Radoman Kanjevac (1960) od 1982. do 1985. kao glavni i odgovorni urednik potpisivao je Indeksovo radio pozorište. Emisije koje je kasnije uredjivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll - udžbenicki su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva.Tvorac je televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije i medijskog dogadjaja l989.godine na jugoslovenskom planu. Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma (Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja) najupečatljiviju pojavu u domačem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Polovinom 1994.godine, albumom Karavan završava saradnju sa Galijom i nekoliko meseci nakon toga objavljuje dve knjige pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi "sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant".Uzbudljiva i provokativna poezija ovog pesnika nije ostavljala ravnodušnom ni publiku ni kritiku,umetničku kao i onu ideološku.Pisana u osetljivom vremenu velikih prevrata njegova poezija uobličena u zbirke Otvoreno pismo(1995) i Reči za pevanje(1995) obeležava jedno vreme inspirativno za pesmu, detektujući duhovno stanje jednog naroda i okruženja zalutalog u bespućima istorije i pomalo zbunjenog nepouzdanošcu geografije.Knjiga Kao ruka niz vrat kontrabasa(1999) bila je, medjutim, povratak večnoj lirici i čistim pesničkim osećanjima, malo nežnosti u jednom tužnom vremenu. Neobična pesnička turneja i serija književnih večeri u gradovima širom Srbije na kojima je promovisana ova knjiga završena je razgovorom i koncertom u svečanoj sali Skupštine Beograda u kojem je nekadašnji direktor jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinovic rekao da je ovo knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.Aleksandar Jerkov je rekao da Kanjevčeva poezija gotovo lagana, neprimetna, koja tako čarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, kada pokušavaju da pokrenu i neku vrstu istorijske, mitske dubine u vama, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti. U teškim ovim našim vremenima u kojima su mnoge teške reči izrečene, većina tih istih reči zloupotrebljena i loše upotrebljena, rdjavo plasirana, obesmišljena, učinjena takvim da naposletku zapravo ne može više ni da se koristi, mislim da je ovakvo Kanjevčevo opredeljenje jedan autentican pokušaj da se sačuva pozicija jednog nezavisnog i nimalo spokojnog ali ipak umirenog saznanja da se može govoriti i da se može pevati i na kraju ovoga i ovakvoga veka u srpskoj književnosti.
21.02.08 Vreme
Onomatopeja nostalgije
Radoman Kanjevac: Putujem
Pesma Perfect Day, koja u sebi sažima mnoge značajne odlike nove pesničke zbirke Radomana Kanjevca, ima dva glavna junaka. Njih dvojica sreću se na surčinskom aerodromu: jedan od njih, nije nevažno napomenuti, stigao je u limenom kovčegu. Onaj drugi, nešto živahniji, zvao se Lu Rid. I jedan i drugi uskratili su nam katarzu: pokojnik iz mnoštva razloga, okasneli njujorški princ tame pored ostalog i zato što nije otpevao Perfect Day. A istoimena pesma u zbirci Putujem tako postaje pesma o doživljaju koji se nikada nije odigrao, pesma nostalgije za nedoživljenim. Po toj se nostalgiji prepoznaju pesnici, čak i kada ne pišu pesme. Od nje boluje i Radoman Kanjevac. Koji, na radost ne tako malog broja čitalaca, pri tom još i piše pesme.
Piše pesme i putuje. Putuje da bi imao opravdanje za nostalgiju, i putuje ne toliko da bi video sveta, koliko zato da bi bolnije osetio lepotu mesta sa koga je krenuo i kome se možda neće vratiti. Kome se, u stvari, sigurno neće vratiti: niko od nas ne vraća se na mesto otkuda je otišao zato što to više nikada ne može biti ono mesto koje smo pri odlasku upamtili. Zbog toga se radost povratka nikada ne može meriti s tugom odlaska. Tu ne postoji matematička proporcija.
