Romani

21.05.05

Pripovedač, pesnik, esejista, dramski pisac, prevodilac i genije Vojislav Despotov rođen je 1950, a umro je 2000. godine. Zrenjaninska gradska biblioteka objavljuje njegova Izabrana dela. Gojko Božović, priređivač ovih knjiga i urednik "Stubova kulture", govori o knjigama Vojislava Despotova, o njihovom literarnom odnosu i objašnjava kako je ovaj neverovatni čovek pisao hronike unapred.

Kao urednik "Stubova kulture" sarađivali ste sa Vojislavom Despotovim, a sada priređujete njegova Izabrana dela. Kakav je vaš literarni odnos?
- Vojislav Despotov je, za mene, jedan od briljantnih i neuporedivih događaja u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka. Mi imamo čitav niz vrlo zanimljivih i značajnih pisaca, ali u ovom trenutku najmanje imamo onih autora koji pomeraju poetičke granice savremene književnosti, onih koji donose iskustvo svežine. Despotov je bio takav autor u svim decenijama svog književnog rada i u svim žanrovima kojima se bavio.
Vojislav Despotov je bio modernizacijski duh srpske književnosti. Kao pesnik, bio je neodoljiv i u svojoj avangardnoj i u svojoj postmodernoj fazi. Kao esejista, Despotov je možda najpronicljivije od svih svojih savremenika sagledavao probleme moderne civilizacije "neočekivanog čoveka". Kao romansijer, Despotov je napisao izuzetnu trilogiju u drugoj polovini devedesetih, sačinjenu od romana Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodelja iz Nabisala. Ti romani nisu u dovoljnoj meri pročitani, niti su, čak i u samoj književnoj javnosti, dovoljno naišli na istinsko razumevanje. Ali to jesu neki od najvažnijih naših romana u dugom nizu poslednjih godina. Pored toga, napisani su i pravovremeno.

Zrenjaninska biblioteka objavljuje Izabrana dela Vojislava Despotova...
- Zahvaljujući entuzijazmu i profesionalnosti ljudi iz Gradske biblioteke u Zrenjaninu, što je kod nas vrlo redak spoj, u poslednje dve-tri godine objavljuju se Izabrana dela Vojislava Despotova. Do sada su objavljene sabrane pesme, potom sabrani književni eseji u knjizi Vruć pas i drugi eseji, a prošle jeseni u jednoj knjizi objavljeno je šest njegovih romana. Pored pomenuta tri romana, tu se nalaze i dva romana za decu i odrasle: Petrovgradska prašina i Andraci, jepuri i ostala čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata, kao i prvi piščev roman Mrtvo mišljenje. Taj roman je rodno mesto nekih od ključnih i kasnije razrađivanih Despotovljevih književnih ideja.
Biće objavljena i Vojina studija o neoavangardnoj poeziji druge Jugoslavije, Čekić tautologije. Ona je objavljivana u nastavcima u jednom malotiražnom književnom časopisu iz Sarajeva, krajem osamdesetih, a sada se prvi put objavljuje kao knjiga. Nadam se da će objavljivanje Izabranih dela Vojislava Despotova doprineti novom čitanju njegovih knjiga.

Pomenuli ste da romani Vojislava Despotova nisu pročitani u dovoljnoj meri. Zašto?
- Najvažniji razlog krije se u onome što je osnovna osobina književnosti Vojislava Despotova. Šta god da je pisao i u kojim god svojim poetičkim fazama da je to činio, Despotov je bio igrivi duh. Nije se, dakle, zadovoljavao zatečenim rešenjima i predloženim uvidima, niti je čemu prilazio kao neumitnoj svetinji. U našoj književnoj istoriji pokazuje se da se od takvih pisaca često zazire, odnosno da je njima potrebno duže vreme da dođu do šireg kruga svojih čitalaca. I ne samo da je takav bio u izrazu, već je takav bio i u samom razumevanju stvari. Despotov je na autentičan način spoznao sopstveno vreme, zbog čega su nam njegovi romani, pesme ili eseji često izgledali kao hronike unapred, kao pravovremeni odgovor na izazove epohalne situacije u kojoj su se našli pisac i njegovi mogući čitaoci. Koliko je uopšte ljudi koji su razumeli šta nam se to dogodilo posle pada Berlinskog zida, na kraju veka? Mislim da vreme radi za Despotova. Tek ćemo ga čitati.

Kako je bilo sarađivati sa njim?
- Zanimljivo i podsticajno. On je bio nenametljiv. Ko ga je posmatrao površno, mogao je pomisliti kako se on razlikuje od svojih pesama koje su uvek pogađale u središte stvari. Kada sam ga upoznao krajem osamdesetih, u Vrbasu, na književnom festivalu, već sam bio pročitao sve njegove pesme i pratio sam mnoge od njegovih književnih akcija, pitajući se, kakav je, zapravo, čovek koji stoji iza njih. Imam dosta prijatelja u književnosti, ali, isto tako, nisam srećan zbog toga što sam upoznao neke pisce. Bio bih na velikom gubitku da nisam upoznao Vojislava Despotova! Polovinom devedesetih predložio mi je da priredim izbor iz njegove poezije i da za tu knjigu (Veseli pakao poezije) napišem predgovor. Radio sam to sa velikim uživanjem, utoliko pre što sam nailazio na Vojino razumevanje i podršku. Kao i svi ostvareni ljudi, nije patio od sujete, a voleo je da čuje svaku korisnu reč. Kada sam bio urednik njegovih romana u "Stubovima kulture", lako smo se sporazumevali o svemu. Dobro je znao šta je uradio u svojim romanima, pa je opušteno primao utiske iz čitanja i predloge. Poslednje u čemu smo sarađivali bilo je književno veče posvećeno romanu Drvodelja iz Nabisala. Sećam se da smo nekoliko puta, iz sasvim sporednih razloga, odlagali to veče. Kada je izgovorio poslednju reč na toj večeri, Voja je promenio svetom.

