta - na Trgu pjesnika organizovano je veče Uglješe Šajtinca, koji je u Budvu ovog puta stigao sa romanom „Sasvim skromni darovi“, i u društvu kritičara Gojka Božovića, urednika izdavačke kuće „Arhipelag“, koja je i objavila njegovo delo.
Ova verzija romana, za koju je Šajtinac po rečima Božovića izabrao epistolarnu formu, savremenu formu pisma, odnosno, imejlova, ni na jedan način nije „okrnjila“ njegovu prozu, koja je nagrađena Vitalovom nagradom i Nagradom „Bora Stanković“ u 2011. godini. Jedan od vodećih pripovedača i romansijera u novoj generaciji savremene srpske književnosti, a trenutno i jedan od najizvođenijih dramskih pisaca u regionu i u inostranstvu, kako je naglasio Božović, ne bavi se u ovom romanu samo razmenom informacija i iskustava između dva brata rasuta na dva kontinenta (jedan je dramski pisac na privremenom radu u Njujorku, a drugi srednjovječni vozač pikapa koji je ostao u rodnom Zrenjaninu). Šajtinac u svojoj knjizi fokusira jedan generacijski sukob, različito shvatanje istorije, dijalog između Balkana i Zapada, zaprepašćujućoj činjenici da se danas mogu tražiti „kopče“ svakodnevice kakva se živi i u Njujorku, i u Zrenjaninu ...

Po rečima Uglješe Šajtinca, kroz fizički ogromnu razdaljinu između braće, simbolički je govorio o ogromnim, ali premostivim razlikama između ovih svetova.

- Na paradoksalan način, ova dvojica braće se zbližavaju i otvoreno govore o svom zajedničkom odrastanju tek nakon razdvajanja, i kroz taj njihov razgovor o prošlosti otvara nam se istorija. To je prvenstveno istorija Srbije u poslednjih dvadeset godina, ali i lična istorija, data iz perspektive mladića, odnosno deteta, i koliko god se činilo da je ovaj roman opterećen istorijskim događajima, ja sam se pre svega bavio posledicama tih zbivanja, privatnom istorijom pojedinca, i načinima na koje se bori sa okolnostima u koje je bačen. Jer, „čovek mora da se izbori za pravo da umre izvan velikih istorijskih događaja. U miru, i s pravom na ličnu istoriju“.

A u odnosu opšte i lične istorije, otvara se i generacijski sukob - dva brata, stariji rođen u doba velike Jugoslavije, a mlađi u vreme raspada te države i velikih potresa, nalaze se u situaciji da se suštinski ne razumeju. Zajedno sa svojom porodicom - dedom, roditeljima koji su bili hipici, širom familijom... postaju svedoci promene vrednosti između generacija i njihov dijalog predstavlja način na koji taj sukob treba da se prevaziđe...

- Njihova fizička razdvojenost simboliše njihovu karakternu različitost - jedan je u Americi, zaokupljen pozorištem i umetničkim stvaranjem, drugi u Vojvodini, obrazovan na istoriji i mitu Rusije, i na njima se, zapravo, vidi koliko su istorija i okruženje uticali na sudbinu generacija, na napredak jedne i dekadenciju druge...

- Najviše me okupira gde se mi to nalazimo, i šta uopšte tu tražimo, odnosno taj osećaj prognanosti iz onoga što nam suštinski pripada, i nepripadnost onome gde se nalazimo. Ali, onog trenutka kada se ljudi negde pomire sa svojom sudbinom, i tok njihovog života počinje da se pokreće u smislu da pronađu sebe i mesto koje im je namenjeno, što predstavlja i suštinu skromnih darova - rekao je Šajtinac. .

Jer, pojedinačno, niko od nas ne može da promeni istoriju.

- Možemo samo da u tim neverovatnim individualnim poduhvatima, a oni se uglavnom tiču sporta, terorizma, nekakvih samoubilačkih namera ili nezapamćenog altruizma, budemo globalno zapaženi. Ali, zato možemo puno da učinimo da se negde povrati nada ljudima, jer nijedno dobro delo koje čine, misleći da ga čine na globalnom planu, ne može tako potvrditi i vratiti sa tim rezultatom, kao kada pokušavaju da ga čine na prostoru na kojem činjenje njihovog dobrog dela ima velike nade da se ostvari. Treba doći do tog razumevanja i odgovora, i stvarno istinskog učinka dobrog koje može svaki čovek da učini. A mislim da čovek nikada tako ne gubi nadu, kao u trenutku kada ga obuzima nekakva htonska vizija o tome da više ne može da učini nijedno dobro delo. To je možda najveći strah koji u ispravnom čoveku može da postoji - istakao je Uglješa Šajtinac.

