Radecki-marš

roja od Solferina još je dozvoljeno da dovrši svoj život u erarskoj lagodnosti; naprotiv, čvrsto uzglobljena slika sveta heroja kome je dodeljeno plemstvo biva iz osnova uzdrmana od najviših instanci sankcionisanim i njemu potpuno neshvatljivim izokretanjem proste istine u jednu lažnu povest namenjenu za korisnu upotrebu školskoj deci. Sreski načelnik fon Trota, koji zastupa narednu generaciju, veruje da ekstremno ritualizovanim ponašanjem može da se zaštiti od životnih promena i biva izbačen iz ravnoteže tek sve jasnijim ocrtavanjem sinovljeve nesreće. Ovaj, siromah Karl Jozef, postepeno propada u svom galicijskom pograničnom garnizonu, od ljubavi prema ženama, od propisa muškog sveta, od smenjivanja rouge et noir, od nostalgije i od 90-postotne rakije koja mu pomaže da sve zaboravi. Pokretačka sila fabule je milost vladara koja na rodu Trota počiva ne kao blagoslov, već gotovo kao prokletstvo, kao „teret od leda koji seče”9. Cela ta povest je jedan ekstremno makabrističan mrtvački ples. „Svi mi više nismo živi!”10, tim rečima grof Čojnicki otkriva sreskom načelniku strašnu istinu vremena, a na kraju čuvenog pasaža gde Rot pušta da kraj nas prolazi bečka litija na Telovo, pokazuje se da je ta priredba, koja je svojevrsna simulacija metafizičkog života, već privukla lešinare. Još je doduše sve isto kao pre. Maršira pešadija, artiljerija, Bošnjaci, zlatom iskićeni vitezovi Zlatnog runa, opštinski odbornici rumenih obraza. Sledi polueskadron dragonera, i onda se, pod fanfarama, pojavljuje kralj od Jerusalima i cezar apostolskog carstva, glavna uloga u toj ostentativnoj prezentaciji legitimne vlasti, u kao sneg belom kaputu i sa ogromnom zelenom perjanicom od papagajevog perja za kalpakom, za koje Rot kaže da se polako vije na vetru. Mi, čitaoci, doživljavamo ne drukčije nego mladi pešadijski poručnik, jegerlojtnant Karl Jozef koji je svedok tog igrokaza. Zaslepljeni smo bleštavilom procesije i da nam nije posebno ukazano, čuli bismo jednako malo kao on „mračni lepet lešinara, bratskih neprijatelja dvoglavog orla”11. Ptice uopšte uzev - ingenium pripovedača oseća srodstvo sa njima. Slabo, promuklo kreštanje čuje se sa neba kad divlje guske pre izbijanja rata prevremeno napuštaju svoje letnje boravište, jer one, kako kaže Čojnicki, već čuju pucnje. Da se i ne govori o vranama, prorocima među pticama, koje sada u stotinama čuče po drveću i crnim kreštanjem najavljuju nesreću. Započinje zlo vreme. Uskoro „na crkvenim trgovima zaselaka i sela prašte pucnji prekih izvršitelja prekih sudova... Rat Austrijske armije”, komentariše pripovedač, „započeo je s vojnim sudovima. Danima su po drveću visili stvarni i tobožnji izdajnici... za nauk živima.”12 Po njihovim nadutim licima poznaje Trota da su žrtve upravo onog kvarenja zakona kao i kvarenja mesa koje on i sam već toliko dugo oseća u sebi. Ništa u tom romanu, u kome se korak po korak uklanja svaka iluzija, ne izlazi na neko posvećenje Habzburškog carstva; štaviše, Radeckimarš je savršeno agnostičko delo čija su mračna zbivanja, kako to izgleda poručniku Troti, „uklopljena u neku mračnu povezanost i zavise od nekog moćnog, mrskog i nevidljivog povlačioca konaca”13. Ostaje otvoreno na koga se mislilo s tim antinomičnim likom. Ali izvesno je da su na kraju priče, kad neumorna tanka kiša koja pada u celoj zemlji zamagli šenbrunski dvorac isto kao i ludnicu Štajnhof u kojoj sad čami proročanski grof Čojnicki, na zajednički imenilac svedeni apostolski poredak i golo ludilo.