"Ima muškaraca koji uđu u život žene i naprave od njega totalni haos. Meni je to radio Džozef Moreli, ali ne stalno, već s vremena na vreme.
Moreli i ja odrasli smo u dosadnom deliću Trentona naseljenom radničkom klasom. Kuce su bile uske i zbijene. Dvorišta mala. Kola američka. Većina sveta bila je italijanskog porekla, s dovoljno Mađara i Nemaca ubačenih da osveže vrstu. Mesto je bilo sasvim u redu, ako ste voleli kalcone ili šije šete. A ako ste svejedno morali da živite u Trentonu, kraj je bio sasvim pristojan za porodični život.
Kao dete se nisam naročito igrala s Džozefom Morelijem. Živeo je dve ulice dalje i bio dve godine stariji. ?Kloni se tih Morelijevih dečaka?, upozoravala me je majka. ?Oni su divljaci. Čula sam ja šta oni rade devojkama kad ih uhvate nasamo.?
?A šta im rade??, nestrpljivo bih pitala.
?Bolje da ne znaš?, odgovarala bi majka. ?Grozote. Nimalo lepe stvari.?
Od tada sam na Džozefa Morelija gledala s mešavinom užasa i požudne radoznalosti koja se graničila sa strahopoštovanjem. Dve nedelje kasnije, sa svojih šest godina, tremom u stomaku i klecavim kolenima sledila sam Morelija do garaže njegovog oca, uz njegovo obećanje da će me naučiti novu igru.
Garaža Morelijevih smestila se nezainteresovano na samom kraju njihovog placa. Bio je to tužan prizor, osvetljen slabim zracima svetla koji su se probijali kroz zamazane prozore. Ustajali vazduh se osećao na vlagu po ćoškovima, odbačene gume i posude s upotrebljenim motornim uljem. Nije joj bilo suđeno da u njoj stoje kola Morelijevih, služila je u druge svrhe. Starom Moreliju garaža je služila da u njoj kaišem tuče sinove, njegovi sinovi koristili su je da se zabave sami sa sobom, a Džozef Moreli poveo je mene, Stefani Plam, da se igramo železnice.
?Kako se zove ova igra?? pitala sam Džozefa Morelija.
?Ćuf-ćuf?, govorio je dok je puzio između mojih nogu, glave izgubljene pod mojom kratkom ružičastom suknjicom. ?Ti si tunel, a ja sam voz.?
Pretpostavljam da ovo govori malo više o meni. To, da nisam baš naročito prihvatala savete. Ili da sam urođeno imala preteranu količinu radoznalosti. Ili je u pitanju bila nekakva pobuna, ili dosada, ili sudbina. Kako god bilo, beše to tad i nikad više, a ujedno i grdno razočarenje, jer sam stigla jedino da budem tunel, a stvarno sam htela da i ja budem voz.
Deset godina kasnije, Džozef Moreli je i dalje živeo dve ulice dalje. Postao je veliki i zao, s očima kao crna vatra u jednom trenutku, i kao čokolada koja se topi u ustima u sledećem. Imao je na grudima istetoviranog orla, zategnuto dupe, uske kukove, lelujav hod, i važio za nekog ko ima laku ruku i vešte prste.
Moja najbolja drugarica, Meri Lu Molnar, rekla mi je da je čula da Moreli ima jezik kao gušter.
?Sveca mu?, rekla sam, ?šta to treba da znači??
?Samo ga pusti da te uhvati nasamo, pa ćeš saznati. Jednom kad te dohvati... to ti je to. Gotova si.?
Nisam mnogo vidala Morelija od one epizode s vozićem. Pretpostavljala sam da je otad uvećao repertoar seksualnih fantazija. Širom sam otvorila oči i nagnula se ka Meri Lu, nadajući se najgorem: ?Ne misliš valjda na silovanje??
?Govorim ti o strasti! Ako se naloži na tebe, propala si. Frajer je neodoljiv.?
Ako zanemarimo to da mi je, kad sam imala šest godina, prstom skinuo zna se šta i zna se već ko, bila sam još netaknuta. Čuvala sam se za brak, ili bar za koledž. ?Ja sam devica?, rekla sam, kao da je to bilo nešto novo. ?Sigurna sam da se on ne petlja s devicama.?
?On je majstor za device! Jagodice njegovih prstiju pretvaraju device u gnjecavu kašu.?
Dve nedelje kasnije, Džo Moreli je ušao u pekaru Ukusno pecivo na Hamiltonu, gde sam radila svakog dana posle škole. Kupio je hrskave čokoladne rolnice, rekao mi da se javio u mornaricu, i četiri minuta nakon zatvaranja Ukusnog peciva, začarao mi pantalone na patosu iza ormarića s čokoladnim eklerima tako da su same spale.
Kada sam ga sledeći put videla, bila sam tri godine starija. Pošla sam u tržni centar očevim bjuikom. Tada sam ga ugledala kako stoji ispred Đovicinijeve mesare. Nagazila sam veliku mašinu s osam cilindara, prešla preko ivice trotoara, zviznula Morelija otpozadi i odbacila ga preko desnog prednjeg branika. Stala sam i izašla da utvrdim štetu. ?Je l? nešto slomljeno??
Ležao je opružen na trotoaru i gledao mi pod suknju. ?Moja noga.?
?Dobro?, rekoh. Okrenula sam se na petama, ušla u bjuik i odvezla se do tržnog centra.
Pripisujem ovaj incident stanju privremene neuračunljivosti, a u svoju odbranu mogu da kažem da nikad dotad nikog nisam pregazila."