04.09.11

Što se tiče titularija, ko je pobeđen a ko poražen, ni to više nije bitno. Za stradalima žale i bližnji poraženih i bližnji pobednika, kaže naš sagovornik

Novi roman našeg poznatog dramskog i proznog pisca, scenariste i muzičara Uglješe Šajtinca „Sasvim skromni darovi”, izdavač „Arhipelag”, priča je o generacijama roditelja i dece, o vremenima i događajima koji ih povezuju, umetnosti, o identitetu, našoj sredini, kao i velikom svetu. U pogledu forme, ova knjiga je prepiska, razgovor dva brata. Pored ostalog, Šajtinac je autor čuvene drame i scenarija za film „Hadersfild”, dramskih tekstova „Pravo na Rusa”, „Banat”..., a poznat je i po romanu „Čuda prirode”, zbirci pripovedaka „Čemer”, proznoj knjizi „Vok On!”. Tekstovi su mu prevođeni i izvođeni na engleskom govornom području.

Možemo li malo da „odahnemo”? U Vašoj novoj knjizi istorija ima donekle „voljno”, ali ipak je tu, kao stav, sećanje, citat, nešto što nas podseća na to ko smo i gde smo sada?
Nadam se da je ima u dovoljnoj meri da nam presedne. I ne možemo da odahnemo, zato što su svi osvrti na istoriju, u slučaju ne samo našeg naroda, osvrti na poraze. Koga se to uopšte tiče? Istorija je individualna stvar. Sećate se onog mučenika koji je trčao sve do predgrađa Atine da javi o ishodu bitke kod Termopila. To je bila samo njegova odluka i ničija više. Ne tiče se to nikakvih nacionalnih karakteristika, već nadahnuća. A, ono je od Boga. A Bog nije od nacije.

Dijaloška forma dobra je za shvatanje istine, sve ima karakter otkrivalačkog kada čovek priča sa bliskim bićem. Vraćate nas svakodnevici, porodici, identitetu, nadi, ljubavi – čovek mora da se izbori za pravo da umre izvan velikih istorijskih događaja?
Baš tako. Vraćam se na prethodni odgovor. Prvo i poslednje: umiremo kao porodični ljudi, a između kao nacionalni heroji. O tome govore grobovi. Neznani junaci stoje tako-tako, a oni o kojima ima neko da brine, jer su nečiji direktni preci, uvek imaju svežeg cveća kraj kamena. I često nisu samo heroji, već oni koji su davali sve od sebe !

Međutim, dijalog se i u ovoj Vašoj knjizi dešava i među našom i zapadnom kulturom, junak je dramski pisac koji je zapažen i u SAD. Šta za Vas znači ta vrsta putovanja i umetničke afirmacije na drugom i drugačijem prostoru?
Znači neprocenjivo. Meni je muka od cinizma i megalomanije koja toliko zamagljuje vidike da čovek više ni u čemu ne može da uživa. Ja sam bio tako mali kad sam bio tamo, da sam bez ikakvih posledica mogao da uživam u svemu što mi se događalo. O antiamerikanizmu i ostalim pojavama nemam komentara.

Naš teatar danas, kako Vam izgleda?

Ne znam ništa o tome. Za mene je drama literatura, poezija, nešto što mora da postoji i bez navedenog. Sve eksperimentisanje, apsolutizam trenutnih trzaja, proglašavanje nečega revolucionarnim, zevam, zevam, zevam...

Prošlo je deset godina od 2000, a niko se više ne seća ko je pobeđen, a ko poražen, kaže Vaš junak. Ipak, mnogo je ljudi otišlo iz Srbije, i oni su Vaša preokupacija. Ako bi se vratili, čemu bi se sada vratili?

Nadam se da bi se vratili onima koji ih iščekuju. Ako takvih nema, nemaju čemu ni da se vraćaju. Što se tiče titularija, ko je pobeđen a ko poražen, ni to više nije bitno. Za stradalima žale i bližnji poraženih i bližnji pobednika. Žalost ujedinjuje.

