Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob

25.03.06

Na Prvom prolećnom sajmu knjiga, koji se održava na Spensu, juče je Evi Ras dodeljena novoustanovljena nagrada: Zlatna povelja “Uspon godine”. Priznanje dodeljuje Poslovno udruženje izdavača i knjižara Vojvodine, autoru, odnosno knjizi koja je u proteklih godinu dana ostvarila najveći uspeh na domaćem i međunarodnom planu. A to je roman “Rođeni mrtvi”, u izdanju “Alfe/Narodne knjige” i Zadužbine “Petar Kočić”, Banjaluka-Beograd (istim priznanjem nagrađeni su i izdavači).

Ovu knjigu na engleski je preveo Timoti Bajford, a nedavno je ovenčana Bukerovom nagradom čitalaca -”People’s choice “. Jedan od najvećih izdavača u svetu, “Buker” je omogućio da se preko Interneta izaberu najbolji naslov preveden na engleski i to je upravo bio roman Eve Ras.

- Književne nagrade, pa i sve stale, kada ih dobijete, vidite da ne znače ništa, kaže Eva Ras. Ali dok stremite da ih dobijete, prođe vam život. U našoj zemlji ipak je dobro da vas zadesi baš književna nagrada, jer knjige nemaju nikakav marketing. Baš zbog toga se odazivam svim pozivima medija, da bih skrenula pažnju na svoje knjige.

Nisam od pisaca koji pišu za sebe. Privilegija je biti pisac, ali to podrazumeva i obaveze prema čitaocima: ja sam eho vremena u kojem živim. Knjiga ne može da se izbori za sebe, pa to činim ja, kao autor. Sve ono što uđe u literaturu, traje duže od naših života. Učili su nas da pisac mora da ima vremensku distancu u odnosu na temu i likove. Ja sam to prekinula, pa se “Usponu godine” baš radujem.

Kinezi imaju poslovicu koja kaže: “Ne dao vam Bog da živite u zanimljivim vremenima”. Nama je baš to dato i zato smatram da ta zanimljiva vremena moraju da budu tema srpske literature. Pišem o ovom danu, o ovom narodu, to publika voli, a ja ću pisati i dalje, bez obzira na nagrade.

Saznali smo da pišete roman o Mađarskoj revoluciji 1848. Da li će to biti istorijska ili porodična storija?
- Pišem zapravo priču o svojim roditeljima. Moj otac je iz partizana, preko Dahaua, dospeo u Sibir, a u Mađarsku se vratio tek 1953. Tri godine kasnije učestvovao je u Revoluciji, pa je taj roman i porodični i istorijski. A moja baka je posle 13 godina prvi put otišla u Mađarsku da vidi svoga sina, pa je i ona postala revolucionarka; postoji slika na kojoj se vidi da i ona učestvuje u rušenju Staljinovog spomenika.

Ovaj roman se se zove “Divlji jaganjci”, ali još ga neću dati u štampu, da se ne bi takmičio sa prethodnim naslovom: “Sa Evom u raj” koji je još na top-listama, a na listi Narodne biblioteke Srbije je na 14. mestu. Ja ne bih bila ja, da ne kažem:pošto iza mene ne stoji niko i ne pripadam ni jednom lobiju, mora da sam bila bar na tećem mestu, kada su me smestili na četrnaesto! Tako se ja tešim i dižem sebi spomenik.

Kako mirite glumicu, slikarku i književnicu u sebi?
- Ovih dana ću u Herceg-Novom imati izložbu. Istovremeno se bavim i glumom i slikarstvom i pisanjem, ali sve jedno po jedno. U decembru sam snimala film u Italiji, sada radim u domaćoj TV seriji “Stižu dolari”. Kad pišem, onda to činim 12 sati dnevno. Mene slava ne zanima, to sam odavno iživela.

Setite li se Branka Ćopića, koji je rekao: “Ko ne voli Evu Ras, ujeo ga besan pas”? - Naravno, bili smo veliki prijatelji i žao mi je što ga nema. Sreli smo se pre no što je umro i tada mi je rekao da je ova njegova doskočica o meni izgleda najbolje što je napisao, jer svi to znaju.

Danas na sajmu knjiga

U Media centru danas u podne, predstaviće se “Stilos izdavaštvo” iz Novog Sada. O starim i novim naslovima govoriće direktor Franja Petrinović i autorka Biserka Rajčić.
Gošće Čitališta su dve poznate književnice: Mirjana Novaković će u 17 časova čitati odlomke najnovijeg romana “Johann’s 501”, a sat kasnije Marija Jovanović će predstaviti svoj roman “Kao da se ništa nije dogodilo”.
Autorke će potpisivati knjige na platou ispred Gradske kafane, a popust za kupovinu je 50 odsto.