Ima muškaraca koji uđu u život žene i naprave od njega totalni haos. Meni je to radio Džozef Moreli, ali ne stalno, već s vremena na vreme.
Moreli i ja odrasli smo u dosadnom deliću Trentona naseljenom radničkom klasom. Kuće su bile uske i zbijene. Dvorišta mala. Kola američka. Većina sveta bila je italijanskog porekla, s dovoljno Mađara i Nemaca ubačenih da osveže vrstu. Mesto je bilo sasvim u redu, ako ste voleli kalcone ili šije šete. A ako ste svejedno morali da živite u Trentonu, kraj je bio sasvim pristojan za porodični život.
Kao dete se nisam naročito igrala s Džozefom Morelijem. Živeo je dve ulice dalje i bio dve godine stariji. „Kloni se tih Morelijevih dečaka”, upozoravala me je majka. „Oni su divljaci. Čula sam ja šta oni rade devojkama kad ih uhvate nasamo.”
„A šta im rade?”, nestrpljivo bih pitala.
„Bolje da ne znaš”, odgovarala bi majka. „Grozote. Nimalo lepe stvari.”
Od tada sam na Džozefa Morelija gledala s mešavinom užasa i požudne radoznalosti koja se graničila sa strahopoštovanjem. Dve nedelje kasnije, sa svojih šest godina, tremom u stomaku i klecavim kolenima sledila sam Morelija do garaže njegovog oca, uz njegovo obećanje da će me naučiti novu igru.
Garaža Morelijevih smestila se nezainteresovano na samom kraju njihovog placa. Bio je to tužan prizor, osvetljen slabim zracima svetla koji su se probijali kroz zamazane prozore. Ustajali vazduh se osećao na vlagu po ćoškovima, odbačene gume i posude s upotrebljenim motornim uljem. Nije joj bilo suđeno da u njoj stoje kola Morelijevih, služila je u druge svrhe. Starom Moreliju garaža je služila da u njoj kaišem tuče sinove, njegovi sinovi koristili su je da se zabave sami sa sobom, a Džozef Moreli poveo je mene, Stefani Plam, da se igramo železnice.
„Kako se zove ova igra?” pitala sam Džozefa Morelija.
„Ćuf-ćuf”, govorio je dok je puzio između mojih nogu, glave izgubljene pod mojom kratkom ružičastom suknjicom. „Ti si tunel, a ja sam voz.”
Pretpostavljam da ovo govori malo više o meni. To, da nisam baš naročito prihvatala savete. Ili da sam urođeno imala preteranu količinu radoznalosti. Ili je u pitanju bila nekakva pobuna, ili dosada, ili sudbina. Kako god bilo, beše to tad i nikad više, a ujedno i grdno razočarenje, jer sam stigla jedino da budem tunel, a stvarno sam htela da i ja budem voz.
Deset godina kasnije, Džozef Moreli je i dalje živeo dve ulice dalje. Postao je veliki i zao, s očima kao crna vatra u jednom trenutku, i kao čokolada koja se topi u ustima u sledećem. Imao je na grudima istetoviranog orla, zategnuto dupe, uske kukove, lelujav hod, i važio za nekog ko ima laku ruku i vešte prste.
Moja najbolja drugarica, Meri Lu Molnar, rekla mi je da je čula da Moreli ima jezik kao gušter.
„Sveca mu”, rekla sam, „šta to treba da znači?”
„Samo ga pusti da te uhvati nasamo, pa ćeš saznati. Jednom kad te dohvati... to ti je to. Gotova si.”
Nisam mnogo viđala Morelija od one epizode s vozićem. Pretpostavljala sam da je otad uvećao repertoar seksualnih fantazija. Širom sam otvorila oči i nagnula se ka Meri Lu, nadajući se najgorem: „Ne misliš valjda na silovanje?”
„Govorim ti o strasti! Ako se naloži na tebe, propala si. Frajer je neodoljiv.”
Ako zanemarimo to da mi je, kad sam imala šest godina, prstom skinuo zna se šta i zna se već ko, bila sam još netaknuta. Čuvala sam se za brak, ili bar za koledž. „Ja sam devica”, rekla sam, kao da je to bilo nešto novo. „Sigurna sam da se on ne petlja s devicama.”
„On je majstor za device! Jagodice njegovih prstiju pretvaraju device u gnjecavu kašu.”
Dve nedelje kasnije, Džo Moreli je ušao u pekaru Ukusno pecivo na Hamiltonu, gde sam radila svakog dana posle škole. Kupio je hrskave čokoladne rolnice, rekao mi da se javio u mornaricu, i četiri minuta nakon zatvaranja Ukusnog peciva, začarao mi pantalone na patosu iza ormarića s čokoladnim eklerima tako da su same spale.
Kada sam ga sledeći put videla, bila sam tri godine starija. Pošla sam u tržni centar očevim bjuikom. Tada sam ga ugledala kako stoji ispred Đovičinijeve mesare. Nagazila sam veliku mašinu s osam cilindara, prešla preko ivice trotoara, zviznula Morelija otpozadi i odbacila ga preko desnog prednjeg branika. Stala sam i izašla da utvrdim štetu. „Je l’ nešto slomljeno?”
Ležao je opružen na trotoaru i gledao mi pod suknju. „Moja noga.”
„Dobro”, rekoh. Okrenula sam se na petama, ušla u bjuik i odvezla se do tržnog centra.
Pripisujem ovaj incident stanju privremene neuračunljivosti, a u svoju odbranu mogu da kažem da nikad dotad nikog nisam pregazila.
