Radoman Kanjevac (1960) od 1982. do 1985. kao glavni i odgovorni urednik potpisivao je Indeksovo radio pozorište. Emisije koje je kasnije uredjivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll - udžbenicki su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva.Tvorac je televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije i medijskog dogadjaja l989.godine na jugoslovenskom planu. Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma (Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja) najupečatljiviju pojavu u domačem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Polovinom 1994.godine, albumom Karavan završava saradnju sa Galijom i nekoliko meseci nakon toga objavljuje dve knjige pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi "sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant".Uzbudljiva i provokativna poezija ovog pesnika nije ostavljala ravnodušnom ni publiku ni kritiku,umetničku kao i onu ideološku.Pisana u osetljivom vremenu velikih prevrata njegova poezija uobličena u zbirke Otvoreno pismo(1995) i Reči za pevanje(1995) obeležava jedno vreme inspirativno za pesmu, detektujući duhovno stanje jednog naroda i okruženja zalutalog u bespućima istorije i pomalo zbunjenog nepouzdanošcu geografije.Knjiga Kao ruka niz vrat kontrabasa(1999) bila je, medjutim, povratak večnoj lirici i čistim pesničkim osećanjima, malo nežnosti u jednom tužnom vremenu. Neobična pesnička turneja i serija književnih večeri u gradovima širom Srbije na kojima je promovisana ova knjiga završena je razgovorom i koncertom u svečanoj sali Skupštine Beograda u kojem je nekadašnji direktor jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinovic rekao da je ovo knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.Aleksandar Jerkov je rekao da Kanjevčeva poezija gotovo lagana, neprimetna, koja tako čarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, kada pokušavaju da pokrenu i neku vrstu istorijske, mitske dubine u vama, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti. U teškim ovim našim vremenima u kojima su mnoge teške reči izrečene, većina tih istih reči zloupotrebljena i loše upotrebljena, rdjavo plasirana, obesmišljena, učinjena takvim da naposletku zapravo ne može više ni da se koristi, mislim da je ovakvo Kanjevčevo opredeljenje jedan autentican pokušaj da se sačuva pozicija jednog nezavisnog i nimalo spokojnog ali ipak umirenog saznanja da se može govoriti i da se može pevati i na kraju ovoga i ovakvoga veka u srpskoj književnosti.