„Skroman biti to je dar, dar je biti slobodan...”, pouke su na koje ukazujete i „nad kojima vreme nema nikakvu moć”. Međutim, zašto se oduvek misli da su knjige pametne ako su gorke?

Prvo, ne mislim da sam napisao pametnu knjigu, već onakvu kakvu sam osećao da moram da napišem. I ništa tu nije gorko. Ne mogu ja da osporavam „život budućeg veka”, „vaskrsenje” i „ponovni susret”. I to niko ne može da mi oduzme. To je sve. Sve ostalo su samo uputstva kako da se stigne blizu toga. Verovatno pogrešna, a možda i ne.

Jednom i zauvek izgubiti ljubav za sve i svakoga, pišete, najveći je strah za čoveka. Ipak, zar nismo kroz sve to prošli, i već ste nam rekli da nastavimo da hodamo bez obzira na to šta se dešava?

Apsolutno. Ljubav ne može da nestane. „Ta hoću, ali strah me, zbuniću te tim”, veli Eshilov Prometej Iji na njeno pitanje zašto je sve to učinio. A, imao je ljubav za ljude, samo toliko. Verujem da je moguće povratiti tu suzu, antičku „lagrimu”, saosećanje jednog od onih Teofrastovih karaktera, koji sedi u publici i koji treperi na Prometejevu repliku baš kao da je on taj koji nije učinio dovoljno dobra kad čuje njegovo: „Pokazaće se, to je moja pogreška”.

