Sabrani stihovi - Šarl Bodler

27.05.06 Politika

Žigosan kao bludnik i satanist i odbacivan kao simbol boemstva i nemorala, Bodler se kolebao između Boga i satane

U pokušaju da bacim makar i letimičan pogled na vaskolik poetski opus francuskog „kristalnog pesnika”, nisam baš siguran hoću li za to umeti naći pravu reč. Jer o Bodleru je tako mnogo pisano, uz ne male disparatne stavove, kontradiktorne sudove i ocene sve do isključivosti, da je, čini mi se, bolje da se ovom prilikom i ne upuštamo u diskurs o tolikim kontroverzama i njihovim finesama. Umesto toga naviru uspomene; a i, po Bodleru, poezija nije nikada imala druge svrhe nego da se, ponirući u sebe, podseća svojih uspomena.

Ostala je nezaboravna i ona iz Oksforda, kod Lešeka Kolakovskog, jednog od najvećih živih filozofa današnjice, kada je na pitanje o najranijem uticaju na njegovo duhovno formiranje odgovorio da su to Sveto pismo i Bodlerovo Cveće zla, otvarajući recital pesmama Albatros i Himna lepoti, na francuskom, dakako. Kazao sam da je moje znanje francuskog slabo, vrlo slabo, pogledao me sažalno uz opasku da ga je samo zbog Bodlera vredelo naučiti. Recital je, zatim, oživeo i poznati francuski istoričar Fransoa Fire, opijajući nas, uz viski, i muzikom stihova velikog pesnika; primetio je kako Bodlera imamo i na srpskom, jeziku koji je, reče, „baš kao i francuski poetičan i liričan”.

Prevod i original

Jeste, rekoh, no prevod nikad nije ravan originalu, podsećajući i na Borhesove reči: Prevodiočevo delo uvek se smatra manje vrednim, ili se, što je gore, oseća da je ono manje vredno, premda na verbalnom nivou može biti jednako dobro kao i izvorni tekst. Ili: da prevod izneverava svoj nesravnjivi original, to kaže i odveć poznata italijanska igra rečima „traduttore”, „traditore” koja se smatra neoborivom, a, u stvari, doslovno znači: prevodilac, izdajnik; „prevodilac, previdilac”. I budući da je ta dosetka veoma popularna, zacelo je u njoj skriveno neko zrnce, srž istine.

I Kolakovski je kazao svoju istinu: Što je poeziju teže parafrazirati, tumačiti je, ako to nije i uzaludan posao, i što ju je teže prevoditi, to je ona bolja, značajnija. Podseti nas i na reči Migela Saensa: Može se dogoditi da kompozicija bolje zvuči ako se izvodi na gitari iako je pisana za klavir; slično je i kod prevoda, a to je onda zasluga prevodioca. A i naš je Andrić lepo zapisao: Više vredi s uspehom prevesti neku dobru knjigu nego napisati pet-šest prosečnih romana, te da se, veli, „nažalost, prevođenje kod nas ne ceni kako valja”.

Upravo u tu kategoriju „s uspehom prevedenih” spadaju i Bodlerovi Sabrani stihovi (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Beograd – 2005), rekao bih u visoku kategoriju prevodilačkog umeća pesnika–prevodioca Milovana Danojlića, delo koje prvi put u našoj bogatoj tradiciji obuhvata sve što je iza ovog velikog pesnika, u stihu, ostalo. I dobro je što je izdavač znao za njegov prevodilački eros, tako da rezultat, naprosto, nije mogao izostati. Pri tom, valja napomenuti: reč je o novoj verziji prevoda vaskolike Bodlerove poezije u stihu i, kako Danojlić veli, ona se „podosta razlikuje od prethodne”, i to prvenstveno u formalnom pogledu, dok se doslednije poštovala metrika izvornika. Pa onda: prepev je, kaže, tragao za jakim i bogatim rimama premda se pesnik–prevodilac ponekad mirio i sa slabijim, bledim sazvučjima i asonancama, najčešće u slučaju kad bi procenio da je važnije sačuvati misao, ili sliku, od efektivnog okončanja stiha.

Novost je, svakako, i to što je knjiga opremljena Danojlićevim komentarima koji su od ne male pedagoške vrednosti za školsku omladinu, a i za nastavni kadar i širu javnost; pomoći će boljem razumevanju Bodlera i epohalnih prilika u kojima je stvarao. Doduše, o Bodleru koji je u očima Remboa „kralj pesnika”, „najvidovitiji” i „pravi Bog”, malo ko da ne zna; a o sudbinskoj putanji Cveća zla, te brojnim metaforama, aluzijama i analogijama, alegorijama i parabolama, koje se u komentarima pobliže objašnjavaju, malo ko da pouzdano zna. Ali nije reč samo o tome.