M. Vujičić

21.07.05 NIN

Sada, kad je u okviru trotomnog posthumnog izdanja Izabranih dela čitalaštvu konačno i na jednom mestu integralno predstavljen i romaneskni opus Vojislava Despotova, koji sačinjava šest romana na oko sedam stotina stranica, dve stvari, čini se, postaju sasvim belodane. Kao prvo, postaje uočljivo da Despotov nije – kao što je u književnim krugovima manje-više poznato – tek najlucidniji pesnik i možda najraznovrsniji esejista svoje generacije, nego je bio i jednako tako zanimljiv i nekonvencionalan romanopisac. Iako se svaki poznavalac Despotovljevog opusa možda neće otprve složiti s njim, ovom čitaocu i drugi zaključak se ukazuje kao očevidan, pogotovo stoga što na izvestan način proizlazi iz onog prethodnog, a tiče se zapažanja da su tako osobeni romani kao što su Despotovljevi pomalo neopravdano ostali u senci njegovih – inače s pravom cenjenih – pesničkih knjiga, baš onako kao što je Despotov romanopisac neopravdano ostajao u senci nekih drugih, javno eksponiranijih romansijera s kraja prošloga stoleća.

Po svemu sudeći, odveć nekomercijalni i premalo trendovski, što je u javnoj utakmici veći minus za prozu nego za poeziju, romani Vojislava Despotova taman toliko su međusobno saglasni i povezani da je moguće govoriti o jedinstvenoj i autentičnoj umetničkoj slici sveta u njima. I pesnički i romansijerski stasao, kao, uostalom, i još neki zapaženi autori novosadskog kruga (Kopicl, Damjanov, Karanović...), na neoavangardnom iskustvu sedamdesetih i osamdesetih, Despotov je u katastrofičnoj deceniji između Mrtvog mišljenja (1989) i Drvodelje iz Nabisala (1999), svog prvog i poslednjeg romana, izrastao u pripovedača koji je duhovito-eksperimentalno poigravanje odjecima šezdeset osme zamenio moćnom negativnoutopijskom vizijom uzavrele današnjice. Despotovljev narativni rukopis prešao je, pri tome, put od montažno-(kvazi)citatnog i kolažno-poetskog do ironijsko-satiričnog i već sasvim autorski raspoznatljivog, imaginativno razbokorenog manira. Teme i motivi ulančavali su se, tvoreći neformalne romaneskne diptihe (Petrovgradska prašina i Andraci, jepuri i ostala čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata) i trilogije (Jesen svakog drveta, Evropa broj 2 i Drvodelja iz Nabisala), ali ovaj pesnik humornog apsurda trajno je, čini se, bio opsednut detinjim pogledom na svet, pokušavajući da kroz naočari izvorne naivnosti sagleda čuda i gordijevske zamršenosti politike, ideologije i takozvane savremene civilizacije.

Balansirajući na granici poetske proze, novele i romana, najuspelija među ovim ostvarenjima, Petrovgradska prašina i Jesen svakog drveta, donose, stoga, jedan redak kvalitet – umeće autorski osmišljenog pisanja što ostavlja gotovo neodoljiv utisak spontanosti i razbarušenosti koje nisu sputane prethodnim razlozima i htenjima. Nije, naravno, Voja Despotov bio pripovedač bez mane, ali na najboljim stranicama njemu je zaista polazilo za rukom da piše kao da još uvek neposredan i živ doživljaj pretače u reči i tekst mimo oveštalih spisateljskih strategija i recikliranih zanatskih dosetki. Ova sposobnost, koja je, po svoj prilici, ipak i sama posledica neoavangardnog „treninga”, svoje optimalno uprizorenje našla je u Jeseni svakog drveta, jednom od najboljih a – gle čuda! – olako potcenjenih srpskih romana devedesetih i delu koje kao gotovo bogomdanu temu ima upravo ono što je Despotovljeva poezija možda od početka „oponašala” i naslućivala: smrt modernih, populističko-represivnih ideologija u ogledalu individualnih osećajnosti i poetika. Ovaj čudesni roman, koji spaja osećajnu svežinu i kritičko-ironijsku britkost, inventivnije i ubedljivije od nekih drugih izvikanih pokušaja prikazuje sindrom turbulentnog i prevratničkog kraja veka.

Čak i da nije napisao dva sledeća, takođe veoma dobra romana na istu temu (Evropa broj 2; Drvodelja iz Nabisala), Vojislav Despotov ovim ostvarenjem zaslužio je povlašćeno mesto na mapi savremenog srpskog pripovedaštva. Posmrtno objedinjeno izdanje njegovih romana, pak, na neporecivo jednostavan način, samo sobom pokazuje da kritičarski nedovoljno ili jednostrano vrednovani pisci kad-tad pronađu put izlaska iz sopstvene i tuđe senke.

Tihomir Brajović