QT časopis 1-2 (Priroda želje i društvo transgresije)

Izdavač: Centar za kvir studije

Pored raznovrsnosti tema u časopisu i velikog broja zastupljenih autora, među kojima je najviše filozofa, sociologa i istoričara (tim redom), odavno poznatih našoj javnosti (Derida, Delez, Gatari, Bart, Burdije, Fuko itd.) trideset članaka ipak povezuju neke zajedničke crte i to po dva osnova. U prvoj liniji po tome što potiču od autora koji bi se mogli uglavnom okarakterisati kao poststrukturalisti ili „postmodernisti" (izraz koji mnogi nisu želeli da dovode u vezi sa svojim imenom, kao npr. Fuko) ili socialni konstrukcionisti. Druga objedinjujuća crta jeste ona koja se tiče forme zastupljenih članaka. Namera nam je

bila da važne probleme predstavimo u pristupačnijim formama kao što su predavanja, novinski članci i intervjui. Nismo želeli da to budu članci iz naučnih časopisa, krcati fus notama i sa strogom strukturom.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Studije roda , Časopis QT , Homoseksualnost
Ostali naslovi iz oblasti: Sociologija

2010; latinica; 295 str.;

Diskurs homoseksualnosti

QT časopis za queer teoriju i kulturu 1-2

Već sedamdesetih godina prošloga veka, u slobodnim društvima, pa čak i u autoritarnim režimima jugoslovenskog tipa, homoseksualnost nije bila šokantna, da bi osamdesete godine obeležio talas oslobođenja koji ni AIDS nije uspeo da zaustavi
Zbog ovog razvoja emancipacije pažnja se u oblasti homoseksualizma prirodno preusmerava sa vulgarne radoznalosti na složenija pitanja. Ne, dakle, ko je priznao svoju (homo)seksualnu orijentaciju, a ko nije ali ipak jeste to,ko je dobio sidu, ili umro od nje, da li je bolest prenesena homoseksualnim odnosom (Rok Hadson), prljavom narkomanskom iglom, ili heteroseksualnim odnosom (Medžik Džonson), da li su homoseksualci bolesnici, ili može biti ipak nisu, već kako razumeti osvojenu slobodu, kako je iskoristiti, kako promeniti dosadašnji pravac kretanja i izaći iz dotadašnjih odnosa moći koji su obeležavali dugu borbu za oslobođenje.
Drugim rečima, sedamdesetih je godina prošloga veka već pokazana jasna svest da problem homoseksualnosti zahteva ne, naprosto artikulaciju u političkim terminima, već razrađenu teoriju koja se neće odlikovati ograničenim predmetom ispitivanja, teoriju koja smera na opštost i univerzalnost. Takozvani jezički obrat u filozofiji i poststrukturalističko razaranje identiteta obezbedili su teorijsku aparaturu za iskorak ka diskursu.
Časopis QT 1-2 (časopis za kvir teoriju i kulturu), Beograd 2010, prati upravo mene u diskursu o homoseksualnosti od sedamdesetih godina prošloga veka do danas, kroz tekstove i razgovore nekih od najuticajnijih teoretičara druge polovine 20. i početka 21. veka. Reč je, dakle, o diskursu, ne o sirovom materijalu koji prethodi diskurzivnoj analizi. Priređivač Dejan U. Aničić odabrao je trideset tekstova relevantnih autora u rasponu od Sartra, Barta, Monike Vitig, preko Fukoa, Deleza, Džudit Batler i Burdijea, do Deride, Žižeka, Dvorkina i Marte Nusbaum, uz barem petnaestak pisaca koji na ovim prostorima nisu dovoljno poznati. Iako se teorijsko-praktične perspektive ukrštaju - Žan-Pol Aron, recimo, prvi put progovara o svojoj homoseksualnosti i borbi sa teškom bolešću, dok Džordž Mos analizira vezu nacizma i homoseksualnosti - a predgovori za knjige prepliću se s intervjuima i autorskim tekstovima, svi prilozi se usredsređuju na način na koji bi, sada, posle svega, valjalo postaviti pitanje homoseksualnosti. Iako homoseksualnost, kao što je rečeno, više ne šokira, ona se i dalje zadržava u prostoru koji je rezervisan za drugost. Iako se homoseksualnost više ne smešta u nenormalnost, ona i dalje ostaje stvar nekakvog normiranja. Iako su tradicionalni obrasci heteroseksualnosti, zahvaljujući dekonstruktivnom radu, dovedeni u pitanje (porodica, na primer, kao prostor neobjavljenog nasilja), obrasci homoseksualnosti još nisu zadobili status predmeta dekonstrukcije, što govori o izvesnoj stegnutosti problema, o tome da problem još nije izašao iz stanja permanentne mobilizacije.
Uprkos obilju sjajnih tekstova, centralno mesto, možda, ipak drži razgovor što ga je francuska psihoanalitičarka Elizabet Rudinesko vodila sa Žakom Deridom 2001. godine. Bez ikakve zadrške Deridina se analiza, vođena psihoanalitičkim, pre svega frojdovskim motivima, ustremljuje na temelje jednog normalhog i normalizovanog diskursa heteroseksualnosti, ciljajući u samo središte falocentrične strukture - u porodicu. Otud neprijatnost koju će svaka normalna patrijarhalno odgojena osoba osetiti pred Deridinom konstatacijom da je dekonstrukcija oduvek, zapravo, bila dekonstrukcija porodice. Jer, kao jezgro normalnosti, kao mesto neupitne privatnosti i priznatog nasilja, kao savršeni bipolarni nukleus oko kojeg se okreće čitavo zdanje svake kulture, porodica se opire dekonstrukciji i time, naravno, postaje povlašćeni predmet dekonstrukcije. Heteroseksualna struktura porodice ne može da izdrži pritisak unutrašnjeg nasilja kao temelja normalnosti. Raspad tog jezgra otvara nove prostore slobode.
Sloboda, međutim, ume da bude komplikovana stvar, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nas nikada ne ostavlja na miru. Gej i lezbijska borba pokazuje, zapravo, da sloboda stalno postavlja nove zahteve pred one koji je zazivaju, pa utoliko niko od filozofa i teoretičara koji se bave diskursom homoseksualnosti ne propušta da ukaže, eksplicitno ili implicitno, na to da otvoren prostor nije i osvojen prostor, te da su film, filozofski tekst, pravna zavrzlama, ili političko-etički diskurs, iskoraci ka oblastima u kojima nam ništa nije dato unapred.
Ivan Milenković