Radmila Lotina

26.01.06

Na minus dvadeset stepeni, kada su aparati u prikolicama Ćinećite prestali da rade, na snimanju italijanskog filma "Oteta deca" o progonu familija generala koji su izvršili neuspešni atentat na Hitlera pretrpeli smo vrlo autentičnu torturu "filmskih esesovaca"
Knjiga poezije Eve Ras "Srebrna postelja" objavljena je u dvojezičnom izdanju Zadužbine Petar Kočić i prevodu Džona Timotija Bajforda, sa detaljem sa Evine tapiserije "Ptica" na njenim koricama i oznakom "prva knjiga u svetu u 2006. godini". Prva knjiga u svetu znači da je "Srebrna postelja" predstavljena u prvim minutima Nove godine, odmah posle ponoći, kako to ovaj izdavač čini već šest godina.

Na koricama je odštampano podsećanje da je autorka dobitnik međunarodne Bukerove internet nagrade čitalaca za 2005. Zaključak da je Eva Ras, posle prestižnog književnog priznanja, pozorište ili film potisnula u drugi plan bio bi pogrešan. Krajem prošle godine u Vršcu i planinskim vrhovima Dolomite u Italiji završila je snimanje italijanskog filma "Oteta deca". Sa Narodnim pozorištem iz Tuzle, u čijoj predstavi "Psi" švajcarskog pisca Antoana Žakua, u režiji Harisa Prolića, igra jednu od glavnih uloga, očekuje je turneja po Švajcarskoj i bosanskim gradovima Sarajevu, Srebrenici, Zenici, Bihaću, Mostaru.

Na Sarajevskom filmskom festivalu Eva Ras je letos gostovala sa kratkim filmom Mine Đukić. Reditelj "Otete dece", koji ju je tada prvi put video, doživeo ju je kao otelotvorenje autentične dame, pa je bez razmišljanja odlučio da joj dodeli ulogu baronice Ane Štaufenberg.

- Ne znam kako sam ja dama kada psujem i reč k... ne vadim iz usta - kaže Eva Ras, koja prefinjenim duhom i manirima zaista ostavlja utisak autentične dame.

- "Oteta deca" bave se nacističkim progonom familija generala koji su na Hitlera pripremali i izvršili neuspeli atentat 1943. godine. Sniman je po dnevniku jednog od progonjenih, a glavnu ulogu igra italijanska filmska zvezda poljskog porekla Antonija Liskova, koja je i kod nas vrlo popularna zbog serije "Opčinjeni". Od naših glumaca igraju Slobodan Ćustić, Tanasije Uzunović, Đurđija Cvetić...

O istorijskom događaju prema kome je film sniman ranije nisam skoro ništa znala, a onda, pošto smo već snimili film, na kanalu Histori slučajno sam naletela na dokumentarac o tom događaju. Prosto nisam mogla da verujem u kojoj meri smo pogodili atmosferu. Hitler je bio strašno gnevan i surov u odmazdi. Samo snimanje za nas glumce nije bilo mnogo manje surovo. Na minus dvadeset stepeni, hladnoći na kojoj su aparati u prikolicama Ćinećite prestali da rade, pretrpeli smo vrlo autentičnu torturu "filmskih esesovaca".

Polivali su nas veštačkom kišom, a onda smo tako mokri provodili ceo dan na snimanju. Ipak ne žalim. Veličanstveni osećaj koji imate kada se na vrhovima planinskog masiva Dolomiti prolomi glas glumca koji igra fašističkog vođu praćen ehom ne da se prepričati. Tako nešto u pozorištu nikada ne bi moglo da bude dočarano. Pozorišna gluma je definitnvno elitna stvar. Kulise, koje su po definiciji lažne, sve više mi idu na živce, a filmska iluzija mi je sa godinama, uprkos mukama i duhu i telu, na snimanju sve bliža srcu.

Predstava "Psi" ima scenografiju koju koju čine elementi jednog građanskog stana dve fotelje, kanabe i jedan sto, a nose je glumci.
- Predstava se bavi univerzalnom temom, koja do sada nikada nije rabljena na planeti, ostarelim usamljenim ljudima. Oni su zauzeli veliki deo planete. Napušteni i bolesni su, a nisu za smrt i predstavljaju veliki problem i sebi i drugima. Reč je o komediji o bračnom paru koji ima jedno drugo i nikog više. Baba je izlapela, agresivna, smetena ali ima lucidne trenutke.