A pošto izdaleka stvari izgledaju drugačije, a lepota onoga što smo ostavili za sobom isijava mnogo jače, Kanjevac peva o običnim stvarima koje su iz određenih razloga – najčešće neveselih – postale neobične. Tako u predosećanju neželjene budućnosti u pesmi Zvuk, u iščekivanju varvara, svaki zvuk i glas ima težinu presude, dok je u pesmi Jutro sličan efekat ostvaren gromoglasnom tišinom preteškog odsustva zvuka. Svi ti glasovi i ćutnje slivaju se u golemu onomatopeju već pominjane nostalgije i iskrene pesničke zabrinutosti nad sudbinom sveta u dramatičnom prelomu vekova. Pesnik se pri tom, naravno, noktima drži za onaj stari, upravo minuli, kao i za neke još ranije vekove (pa tako u jednom stihu priznaje "Sve bolje se osećam u prošlosti", a u drugom kaže "Na put sam poneo vekove, uspomene i knjige").
Sa takvim prtljagom, dabome, pesnik putuje sporo, a putuje sporo i zato što hoda korakom deteta i posmatra svet očima deteta kome je sve čudno, novo i čarobno. Efektno udružena sa rezignacijom i ironijom osavremenjenog bajronovskog junaka, ta detinja vizura ovde je jedan od najubedljivijih dokaza istinske pesničke zrelosti Radomana Kanjevca. Jer, mladi pesnici pokušavaju da budu pametniji i odrasliji no što jesu, dok zreli pokušavaju da dopru do deteta u sebi. Pravi pesnici odista umiru mladi, ali se rađaju matori, i već u dvadesetoj su neizlečivo umorni od života.
Tu vrstu umora u zbirci Putujem otklanja, pored ostalog, i impresivna ravnoteža prefinjene patetike i ne manje otmene ironije. Tako se u pesmi Slava zavičajna razneženost uspomena iz detinjstva okončava razorno (sasvim bukvalno razorno) u ironičnoj slici koja poprima i širi satirički naboj. Osmehnut nad detinjom strepnjom nastalom u nedoumici s koje će strane puška domaće ručne izrade opaliti svečani plotun, čitalac neće moći a da se ne pomisli koliko je svečanih plotuna u ovom delu sveta otišlo na pogrešnu stranu, neretko s dugotrajnim tragičnim posledicama.
Neće, naravno, svaki čitalac to pomisliti. Ove pesme – ponajviše zbog svoje prividne jednostavnosti – traže pažljivog, dobrog čitaoca. Taj dobar čitalac, poručuje pesnik, naći će reku Rašku u svakoj rečenici, u svakom stihu. Onaj još bolji, naći će u tim rečenicama i sve svoje mitske reke, svoja neizgovorena sećanja.
A sećanja su važna, zato što se sve, pa i kraj sveta, mnogo bolje vidi (i mnogo lakše podnosi) ako se vidi i sluti sa mesta gde smo prisustvovali njegovom nastanku. Ova je zbirka prepuna nagoveštaja kraja sveta kakav smo poznavali, kao i znamenja nečeg još strašnijeg i neprijatnijeg: osećaja da svet ide dalje, ali bez nas. U nekoliko pesama (Trenutak, O starosti) Kanjevac se dotiče teme starosti i starenja, ulaska u drugu, nepristojno kraću polovinu života, u kojoj reč "prolaznost" više ne zvuči kao pakosna mizantropska izmišljotina.
