Rodjen 1950. u Zrenjaninu.Vaznije knjige: Perac sapuna, poezija, 1979, Vruc pas, eseji, 1985, Pada dubok sneg, poezija, 1986, Mrtvo misljenje, roman, 1988, Jesen svakog drveta, roman, 1997, Evropa broj 2, 1998.Prevodio je sa engleskog, nemackog i slovenackog jezika.
Kakva žena - Platon!
Drugom prilikom, dok sam netremice gledao u najnoviji televizijski horoskop, ustala je i iščupala kabel iz utičnice.
"Svijov televidijski kanali kanalisalis rednu horoskopijsku rubriku u kojoj, konkurišujući nebrojnim radnjionicama za izradu natalnih, dnevnih, godišnjih, američkih, acteanskih i kinezijskih hotroskopa, gledaocima kao štos ti nude precizopis neuposredova dudućnosti."
01.01.00
Politika
28.02.2000.
Savremeni roman
Konceptualne avanture
Vojislav Despotov: "Drvodelja iz Nabisala"; izdavač: "Stubovi kulture", Beograd, 1999.
Roman "Drvodelja iz Nabisala" predstavlja onaj neplanirani, i na žalost definitivni, završetak konceptualnih proznih avantura Vojislava Despotova (1950-2000) koji za predložak uzima moguće današnjice performera i iluzionista umetničke neoavangarde iz sedamdesetih.
Različito tematizovana u neposredno prethodećim romanima - kao pseudodnevničko putovanje istočnoevropskim prestonicama iz vremena pada Berlinskog zida, odnosno, situacije neoavangardističkog svođenja računa epohe koju farsično zatvara navodni kraj ideologija i varšavski perfomans nazvan Kongres nove nade ("Jesen svakog drveta", 1997); ili, kao putovanje u sibirski atrefakt, stotinu godina građenu simulaciju Evrope u razmeri jedan prema jedan, koja danas, nedovršena i napuštena, smisaono prazna, poput istorijske stvarnosti koju je trebalo da simulira, predstavlja samo još prostor za akcije grupe konceptualnih umetnika i njihov antropološki podsmeh "ozbiljnom" istorijskom društvu ("Evropa broj dva", 1998) - ova romaneskna današnjica u knjizi "Drvodelja iz Nabisala" poprima obrise i parodijsko-satirični naboj negativne utopije.
Utopijske karikature
Čitaoci Despotovljevih romana, već uveliko naviknuti na knjige projekte, na proznu apsobciju neoavangardnih koncepcija, na sublimirane jezičke i misaone igre transponovane u prozne situacije, na koncu, na proznu strategiju koja osporava i konvencionalne strukture romaneskne priče i ono što sačinjava aktuelni literarni modernitet, u "Drvodelji iz Nabisala" zateći će, u kamernoj, veoma suženoj pripovednoj perspektivi, jednu od prepoznatljivih socijalno utopijskih karikatura.
Pritisak konkretnog istorijskog vremena, spram teksta, postaje izgleda toliko važan da Despotov upravo tekstom, utopijski oneobičenim, kreira odgovor individue. S druge strane, kombinujući svoju pesnički prepoznatljivu vrstu enciklopedijske zaumnosti, sa književnim eksperimentom u kome proznu ili jezičku stvarnost promišlja i tematizuje na način drugih umetnosti, on stvarnost teksta, koja u nekim elementima nalikuje na aktuelnu društvenu stvarnost, izuzetno lako transponuje u prostore visoke literarne i egzistencijalne prodornosti.
Naoko, prozno prateći neposrednu stvarnost i čovekovu intimnu, zaoštreno konkretnu, situaciju tokom i posle bombardovanja, kroz vizuru jedne ludističke misaone opservacije u kojoj se aporije svetske i domaće politike obrću u nekoliko paradoksalnih metafora, Despotov ispisuje još jednu od verzija situacije čoveka koji uvek, kada pokušava da istu domisli, otkriva da se nalazi na granici.
Kopije bivših ljudi
Iza tri priče (Bogoslavija, Austrija i Zid) drvodelje, odnosno vajara, iz Nabisala, Despotovljevog junaka i naratora Sebehlenskog, koji uz pomoć "art-mašine, a na osnovu fotografija, izrađuje drvene kopije bivših ljudi u zemlji u kojoj je kult mrtvih na izuzetnoj ceni, prepoznaju se osnovne opservacije o religioznosti i o slobodi.
Labavost strukture romana - određena izoštrenjem svesti, satiričnim vraćanjem pogleda čitaoca u paradokse naše savremenosti, ili razmatranjem elementarne emotivnosti, odnosa straha, vere i mišljenja, mogućnostima slobode uz stalno prisustvo saznanja o istovremenostima postojanja i nepostojanja, o relativnostima svih bitnih stvari koje upravljaju ljudskim životima - nalazi se u funkciji osnovnih ideja iz kojih ishodi njegova sadržina. A kako su priče uglavnom realizovane kao kroki varijante, u po nekoliko proznih kadrova, ponekada esejistički diskurs nadvlada prozni.
Dakle, i dalje ironičan spram govornih i socijalnih klišea, spram unapred zadatih stvarnosti, Vojislav Despotov i u svom poslednjem romanu uspeva, bez obzira na svu crnohumornost, da dobro zabavi svog čitaoca, pritom uspevajući i da pažnju njegove svesti usmeri ka nekoliko graničnih egzistencijalnih pitanja. Sama faktografija romaneskne strukture, pak, izgleda da plaća danak autorovoj neoavangardnoj konceptualnoj usmerenosti.
Nenad ŠAPONJA