Marina Vulićević

04.02.12 Danas

Ako je suditi na osnovu dosadašnjih odluka žirija za dodelu najvažnijih domaćih nagrada, najbolje prozne knjige u protekloj godini napisali su autori čiji je status na sceni u dobroj meri poseban i izolovan, koji su izvan glavnih i uticajnijih - što javnih, što manje javnih - krugova i kružoka, pisci koji čak i nisu u prvom redu afirmisani kao autori proze ili romana. Nakon dodele Ninove nagrade rok muzičaru, multimedijalnom umetniku i pesniku Slobodanu Tišmi, Vitalova nagrada za knjigu godine pripala je Uglješi Šajtincu (1971), poznatom pre svega po dramskim tekstovima (npr. Hadersfild i Banat). Šajtinčeva knjiga prethodno je bila i u najužem izboru za Ninovu nagradu.
Kratak roman Sasvim skromni darovi, napisan je u epistolarnoj, tačnije imejl formi. Radi se o prepisci između dva brata, od kojih je stariji - Živa - vozač u građevinskoj firmi u Zrenjaninu, a mlađi - Vukašin - dramski pisac na konferenciji u Njujorku. Njihova prekookeanska prepiska, koja se odvija tokom 2010, obuhvata intimne, porodične i kulturološke teme. Nesvakidašnjost pozicije u kojoj se nalazi mlađi i izuzetnost događaja koji u tom periodu iskrsavaju pred starijeg brata (otac je teško bolestan), dovode do situacije u kojoj dvojica bliskih ljudi koji se odlično poznaju, počinju da preispituju svoj dotadašnji život i mnoge stvari o kojima se u „normalnim“ okolnostima i ne razmišlja.
Živa je blizu četrdesete godine, a Vukašin deset godina mlađi. Stariji brat je kao dvadesetogodišnjak, početkom devedesetih, proveo nekoliko nedelja na ratištu, što je, po povratku kući u „društvo preživelih vršnjaka“, prouzrokovalo nekoliko postraumatskih, alkoholom ispunjenih godina. Nakon toga nije uspeo da upiše fakultet, počinje da radi kao vozač u rodnom banatskom gradu („u jednom naselju koje je nekad bilo grad“), i postaje neko ko brine o roditeljima i (sahranama) njihovih roditelja, u društvu koje gotovo beznadno tone u „bedu sveopštu“. U njegovim početnim pismima odvija se drama susreta sa sredovečnošću, ili, patetičnije rečeno, trauma suočavanja s krajem mladosti, i to iz autsajderske, gubitničke perspektive.
Šajtinac je vešto rasporedio svoje junake u pozicije koje mu omogućuju da sa različitih strana i sa različitih stanovišta dobro osvetli pitanja koja ga zanimaju. Vukašin je uspešni mladi dramski pisac i nalazi se na konferenciji sa kolegama iz istočne i srednje Evrope. Na taj način otvara se prostor kako za pogled na Ameriku iz „naše“ perspektive, tako i za sagledavanje današnjeg odnosa između društava nekadašnje socijalističke Jugoslavije i komunističkog Istočnog bloka. Bez obzira da li govori o ratovima iz devedesetih, savremenom američkom društvu ili aktuelnoj srpskoj/vojvođanskoj zbilji, Šajtinac uspeva vrlo intrigantno da piše izvan čestih i otpornih kulturno-ideoloških stereotipa, i to na način koji proizvodi utisak spontanosti i nužnosti. To, na primer, znači da se istorija i društvo u Srbiji ne moraju i ne mogu bez ostatka svoditi na „istoriju zločina i krvožednosti“. Svet Šajtinčevog romana, koji se zapravo prostire od Čikaga do Minska, jeste veliki album različitih emigrantskih sudbina, gde je „urođeništvo“ izuzetak, a ne obrnuto.
Roman Sasvim skromni darovi može se čitati i kao porodični roman, o porodici koja je paradigmatična za savremeno srpsko društvo, ali čiji su likovi u priličnoj meri oblikovani izvan socijalne tipizacije. Pored roditelja, tu je Živina i Vukašinova sestra Gordana, baba i deda sa očeve i sa majčine strane, pominju se zatim ujak i stric. Njihove životne putanje predstavljaju skicu srpske/jugoslovenske istorije nakon Drugog svetskog rata: jedan deda je pevao „Nas i Rusa dvesta miliona“, pa zbog toga završio „u kamionu“, dok je drugi bio pobornik „jedinstvenog revolucionarnog puta“; kao student, otac gubi iluzije pri spoznaji o neprikosnovenom i „jednakijem“ društvenom statusu „socijalističke buržoazije“. Kao jedan od razloga za odlazak iz Srbije, stariji brat navodi: „Prošlo je deset godina od 2000. Niko se više ne seća ko je poražen, a ko pobeđen. ... Opet su sve to izveli oni! Policija i kriminalci“. Pri tome Šajtincu uspeva da mu tekst na nenametljiv način bude nadideološki, ili možda je tačnije reći - izvanideološki. Čak i sentimentalno sećanje braće na detinjstvo u SFRJ nema površan i stereotipan tzv. jugonostalgičan ton. (Pomalo idealizovano i utopistički rečeno: „Govorim o poukama nad kojima vreme nema nikakvu moć“) Šajtinčev roman je - iako je radnja smeštena u konkretnu srednjobanatsku topografiju, a u tekstu se ponekad naiđe na karakterističnu „lalinsku“ leksiku - ostao izvan i iznad značenjski ograničavajuće i egzotizujuće lokalne boje.
Moglo bi se prigovoriti da je izbor žanrovskog okvira romana, kakav je epistolarna forma, obezbedio autoru lagodnu poziciju da može da govori o različitim sadržajima iz raznih kulturnih i društvenih domena bez potrebe da za to iznalazi odgovarajuću narativnu motivaciju (kolokvijalno rečeno: da bez mnogo truda može da govori o čemu god hoće). Međutim, Šajtinac je ostvario dobru ravnotežu između putopisno-meditativnih, esejističkih segmenata i razvijanja fabule. Ljubavne povesti obojice junaka su pomalo patetično psihologizovane i melodramski aranžirane, ali ne toliko da kvare roman u celini. Stilska nepročišćenost, ili tačnije stilska aljkavost teksta, iako bi mogla da se čita i kao podražavanje stila imejl komunikacije dvojice bliskih ljudi, ipak je nedostatak, tj. slabija strana Šajtinčevog romana. Sintagma „razdragani pesimizam“, koju je autor postavio u podnaslov prethodnog romana Vok on!, važi i za Sasvim skromne darove, i kao intimna i kao intelektualna dijagnoza sveta o kome je reč.