Pritisnut svešću o toj progresivno sve neprijatnijoj drugoj polovini života, pesnik se sasvim prirodno sve češće vraća svojoj prapostojbini, ali se u njoj ne zadržava predugo, već nastavlja da putuje. Putuje i piše unutrašnji putopis, intimni bedeker povremeno obeležen romantičarskom egocentričnošću i fasciniranošću istorijom. Putuje da nam pokaže, pored ostalog, i kakve veze imaju Roling Stonsi ili Lu Rid, sa pravoslavnim, paganskim i ostalim hramovima. (Stihovi "Čula se muzika anđeoska sa simpatijom za đavola" i "Pijani starci su hodali mostom, po laserskom zraku", svakako spadaju među najbolje prikaze suštine svirke i postojanja ove slavne skupine, u moru tekstova koje su ovdašnji znalci i diletanti o njima ispisali u poslednjih godinu dana. U ovim i drugim pesmama punim pozitivne geografije i negativne istorije (ili možda obrnuto?), pesnik tek ponegde provuče rimu, elegantno i nenametljivo, svestan da je rimovanje već sasvim nedopustiv, nepristojan anahronizam i da pisanje poezije i inače nije u modi (o čemu na duhovit način govori pesma Kraj poezije.
Mada... Malo se koja poezija danas uopšte čita, a ova se još čita i sa osmehom na licu (setnim osmehom, ali što da ne) i čak nas povremeno podstiče da pomislimo kako poezija možda i nije tako blesava i uzaludna stvar i kako smo možda malo prerano – tu negde u trećem gimnazije – prestali da pišemo pesme i naglas recitujemo Branka Miljkovića. I još nešto: poezija Radomana Kanjevca ima ritam padanja snega. To će kao posebnu dragocenost umeti da cene oni koji već počinju da osećaju nostalgiju za zimom.
Zoran Paunović
25.12.07
NOVA ZBIRKA PESAMA "PUTUJEM" RADOMANA KANJEVCA
Na književnoj večeri u Pozorištu na Terazijama predstavljena je nova zbirka pesama "Putujem" Radomana Kanjevca, koja ima tačno onoliko pesama koliko pesnik ima godina - 47.
Profesor Filološkog fakulteta Aleksandar Jerkov ocenio je da je umetnik transformisao opštosti koje je uočavao, da bi "iz trivijalnih situacija nastala vrsta preokreta".
"Niste valjda došli samo zbog mene, došli ste valjda i zbog poezije", upitao je šaljivo Kanjevac prisutne, dodajući da nije želeo da priredi stereotipno književno veče.
Prema njegovim rečima, poeziju treba čitati na najlepšim mestima, a u knjižarama treba da stoji na najboljim mestima.
Kanjevac je naglasio da je njegova peta knjiga zbirka pesama o ljubavi, starosti i životu.
15.11.07 Blic
Pesme o unutrašnjem putovanju
Nova knjiga poezije Radomana Kanjevca
Zbirka pesama „Putujem“ Radomana Kanjevca (izdavač „Narodna knjiga“) predstavljena je juče u „Movie baru“, a osim autora govorili su urednik Vasa Pavković i književni kritičar Zoran Paunović.
Vasa Pavković je rekao da Kanjevac ovom zbirkom putuje kroz svoj život, ali i kroz žanrove, spajajući u jednoj knjizi metafizičke, zavičajne, duhovne i ironične pesme. Kao poseban kvalitet zbirke Pavković je istakao to što nije podeljena na celine, pa se time podjednaka pažnja poklanja svakoj pojedinačnoj pesmi. „Ipak, ova knjiga je izuzetno dobro i zanimljivo strukturisana, tako da je, po mom mišljenju, njen drugi deo najbolji“, kaže Pavković.
Zoran Paunović je zbirku „Putujem“ ocenio kao Kanjevčevu dosad ponajbolju knjigu, uporedivši ritam njegovih pesama sa ritmom padanja snega (čest motiv u njegovoj poeziji). Radoman Kanjevac je rekao da je ovo zbirka pesama o unutrašnjem putovanju i o putovanju kroz vreme, više nego kroz prostor. „Oni koji me znaju biće iznenađeni što nema više ljubavnih pesama. Ovo je moja dosad najličnija knjiga, počev od korica na kojima se nalazi freska iz Sopoćana, gde sam praktično odrastao“, kaže Kanjevac.
M.V.
