01.01.00
Politika
13.11.1999.
Filozofija
Spoznajni problemi modernog doba
Ernst Kasirer: "Problem saznanja u filozofiji i nauci novijeg doba, I, II", Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1999.
Od ukupno tri planirana toma ovog poznatog Kasirerovog dela, prva dva upravo listamo: reč je prvenstveno o spoznajno-teorijskim pitanjima koja, uz problem metode, supstancije i kauzaliteta, zauzima središnje mesto u filozofiji i nauci modernog doba. Vrlo opsežna materija sistematski je izložena u osam delova na gotovo hiljadu stranica gušćeg teksta.
Tolikoj opsežnosti, naravno, ne treba se nimalo čuditi, jer opšte savlađivanje zadatka iziskivalo je da se razmatranje ne ograniči na redosled pojedinih filozofskih sistema nego da se uvek ujedno odnosi i na opšti aspekt društva i kulture, u prvom redu na nastajanje i izgrađivanje egzaktne nauke. To proširivanje je, veli autor u uvodu, razlog zbog kojeg prvi tom ne izlazi iz okvira početaka novije filozofije. Bogatstvo filozofske i naučne renesanse svugde je iziskivalo duže zadržavanje; jer tu su se postavljali sigurni temelji za sve ono što je zatim dolazilo. Drugi tom će započeti s engleskom empirističkom filozofijom, da bi se potom kretao u dva pravca sledeći razvitak idealizma počev od Lajbnica i razvoj prirodne nauke počev od Njutna. Oba toka se spajaju u kritičkoj filozofiji čijim razmatranjem se završava ovo delo.
Zanimanje za prirodu
U njemu se izvanredno dobro pokazalo kako se moderni duh objavljuje pre svega i ne slučajno, na gnoseološkom planu. Metodološko pitanje je bilo u osnovi sveopšteg novovekovnog duhovnog stremljenja; bio je to zahtev nove logike stvari, nove zakonitosti sveta, nove definicije čoveka. U svemu tome, vrlo značajno mesto pripada prirodnoj nauci, u prvom redu matematici, čija je nesumnjiva zasluga da se stroga metoda primeni i na naučnu maštu. Uporedo s tim probuđeno interesovanje za prirodu skrenulo je pažnju na fenomenalni karakter čulnih kvaliteta objekata, inicirajući tako mehaničko-naturalistički tok mišljenja.
Kao ideal filozofije pojavio se zadatak da se njena celokupna spoznaja razvija iz jednog osnovnog principa kao sistem isto tako stroge doslednosti kakvom je Euklid izveo geometriju sa svim njenim pravilima iz aksioma i definicija. Dekart, i sam poznat kao matematičar, smatrao je da bi po uzoru na matematiku trebalo preoblikovati sve ostalo znanje čoveka: njegova filozofija je htela da bude univerzalna matematika. Nije li, uostalom, i sam Kasirer, jedan od najznačajnijih predstavnika marburške novokantovske škole, čvrsto bio uveren da su matematika i fizika jedina prava područja čistih spoznaja. Dekart je, međutim, bio spoznajni simbol modernog čoveka u širem smislu: njegova osnovna ideja je delo obnove sve spoznaje. Otuda se u izvornom projektu modernog društva verovalo da je poželjna sveopšta sloboda mišljenja, kako bi se podržalo ono mišljenje kojim se bave filozofi i naučnici, jer samo ono, strogo gledano, zaslužuje naziv "mišljenje".
Kantov umni subjekt
Bekon, Hops, Dekart, Lajbnic, Spinoza, Lok i Njutn morali su biti slobodni da misle i propagiraju ono što su saznali kako bi nastalo novo društvo, nova vladavina svetom.
Napad na srednjovekovnu ideju sveta koja se oslanjala na platonsko- aristotelovsku filozofiju, započeo je već s renesansnom interpretacijom prirode. Đordano Bruno, još snažno ukorenjen u tradiciji, ispoljava izrazit smisao za realno: Bog se pokazuje u beskraju univerzuma, dok je priroda animirala i opsela čitavu filozofiju renesanse. Bekon je učinio sledeći korak: spoznaja prirode je instrument čovekove moći a ne posebna umstvena samosvrha; toj spoznaji Dekart će dati dramatičan i značajan prilog dualistički koncipiranom supstancijom.
Prirodna konsekvencija tog dualizma, grubo rečeno, bila je artikulacija mehaničkog racionalizma koja se ubrzo razvila u spoznajni pravac s bitno psihološkim oznakama, koji će radikalno završiti u Hjumovom skepticizmu, i naturalizmu s bitno metafizičkim oznakama koji je svoju sistematizaciju dovršio u Holbahovom sistemu prirode.
Kasireru je, izgleda, odveć bilo jasno da su i jedan i drugi rezultat nezadovoljavajući, više su bili problem nego rešenje: empirizam je negirao opšte ideje, dok je naturalizam ono umno ograničio na mehaničko. Dve sklonosti bile su ovde više nego očite: ona ka fenomenalnoj pojedinačnosti kao i ona ka dogmatizmu.
Oba objašnjenja bila su odveć površna, kruta, što Kasireru nipošto nije promaklo: pogled na ove probleme, veli on (452), precizno otkriva osnovni logički karakter kritičke filozofije kao filozofije slobode, što je značilo: energičnom afirmacijom umnog subjekta Kant je plodno, započeo silni polet novog toka mišljenja koji će u najvećoj meri ostvariti nemački klasični idealizam.
Prevod Olge Kastrešević korektan, vrlo dobar.
Risto TUBIĆ
