Ruski dnevnik

09.04.11 e-novine.com

Nošen slučajnostima koje, ukoliko verujemo u velike narative, možemo nazvati i društveno-istorijskim silama, Jusuf je stigao iz Čajnića, preko Tuzle i Koraja, do Odese. Usput je upoznao nekoliko zanimljivih likova čije se povesti pripovedaju, domaštavaju, jer o njima teško da ima podataka, i naposletku se vratio živ i zdrav u Tuzlu, svojoj ženi i deci. Ništa se veliko nije dogodilo ovom čoveku, ništa posebno on nije učinio da bi zauzeo „važno“ mesto u istoriji, njegova povest je jednako (be)značajna kao i svakog od „malih“ ljudi. Upravo zbog toga ona je i zanimljiva

Povest u vrtlogu istorije jedna je od najvažnijih tema književnosti još od Homera, jer šta je drugo „Ilijada“ ako ne povest o Ahileju u opštoj slici Trojanskog rata. U celini gledano, osećaj da neko drugi upravlja našom sudbinom i da smo svi samo trska koja misli, list na vetru (odaberite metaforu po želji), dobija na snazi tokom burnih istorijskih previranja, a prethodni vek i nije bio ništa drugo nego jedno stogodišnje previranje, ne samo zbog velikog broja istorijskih događanja već pre svega zbog njihove brze smene. A šta „mali“ čovek, formalno neobrazovan, progonjen sa svih strana, od tuđih jednako kao i od svojih, može da čini, nego da se prepusti bujici istorije i da čeka neku krivinu na kojoj će se voda umoriti i njega ostaviti, mokrog i izubijanog, da nekako nastavi s onim što se zove život.

U ovu proširenu metaforu, koja ni u kom slučaju ne pretenduje na originalnost, može da stane siže romana, ili je bolje reći proširene novele Sadika Ibrahimovića „Ruski dnevnik“ (VBZ, 2010). Pisana iz perspektive unuka zaljubljenog u porodičnu legendu, a podozrivog i kritičnog prema istoriografski preciznim i šturim podacima koje o svom ocu iznosi pripovedačev otac, povest o Jusufu istorijski gledano zahvata Prvi svetski rat i Oktobarsku revoluciju, u kojima je ovaj derviš učestvovao, da tako kažem, s boka. Nošen slučajnostima koje, ukoliko verujemo u velike narative, možemo nazvati i društveno-istorijskim silama, Jusuf je stigao iz Čajnića, preko Tuzle i Koraja, do Odese. Usput je upoznao nekoliko zanimljivih likova čije se povesti pripovedaju, domaštavaju, jer o njima teško da ima podataka, i naposletku se vratio živ i zdrav u Tuzlu, svojoj ženi i deci. Ništa se veliko nije dogodilo ovom čoveku, ništa posebno on nije učinio da bi zauzeo „važno“ mesto u istoriji, njegova povest je jednako (be)značajna kao i svakog od „malih“ ljudi. Upravo zbog toga ona je i zanimljiva i paradigmatična. Većina nas bi na takav ili sličan način prošla kroz rat, malo je onih kojima se nešto veoma veliko dogodilo u revoluciji, u datim okolnostima gotovo svako bi se slično poneo.

Druga važna stvar koja ovaj roman čini zanimljivim jeste to što su istorijske okolnosti predstavljene iz ugla nekoga ko je manjina kako u sopstvenom okruženju tako i velikom svetu u kojem se našao. Kao derviš među Bošnjacima, kao musliman u carskoj vojsci, potom kao inovernik među pravoslavnim Rusima, a zatim ponovo u svom skloništu kod jednog Jevrejina u Odesi, Jusuf uspeva da sačuva ono što je izvorno njegovo, mimo svih okolnosti i istorijskih pravdi i nepravdi u kojima se našao, a to je ljudsko dostojanstvo i ono što bih nazvao, iako je to samo teorijski koncept a ne prirodna pojava, iskonskom dobrotom. Ovo ne važi samo za glavnog junaka „Ruskog dnevnika“ već i za one čiju sudbinu saznajemo tokom narativa: Aliju, studenta pesnika koji se u Zagrebu nesretno zaljubljuje, ili za Šloma Kajona (Gaona), Jevrejina koji će Jusufu pružiti utočište i posredovati u njegovom mogućem drugom braku.

„Ruski dnevnik“ ima i svojih mana. Prva i moguće glavna jeste namerno prećutkivanje nekih istorijskih događaja u kojima je Jusuf takođe morao učestvovati jer je umro 1968. godine. Moguće je da su stvari bile manje zanimljive ili da su pripovedaču događaji iz daleke Rusije i s velike, pa time i bezbedne vremenske distance bili kudikamo lakši za interpretaciju i domaštavanje, gotovo neobavezujući jer ne pozivaju na odgovornost. Ovo je moguće i ne shvatiti kao manu, međutim, neprekidan poziv na komparaciju između Jusufovog i Ismetovog (Jusufov sin i pripovedačev otac) shvatanja istorije trebalo je i moralo da dobije i svoj konačan obračun u vezi s događanjima od 1941. do 1945. godine, a i dalje. Naravno da bi ovo znatno produžilo i ovako prekratak roman, ali mi se čini da bismo dobili veće čitalačko uživanje.

S tim u vezi treba napomenuti i drugi važan element koji se provlači kroz roman i koji nosi dozu religiozne patetike hagiografskog karaktera (ovu sintagmu ne treba shvatiti u njenom izvornom, hrišćanskom smislu). Možda je upravo zbog toga, zbog žanrovske konvencije životopisa svetih ljudi i pravednika izbegnut Drugi svetski rat, jer na Jusufa osim greha u mladosti ludosti ne pada nijedna senka zla i/ili poroka. Apoteoza u liku mladih derviša na njegovoj dženazi, kruna je ove linije u romanu koja možda nije u prvom planu, ali je dovoljno prisutna na ključnim mestima da bismo je tek tako mogli zanemariti. Posebno što u celini gledano roman propagira jednu vrstu reformisane i znanjem i iskustvom obogaćene religioznosti što je legitimno, ali i, ruku na srce, preterano i previše zaslađeno, da ne kažem kič.

„Ruski dnevnik“ svakako nije roman koji će vas oboriti s nogu. To je zanimljiva povest koja se može pročitati kao zbirka iskustava malih ljudi s naših prostora u Velikom ratu – nešto kao tek malo proširena parafraza pesme „Ratnik paorskog srca“ Đorđa Balaševića. Međutim, kao i song, ovaj roman se mora konzumirati s oprezom, hladne glave, da vas ne uhvati nespremnog. Život jeste mnogo komplikovaniji i suroviji od onoga kako je predstavljen nama deranima.

Vladimir Arsenić