Goran Lazičić

05.01.12 Politika

Kao što je Srđan Valjarević utro put novoj emotivnosti u domaćoj prozi, nevidljivo ali prisutno kontrolisanoj poetičkim uzdama, tako se i Uglješa Šajtinac, teško je reći priključio, jer je od Valjarevića i literarno i po broju napisanih knjiga i generacijski samo nešto mlađi, ali recimo da je postao prepoznatljiv po stremljenju da bez poetičkog proglasa svoj rukopis ne liši tihe emocije. Roman „Sasvim skromni darovi”,kako i sam naslov sugeriše, pisan je naoko neambiciozno, skromno, ispotiha, bez velikih tema i talambasa, bez velikih poetičkih zahvata, ni u skladu ni u opoziciji sa glavnim književnim tokovima u čije se postojanje ionako već duže vreme sumnja.
Šajtinac se kreće u vidokrugu zadatih poetičkih i tematskih linija iz prethodnih romana. Epistolarni roman „Nada stanuje na kraju grada”, napisan u duetu sa ocem, Radivojem Šajtincem, u „Darovima” je uzrastao do nedvosmislene fikcije, iako takođe u formi epistola. Korespondenciju ovoga puta vode dva brata, mlađi i uspešniji, dramski pisac na studijskom putovanju u Americi i stariji, prilično promašenog života, bez završenog fakulteta, bez porodice, ali sa stalnim radnim mestom na nebitnim poslovima i dužnostima brige za roditelje u banatskom gradu, Zrenjaninu. Pod maskom autobiografskog, slično prethodnom romanu „Vok on”, Šajtinac se kreće u prostornim okvirima stalno prisutnog dvojstva, zapada i istoka, centra i provincije gde se ni jednoj opciji ne daje izrazita prednost, a na koje se nadovezuje „dvojstvo” bratskog dueta. Relativizovanje pozicije pripovedača, doprinosi i relativizovanju svih njihovih stavova, uspeha i neuspeha, pa i opredeljenja za Rusiju ili Ameriku.
Zahvaljujući dramaturškom obrtu, inverziji oličenoj u očekivano/neočekivanoj zameni mesta pripovedača gde se mlađi vraća iz Amerike, a stariji u nju odlazi, motivi uspeha, zapada i centra odnosno njihovih suprotnosti (neuspeha, istoka, provincije), bivaju poljuljani. Motiv zamene mesta ovde nema uobičajeni humorni efekat (kao u romanu Dejvida Lodža) još manje poučni momenat (Kraljević i prosjak) ili metafizičku primisao (Gundulićevog „Tko bi doli, sad je gori...”), jer je propušten kroz filtere, osujećen za dramatičnost tragičkog ili komičnog, omekšao gotovo do neprepoznatljivosti i svakako bez intencije da preuzme odgovornost naravoučenija.
„Sasvim skromni darovi” je nepretenciozan roman u svakom smislu, sav u znaku lica i naličja, dvostrukog pogleda bez nametnutih rešenja. Poigravajući se pojmom skromnosti, diskretnost je jedan od vodećih predznaka romana. Zamišljen, samo naizgled skromno, kao nenametljiva porodična priča ispričana bez velikih kompozicionih zahvata u formi smenjivanja naratora, roman poseduje egzistencijalnu dramatiku formiranu posredstvom sasvim običnih tema o važnosti porodičnog utočišta, bliskosti uprkos razlikama, podršci uprkos ljubomori. Do ovih zaključaka će i dva glavna junaka doći kroz životne preokrete: oni će se tokom romana menjati i sazrevati, ali njihova „sentimentalna povest” neće nadrasti početne okvire romana, skromnog u smislu izostanka velikih tema, širine epskog zahvata, komplikovane kompozicije ili brojnosti likova, pa čak i propuštenih prilika da se jasnije oslika jedno vreme. Ali će, ako skromnost sagledamo i u njenom drugom, homonimskom značenju kao zaboravljenu vrlinu u svetu poremećenih vrednosti, ovaj roman izboriti svoje mesto u okviru novog sentimentalizma kao jedan od najprijatnijih za čitanje u okvirima domaće proze.

