Romani - Nina Berberova

31.01.07

Ruska književnost XX veka velika je književnost, a nova saznanja to samo potvrđuju. Uprkos specifičnim istorijskim okolnostima, ona je afirmisala iste humanističke vrednosti koje su bile karakteristične za rusku književnost devetnaestog veka. Dala je mnogo autora i dela, koji su bili značajni za kulturu HH veka, i njen uticaj će nesumnjivo i dalje rasti.
U ove tvrdnje naših uglednih prevodilaca sa ruskog jezika, braće Duška i Zorislava Paunkovića, naši čitaoci mogu se uveriti čitanjem sabranih dela Nine Berberove, Gajta Gazdanova i, odnedavno, Konstantina Vaginova, koja je objavila beogradska „Paideja”. Braća Paunković su ne samo odlični prevodioci već i vredni istraživači ruske književne istorije 20. veka. Zahvaljujući njima, mnogi književni svetovi koje i Rusi odnedavno otkrivaju su i pred našim poštovaocima ruske literature.

Fenomen revolucije

Nina Berberova, Gajto Gazdanov, Konstantin Vaginov... Čime se Duško i Zorislav Paunković rukovode u izboru autora?
– U našem radu uvek smo se orijentisali na značajne autore koji kod nas nisu bili prisutni i dovoljno poznati i za koje je postojala opasnost da ih upoznamo sa velikim zakašnjenjem. Naše prevodilačko i stručno delovanje na polju rusistike poklopilo se s velikim promenama u ruskoj književnosti koje su nastale kada je tokom perestrojke država prestala da se meša u ovu oblast. Tada je počela da se uspostavlja jedna drugačija slika ruske književnosti, s velikim brojem novih imena... Mi smo nastojali da pratimo taj proces. Birali smo reprezentativne autore za koje smo smatrali da donose nešto novo u rusku književnost. Isto tako, nismo išli za tim da akademski ispunjavamo praznine u istoriji književnosti, već smo se odlučivali za pisce koji i danas vrše uticaj.

Napokon, radilo se o autorima za koje smo verovali da će se svideti našoj publici, reči su Duška Paunkovića dok Zorislav objašnjava čime se odlikuje Vaginov, čija Sabrana dela sada možemo i mi da čitamo:
– Konstantin Vaginov se smatra poslednjim velikim piscem peterburškog perioda književne istorije. On je istovremeno veliki pesnik i veliki prozni pisac; u njegovom delu su uspešno usklađene tekovine avangardne i klasične književnosti. Za njega je Oktobarska revolucija bila prelomni događaj. U svojoj prozi on pokazuje šta se u novim okolnostima, nastalim posle revolucije, dogodilo sa kompleksom humanističkih ideja koje su rusku kulturu i književnost učinile velikim. Iz romana u roman njegovi junaci, čiji su prototipovi istaknute ličnosti ruske kulture, doživljavaju sve veću degradaciju. Ali revolucija se kod njega ne shvata kao politički, već pre kao kulturološki, pa čak i metafizički fenomen, što je očiglednije u njegovoj poeziji. I kao pesnik i kao prozni pisac on je izuzetno originalan, po nekima čak jedinstven u svetskoj književnosti.

Braća Paunković kažu da se pisci koje prevode i u Rusiji prihvataju sa zakašnjenjem. Zato je neizbežno pitati kako se nekada na njih gledalo, a kako sada?
Uticaj politike

– Oni su uvek bili cenjeni u uskoj, književnoj sredini. Berberova je neočekivano sredinom osamdesetih godina prošlog veka doživela svetski uspeh posle objavljivanja njenih priča na francuskom jeziku. Još ranije, sedamdesetih godina, njeni memoari „Kurziv je moj” bili su bestseler na Zapadu. U svojim kasnim godinama ona je stigla da poseti novu Rusiju. Ona i Gazdanov bili su emigranti, i oboje su, uz Nabokova, važili za najtalentovanije mlade pisce u emigraciji. Gazdanova su u Rusiji počeli da otkrivaju devedesetih godina prošlog veka, i od tada njegov ugled stalno raste. Vaginov je još za života imao visok status, koji nije mogao da se ozvaniči zbog političkih prilika. Kada je šezdesetih godina ponovo otkriven, postao je kultni pisac i suštinski je uticao na nezvaničnu književnost, a njegov uticaj se nastavlja i danas. Svi ovi pisci smatraju se klasicima u Rusiji (svima su objavljena sabrana dela), a uživaju ugled i u inostranstvu, objašnjavaju nam Duško i Zorislav Paunković, dok njihov odgovor već traži novo pitanje:

„Da li je ruska književna istorija najživlja i najraznovrsnija od svih svetskih?”
– Ruska književnost XX veka razvijala se u nekoliko zasebnih tokova, koji su krajem veka objedinjeni u jedinstvenu rusku književnost. Svaki od ovih zasebnih tokova – emigrantska, zvanična i nezvanična književnost – imao je svoja dostignuća. Istovremeno sa objedinjavanjem ruske književnosti, u toku je i preispitivanje hijerarhije vrednosti u njoj. S obzirom na to da više nema ograničenja za izučavanje književne građe (osim onih uslovljenih autorskom voljom i autorskim pravom) vrše se obimna istraživanja kako bi se uspostavila potpuna slika ruske književnosti HH veka. U oblasti studija o književnosti u poslednjih dvadeset godina bilo je mnogo značajnih otkrića i publikacija.

Koje pisce će nam ovaj bratski tandem još predstaviti?
– Nadamo se da će naše sledeće knjige biti fantastične priče Aleksandra Čajanova i „Razgovori” Leonida Lipavskog. Aleksandar Čajanov je bio istaknuti ruski naučnik, stručnjak za poljoprivredu, koji je stradao u Staljinovim čistkama. Pisao je priče, koje je stilizovao kao romantične priče iz prve polovine devetnaestog veka. Smatra se da je jedna od njegovih priča podstakla Bulgakova da napiše „Majstora i Margaritu”. A filozof Leonid Lipavski je tokom dve godine beležio sastanke i razgovore avangardne grupe apsurdista, kojoj su pripadali Danil Harms i njegovi drugovi, i tako je nastalo zanimljivo delo na granici književnosti, filozofije i dokumenta.

Anđelka Cvijić