Za predstavu sam se obukla u seknd hend šopu za sto evra. Nešto slično dogodilo se svojevremeno u filmu Živka Nikolića "Oriđinali", kada smo se obukli iz zapadne humanitarne pomoći. Izraz "oriđinali" inače u Crnoj Gori označava ludake. Toliko o kostimima ili humanitarnoj pomoći. Uprkos mračnoj temi, predstava "Psi" je prijemčiva za gledanje, pa moji partneri i ja insistiramo na gostovanjima u bivšim jugoslovenskim republikama.

Vesna Milivojević

28.06.04

Kažete da život piše romane? Istina je to. Mnogi misle da lažem kad im pričam o tome kakav je roman moj život napisao. Napisao? Gore je to...Kad nešto hoće da te naguzi, ono te natrći!

Ja sam moler, eto, moler i nemam kad da čitam romane, a ako su romani kao moj život: što da ih čitam? Onda je i bolje što sam moler i što nemam kad da čitam - napisala je Eva Ras u knjizi „Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob“ („Narodna knjiga“) sa podnaslovom ‘jednostavne pripovetke’.

U razgovoru za „Blic“ Eva napominje kako od svega što je napisala najviše voli baš ovo delo:
„Volim ga jer je ono pisano u jednom grču opraštanja od ovog sveta. Pošto se taj karcinom, ta moja bolest oduljila - više nemam takav gard prema životu. Sad ponovo pišem kao svi normalni pisci, a ovu knjigu sam napisala sa najvećom nežnošću i najvećom ljubavlju. Napisala sam je otprilike kada sam saznala da imam karcinom, a moja poruka je u tome da vredi biti i bolestan... ma, sve vredi samo da ste stanovnik kugle zemaljske. Samo da ste bili čovek na planeti zemlji...

Vaša je sudbina bila teška, sahranili ste i muža i ćerku...
- Da, zaista vredi živeti. Prosto sam htela da taj moj oproštaj od sveta bude pozitivan. Da pokažem kako se ne kajem ni zbog čega. Sve je na planeti zemlji čudesno. Pročitavala sam knjigu iznova kako je odštampana. Ona deluje i na mene! Toliku ljubav prema planeti zemlji sagledavam u njoj. Ali, sve je to preko ljudi. Nisu to nikaskve apstrakcije, sve su to realni ljudi kojih sam se sećala. A pošto oni nisu pisci... Zbilja mislim da je zadatak pisca da opravda božiji dar, da opiše i tuđe živote. Čovek ima potrebu i da priča svoju priču. Dakle, sve ove priče su autentične. Poznavala sam te ljude. A ono što nije autentično to je kad vi, opisujući nečije živote, uđete u literaturu i udaljite se od života. No to, prosto, tako ide.

U ovakvim društvenim okolnostima kakve su naše ima li život vrednost i lepotu? Ne ljuljaju li se vaša uverenja u ovim (posle)ratnim prilikama, siromašatvu, bedi?
- Smatram da je najveće blago na ovoj planeti - život. Posle toga dolazi zdravlje ali može se živeti i bolestan. I tada je život kao dijamant, kao nešto najskupocenije. Uverena sam da je to jedino pravo na ovom svetu. Pri tom ne mislim samo na ljudsku vrstu. Vidite, svi mi koji imamo tu čarobnu nit života, i mravi i leptiri i biljke i ptice...svi smo mi povezani tom čarobnom niti života. Ništa nije dragocenije od toga.

Mislite li da se u ovom životu prepunom opterećenja statusnim simbolima može do kraja tako gledati na stvari?
- Za tu čarobnu nit života je potpuno sve jedno da li ste vi jebeni Buš, neki Napoleon ili ne znam ti ni ja ko. Nema, vi ste samo ljudsko biće na planeti zemlji. Ali, civilizacija nas je, zbog svog opstanka, prosto stavila u neke kalupe u neke torove.

Kakve torove?
- Na primer, da vi treba da budete poslušni građanin. I stalno se poigravaju sa nama da će nam uzeti neku statusnu sreću ako nismo lojalni. Rasla sam u komunističkoj diktaturi. Moja porodica je bila stradalnik. Gotovo da nemam lep period u mom dugom životu. Ali, bez obzira. Niko ne može da vam uništi to da vi možete videti nebo. Što sam starija sve sam kivnija na političare u ovoj zemlji.

Zašto?
- Recimo, jer se svi sebično otimaju za te položaje ne bili prigrabili što više za sebe. Zar im je lepše ako nas unesreće? Kad bih bila vladar, volela bih da budem kraljica zemlje gde su svi srećni i imaju sve, a ne da im otimam i zakidam. Ovde je zaista teško živeti. Prošli put kad smo pričale onda je moja penzija bila 8 hiljada, a sada je 9, a koliko je život skuplji. Strašno je da garniture koje vode ovu zemlju uvek nađu način kako da ponižavaju narod. No, ta nit života o kojoj sam pričala je jača od svega.

Tatjana Nježić