Još manje o stereotipima u stilu ima li Bodler pravo u ovom ili onom pitanju, da li je pesimist ili optimist, kakve su mu metafore, kako održava dah i ritam pesme i slično, nego o tome koliko je načeo tajne koje obuhvataju ljudsku egzistenciju; o delu, prepunom orfejskih čarolija, u kom više nismo u svetu banalnosti, opštih mesta romantike, već u prisustvu vrtoglave dubine života koju je Bodler nazvao „cvećem zla” poezijom, onom koja teži ka savršenstvu i ne jednom ga doseže. Pa ako mu je V. Igo pisao da „Vaši cvetovi zla svetle i zasenjuju kao zvezde”, a Ž. P. Rišar u svojoj izvrsnoj studiji Poezija i dubina na čelo svih pesnika stavio Bodlera, onda će, mnogo kasnije, njegov veliki poklonik Pol Valeri, s pravom kazati da uz Bodlera francuska poezija najzad izlazi iz nacionalnih granica, te da se nameće kao sušta poezija savremenosti; veli još i to da je najveća slava Bodlera u tome što je rodio veoma velike pesnike: Ni Verlen, ni Malarme, ni Rembo ne bi postali ono što su bili da nisu čitali Cveće zla u presudnom razdoblju života.

Pojava te omanje knjige (1857), koju su izdavači s užasavanjem odbijali, doživela je sudsko gonjenje i bila iskasapljena. Oštar novinarski napad u Figarou bio je signal javnom tužiocu da predmet uzme u svoje ruke. Tužbu je zastupao sudija koji se već istakao na procesu protiv Floberovog romana Gospođa Bovari. Od petnaestak optuženih, „krivica” je dokazana za šest pesama. Sudskom presudom ovoj, po Valeriju, „besprimernoj knjizi u istoriji francuske književnosti”, ceo tiraž izbačen je iz opticaja.

Bludnik i satanista

Žigosan kao bludnik i satanist i odbacivan kao simbol boemstva i nemorala, Bodler se kolebao između Boga i satane, naslućivao, čini mi se, stari problem teodiceje: da li je besmrtnost Satanina i zato, da bi, večno živ, večno i svugde iskušavao čoveka. Izgleda da jeste. Otuda su, možda, strast prema krajnostima i sklonost ka izazovu suštinski vidovi dendija koji kod njega nalazi presudno očitovanje: zanimljivo je samo ono što obrće suprotnosti jednu u drugu i održava ih u njihovoj opoziciji; ono što je ozbiljno može da bude izraženo jedino na frivolan način i obratno, taština ide pod ruku sa smrću. A i svm je izričito pisao o tome.

Nemoguće je, veli, prelistati bilo koje novine bilo kog dana, meseca ili godine a da u svakom redu ne pronađete „znakove najstrašnije ljudske izopačenost”, a u isti mah „najneverovatnije razmetanje poštenjem i dobrotom”, uz to još i najbezočnije tvrdnje u vezi s napretkom i civilizacijom. Kao da je Bodler bio u dosluhu sa Hermanom Melvilom: u sukobu između dobra i zla nema pobednika te da jedino možemo osećati tugu zbog takve situacije u kojoj nas ta dva oprečna obeležja naprosto razdiru.

I sam pesnički čin nosi u sebi obeležje mučeničkog suočenja sa rugobom i prokletstvom kao potvrdom da cveće poezije izrasta samo na prostranoj ravnici zla („Znam da je bol jedina otmenost“). Otuda je za Bodlera stvaralački zanos jedini oblik revolta u kome se zlo, patnja i prokletstvo preobražava u čiste i trajne oblike lepote. Kao Bog i satana istovremeno, pesnik ne treba da slika svet ni da ga objašnjava; njegov jedini cilj i način jeste lepota kao takva, lepota uzdignuta do platonskih prauzora, do Boga.

I sve dok se anđeo i demon budu borili za prevlast nad zemljom, Bodler će živeti kao jedan od retkih genija koji su na najpotresniji način izrazili večne more ljudske sudbine; kaže kako je „Odista divan cilj poezije; vesela ili tužna uvek nosi karakter utopije”. Šta bismo, uostalom, i bili bez tih velikih utopista–sanjara; dan bez noći i život bez sna.

