Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) (Pariz, 9. april 1821, 31. avgust 1867), francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.
Rođen je u Parizu. Nakon srednje škole putuje u Indiju odakle se brzo vraća i započinje život profesionalnog književnika u Parizu. Studirao je prava. Pored poezije pisao je kritike o likovnoj umetnosti, eseje i rasprave (Romantična umetnost). Slavu mu je donela zbirka pesama Cveće zla (1857). Ova je zbirka najpoznatija i najuticajnija zbirka svetske poezije. No, upravo zbog tih pesma osuđen je na pariskom sudu za skarednost i blasfemiju, jer su njegove pesme vređala javni moral. Objavio je i Male pesme u prozi (Splin Pariza) (1868).
Bio je zavisnik od opijuma i hašiša. Umro je u 46. godini od sifilisa.
02.11.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Velika ljudska pustinja
Adrijana Marčetić tvrdi da... treba čitati “Pariski splin” Šarla Bodlera
Već treću godinu, otkako sam član Ninovog žirija, čim dođe jesen, za mene počinje sezona čitanja romana. Iako sam pasionirani čitalac, s posebnim afinitetom prema velikim, višetomnim romanima, ova sezona ne donosi mi samo prijatna čitalačka iskustva. Nastavljajući tradiciju protekle decenije, srpska romaneskna produkcija i u 2003. obećava rekordan broj naslova. Ali, po čisto književnim merilima, ona nije preterano zanimljiva i ne ističe se ni vrednošću ni inovativnošću objavljenih dela. Sudeći po preovlađujućim temama i žanrovskim odlikama, srpski roman je danas više komercijalan no umetnički žanr.Da bih "produžila" perspektivu i sačuvala koliko-toliko zdrav kriterij, imam običaj da uporedo s romanima koji konkurišu za nagradu čitam i ponešto iz klasične književnosti. Prošle godine sam se vratila Balzakovim ”Izgubljenim iluzijama”, a pretprošle Džemsovom “Zlatnom peharu”. Potpuno različiti po stilu, senzibilitetu i moralnim preokupacijama, romani ove dvojice klasičnih pripovedača najbolje svedoče o gotovo neograničenim mogućnostima romaneskne umetnosti. Ove godine sam se okrenula kraćim proznim formama: čitam Bodlerov “Pariski splin” u izvanrednom prevodu Borislava Radovića i veoma lepoj likovnoj opremi "Arahne", nove "Čigojine" biblioteke za poeziju. “Pariskom splinu” Radović je priključio i podjednako uspele prevode deset pesama iz “Cveća zla”, među kojima su i neki od najlepših Bodlerovih stihova, "Poziv na putovanje", "Jesenja pesma" i sonet "Jednoj prolaznici".
Čak i po visokim jezičkim standardima francuske književnosti, Bodler važi za jednog od najvećih majstora stila. Radoviću je pošlo za rukom da srpskom čitaocu dočara nešto od izvornog doživljaja Bodlerove proze, da sačuva ritam, ton i lepotu Bodlerove rečenice. Kao uzor dobrog književnog stila, Radovićev prevod Bodlera preporučujem i srpskim piscima, pogotovu romansijerima, kojima stil često nije najjača strana.
Većinu pesama iz “Pariskog splina” Bodler je napisao pred kraj života, šezdesetih godina XIX veka, kad je već gotovo sasvim bio prestao da piše stihove. Iz njegove prepiske saznajemo da je 1865. godine pripremio knjigu svojih pesama u prozi koju je, pomalo ironično, posvetio jednom od svojih prethodnika u ovom žanru, Arsenu Useu. Već sledeće godine Bodler se teško razboleo, ne uspevši da je objavi. Zbirku su pod naslovom “Male pesme u prozi’’ objavili 1869. Aslino i Banvil, dve godine posle Bodlerove smrti. Tek nešto kasnije ona je dobila naslov koji joj je sam autor bio namenio.
Kao što i sam kaže u posveti Useu, Bodler se u “Pariskom splinu” inspiriše idejom da se okuša u jednoj novoj vrsti poezije, u "pesničkoj prozi", bez metra i rime. Ali toj pesničkoj prozi Bodler je pokušao da da "čvrstinu stiha", da je učini "gipkom" i jezički izbrusi poput najsavršenijeg soneta. Zahvaljujući Bodlerovim nastojanjima da prozu prilagodi "lirskim kretanjima duše, talasanju sanjarije, podskocima svesti", pesma u prozi je kasnije, pogotovu posle Remboa, postala jedna od značajnijih formi moderne lirike.
I danas, posle 150 godina, pesme iz “Pariskog splina” deluju veoma moderno, modernije i od poneke savremene literature. Poetski dočaravajući život u velikom gradu, Bodler nastoji da "uhvati" ono što je u slučajnim i prolaznim prizorima iz urbanog života večno, neprolazno i suštinsko. Ali pesme u prozi ne vezuju se samo svojom sadržinom za prizore iz gradskog života; i samom svojom formom, "muzikalnom ali bez ritma i rime, gipkom i grubom" one dočaravaju haotičnu, otuđenu i fascinantnu atmosferu "velike ljudske pustinje". Upravo "u boravljenju po golemim gradovima, u ukrštanju njihovih bezbrojnih odnosa", kaže Bodler, rađa se ideal ove fragmentarne, impresionističke proze - moderne i po svom senzibilitetu, po ambivalentnoj, karakterističnoj mešavini lirizma i ironije, čulnosti i duhovnosti, u kojoj se ogledaju "heroizam modernog života" i njegova bodlerovska, bizarna lepota.
R. Lotina
