Šahinšah

anje Kapušćinjskog je kondenzovano, sažeto, skoro telegrafsko, svaka rečenica navodi na razmišljanje, iza svake se krije ogromno iskustvo i znanje čoveka koji je bio svedok mnogih revolucija, prevrata i državnih udara, koji je trideset godina uporno i istrajno sakupljao podatke i utiske iz Trećeg sveta. Kompozicija Šahinšaha je veoma zanimljiva. U prvom delu – „Karte, lica, cvetna polja“ – autor veoma neposredno opisuje poslednju noć provedenu u jednoj hotelskoj sobi u opustošenom Teheranu. Praveći selekciju knjiga, novina, fotografija, materijala, koji je mesecima sakupljao, on kao da reprodukuje sve ono što je video i doživeo. Drugi deo – „Dagerotipi“ – predstavlja kolaž dokumenata, tekstova, razgovora snimljenih na magnetofonskim trakama, opisa, fotografija o burnoj istoriji Irana. Kraj priče o Iranu – „Mrtvi plamen“ – treći deo knjige, predstavlja filozofsko razmišljanje, pokušaj da se izvuku zaključci, da se dâ nekakva sinteza o Iranu i šahu, ali i šire, o revoluciji uopšte.
Kako u tom okrutnom svetu, u kome se gladuje i svakodnevno gine ni za šta, običan čovek, prosečan Iranac može da nađe smisao života? Odgovor na ovo pitanje autor daje na kraju knjige: „...ono što je Persijancima omogućilo da ostanu Persijanci dve i po hiljade godina, pored tolikih ratova, invazija i okupacija, bila je duhovna, a ne materijalna snaga, poezija, a ne tehnika, religija, a ne fabrike. Šta smo mi dali svetu? Dali smo poeziju, minijaturu i ćilim. Zahvaljujući svojoj tradiciji, umetnosti, religiji, obredima..., Iranci će moći da prežive i najteže poraze.“