Bodler, međutim, nije bio tek puki sanjar, već borac, žrtva za oslobođenje osećajnosti. Prvi je osetio duh novog vremena i nove poezije koja će o ljudskim slabostima govoriti bez straha i pokajanja; prvi je naslućivao i izrazio raspad onih vrednosti čiji je duh izražavala poezija romantizma; otkrio svojim savremenicima čitave predele novih lepota i grozota; uneo u poeziju ono što je V. Igo nazvao „novim drhtajem”; uporno zahtevao da zemaljski poroci kao pesnički motivi ne smeju biti javno žigosani ni onda kad im preti sila zakona i anahronih predrasuda. A to i jeste, čini mi se, glavni i jedini preduslov svake poezije. U tome i treba, verujem, videti suštinu Bodlerove misije.

Risto TUBIĆ

11.01.06 Danas

Nekako se desi da kraj uvek pripadne najboljima.
Da, za kraj ove književno smislene godine ostavio sam njega, namerno. Šarl Bodler (1821-1867), o kome je toliko već sve rečeno i napisano, da ja prosto ne znam, šta ovde uopšte radim.
Ali uvek postoji jedno ali.
Naš mnogopriznati pesnik i pisac Milovan Danojlić odlučio je onako pesnički, da se uključi u red "bodlerijanaca" i prepeva celokupni Bodlerov pesnički opus. Au! Treba li spominjati ko se sve u srpskoj literaturi "rvao" sa Bodlerom, Branimir Živojinović, Dimitrije P. Jovanović, Borislav Radović, Kolja Mićević, da ne nabrajam dalje.
Danojlićeva nova verzija prepeva razlikuje se od prethodnih, po tome što je doslednije poštovana Bodlerova metrika i rima. Inače, sredinom XIX pesnici su dosta pažnje (ponekad i preterano!) posvećivali metrici i rimi, a postoji i svedočanstvo u kojem Bodler prebacuje Luju Mernaru nedostatak kvalitetnih rima, tih "baklji koje obasjavaju put idejama".
Kakve li izjave!

MUZIKA

Muzika me često ponese ko more!
Prema bledoj zvezdi
Ispod mutnog svoda, kroz širne prostore
Jedrenjak moj jezdi;
Pluća se napune, i grudi se moje
Napnu, ko jedrila,
Penjem se na leđa valova, koje
Noć je prekrila;
Kao brod u kome sve žice drhture
Bez sna i odmora,
Ljuškaju me vetrovi i grčevi bure
Iznad ponora
Katkad: površ gde se ništa ne događa
Sem moga beznađa!
(strana 101)

Upoređujući Danojlićev i Radovićev prepev svetski poznate pesme "Albatros", stiče se utisak da je Danojlićeva varijanta življa i ritmičnija, te je tako i doživljaj čitanja potpuniji i celovitiji (ja volim i Radovićevu verziju!). Dobili smo i drugačiju notu i razumevanje pesme "Časovnik", sad nekako zvuči još potresnije, da ne kažem, pesimističnije.
A treba li šta reći o samom Bodleru (samo budaletina može postaviti takvo pitanje!)? Pre podsetiti.
U prvo vreme svoje književne karijere Bodler je bio poznat i priznat, pre svega kao odličan esejista i još bolji književni kritičar. Naravno, ne sme se preskočiti njegova prevodilačka poomanija oličena kroz delo E. A. Poa. Na neki sulud i prokleto "proklet" način, njih dvojica su bili povezani, ako ničim drugim, a ono tim, što je i E.A. Po počeo kao i Bodler. Jer niko pesnika ne može razumeti tako dobro kao drugi pesnik (istina!), zato je i Bodlerov prevod "Gordona Pima" i danas neprevaziđen.
Mnogi su se okliznuli na Bodleru čitajući ga u svetlu okorelog pesimizma, smrti, truleži i ništavila. Pa nije Bodler baš tako crn. To što ga je francuska plitka vlast onomad procesuirala (poznatog li izraza!), samo odslikava crnilo u koje se, u stvari, Francuska zaglibila. Pa ta vajna zemlja jednakosti, slobode i prava je i jednog Flobera stavila na stub srama.
Viva la France!
Uprkos tome, bodlerstvo se širilo i van Francuske, i sa malim, malešnim zakašnjenjem stiglo i kod nas, u našu književnost. Dovoljno je samo reći Sima Pandurović, koji doduše, nije bio na suđenju, ali kud ćete većeg i surovijeg sudiju od velikoumnog Skerlića.
E, onda su usledili prevodi i prepevi, i malo pomalo, mic po mic, stigosmo i do Danojlićeve današnje knjige koja je prevodilački korak napred, najblaže rečeno.
Sledeća knjiga bi mogla biti neka istorija Bodlerovih prevoda, zašto da ne.

Marko Krstić