Jasmina Vrbavac

24.11.11 Vreme

Otac je na poslu. Majka takođe. Tetka Juliška stoji na vratima i briše ruke kuhinjskom krpom. Ti nas uteruješ a ona nas hvata i govori nam da ne mrdamo iz predsoblja, pola na mađarskom, pola na srpskom. Gordana mi tegli majicu natopljenu vodom i smeje se. Posle negoduje dok nam tetka Juliška peškirom trlja glave a ti stojiš na pragu kuće i gledaš u dvorište. Onda si otrčao. Nikad nisam mogao da pogodim kuda i zašto. Bio si stariji. Uvek si imao nešto više sopstvenih razloga od nas mlađih.
Uglješa je Šajtinac (Zrenjanin 1971) jedan od onih nekad mladih i obećavajućih pripovedača "Psećeg veka" iz razdoblja smene milenijuma, ali je tako nekako ispalo da je, mada mu prozni radovi – tri romana i zbirka priča – nisu bili nezapaženi, ovaj pisac mnogo širu, dublju i temeljniju reputaciju stekao kao autor dramskih tekstova, nekih i poprilično hvaljenih i zapaženih (Pravo na Rusa, Banat, Lepet mojih plućnih krila), te jednog koji predstavlja, u svom žanru, jedan od teatarskih događaja protekle decenije (Hadersfild). Da nije bilo romana Vok on!, još bi se malte ne i zaboravilo da je Šajtinac po nekoj "osnovnoj" vokaciji pripovedač...
Šajtinčev ganc novi roman(čić) Sasvim skromni darovi obimom je tanušan (111 str.) i formalno-žanrovski relativno neambiciozan i nezahtevan (sav ispisan u epistolarnoj formi). Utoliko ova knjiga može izgledati kao tek koristan predah između nekih zamašnijih "projekata", ali zapravo nije tako. To jest, Sasvim skromni darovi od onih je knjiga koje u konačnici umeju postići mnogo više nego što je ličilo da im je namena i namera njihovog pisca.
Enivej, radi se o prepisci braće iz jednog neimenovanog banatskog grada – koji je, dakako, po baš svemu Zrenjanin. Stariji je "kod kuće", na pragu sredovečnosti, nedefinisan i nedovršen u profesionalnom, privatnom i, uopšte, svakom smislu, nevoljki "ratni veteran", zgubidan sa zavidnim stažom, vozač po potrebi za ove i one, i uopšte, naizgled bar jedna od onih not-so-elegantly-wasted muških egzistencija kakvih okolo ne manjka. Drugi brat, desetak godina mlađi, dramski je pisac u usponu i na tronedeljnoj stipendiji u USA, porodična dika od koje se Još Mnogo Očekuje... Tu su još ostareli, bolesni otac i ostarela, brižna majka, mlađa sestra udomljena u Beogradu i, dakako, sve one duge senke kratkih senki milih predaka sa kojima se odrastalo, i celog onog kaleidoskopa detinjstva koje se udaljava brzinom kojom se galaksije ovog ekspanzivnog kosmosa udaljavaju jedna od druge, i svih onih vremena i prilika koja su bila koren svemu današnjem, pa će i u tabirenju tih prošlosti, intimnih i društvenih, braća mestimično tražiti odgonetke sopstvenih nedoumica i nedomašaja.
Šajtinac vešto ekonomišući tekstualnim prostorom besprekorno nenametljivo upućuje čitaoca u sve bitne topose ličnih i zajedničkih (porodičnih) istorija, diskretno a jasno ocrtavajući karaktere, samim tim i situacije u kojima korespondente zatičemo u "realnom vremenu", a istovremeno pušta epistolarnoj "sadašnjosti" da samu sebe prirodno opisuje kroz bratsku razmenu elektronske pošte, razmenu koja će do kraja prerasti u neku posve drugu, sudbinskiju vrstu zamene mesta: onaj ko je "otišao" vratiće se i, po svoj prilici, ostati, a onaj koji je "ostao" da tavori u prividno beskrajnom egzistencijalnom limbu, zapravo će "otići", i to baš tamo, Preko Bare, ne u težnji za uspehom (šta god to bilo), nego za ispunjenjem (ponovo – ŠGTB). I to idući za curom iz sopstvenog grada, iz sopstvene ne sasvim odigrane prošlosti... Koja se, eto, ima doigrati. I jedan i drugi biće, u svojim egzistencijalnim (polu)izborima, bitno opredeljeni ljubavlju, to jest, neočekivanim mogućnostima koje im ljubavni susreti sa Ženama Života nude. Kao i onom vrstom srodničkoga višeg emotivnog zajedništva iza kojeg nema nikakve crvljive "ideologije" i vaskolikog patrijarhalnog trabunjanja, nego samo prirodne bliskosti onih koje je na bliskost sve upućivalo.
Kako rekoh, ovo nije knjiga velikog zamaha i monumentalnih ambicija, no utoliko je veće čitaočevo zadovoljstvo onim što će dobiti od nje. Šajtinčev dar, iskazan u ovoj knjizi, bogme i nije baš skroman... Jedna od domaćih proznih knjiga godine, pa valorizovali to naši oficijelni prosuditelji "godišnje produkcije" ili pak ne. Čitaoci sigurno hoće, samo ako se ovoj tihoj, kontemplativnoj knjizi osobenog (post)banatskog spleena dopusti da dođe do njih.

Teofil Pančić