Priče iz samoće

16.08.06

Sreća ne znači dobitak na lutriji ili drugu vrstu bogatstva, već pre pozitivno prihvatanje života i mirenje sa svim onim što on nosi

Nedavno je u Udruženju književnika Srbije u Beogradu predstavljena knjiga „Priče iz samoće” Tijane M. Đerković (1959), koju je objavio „Filip Višnjić”. Tijana M. Đerković je Beograđanka koja gotovo dvadeset godina živi i radi u Rimu, a upravo je dobila drugu nagradu na književnom konkursu Festivala „LJubavno pismo”, koji organizuje Savez opština Kjeti–Peskara, u italijanskoj oblasti Abruco, i Kulturna asocijacija „Sanio Silvestre” iz Kjetija. Objavila je nekoliko knjiga prevoda sa italijanskog i ruskog jezika, među kojima su „Rečnik masona” Luiđija Troizija, „Jelena Savojska” Renata Barneskija, „Crna bolest” i „Lakej i devojčura” Nine Berberove. „Priče iz samoće” je prva knjiga Tijane M. Đerković na srpskom jeziku, a prvi roman „Nebo nad Beogradom”, napisan na italijanskom, objavila je 2000. godine.
Vaša prva knjiga priča na srpskom jeziku, govori o samoći. Da li je to simboličan spoj?
– Negde podsvesno verovatno da postoji veza, ali na srpskom jeziku govorim u porodici u Rimu, tako da je ta usamljenost i nostalgija vezana za maternji jezik relativna. „Priče iz samoće” su izvučene iz jednog većeg korpusa, koji objedinjuje zajednički motiv usamljenosti. Nije to samo jezička, ili fizička usamljenost, reč je o ontološkoj usamljenosti čoveka, koji može da živi bilo gde u svetu, u bilo kakvoj sredini. Usamljenost je možda jedna od osnovnih karakteristika života kojim se živi ne samo u Srbiji, već i u velikim gradovima Evrope, mnogo „srećnijim” sredinama. Samo što je to izraženije u Beogradu. Otuđenost je velika, bez obzira na to što čovek govori svojim jezikom i u svom je rodnom gradu. Ipak, usamljenost je svuda gde ima ljudi.
Zanimljiva je priča „Sin” jer opisuje brak Srpkinje i Italijana. U njoj dajete i specifičnu razliku ova dva mentaliteta. Kako vidite te razlike?
– Srbi i Italijani su vrlo slični jedni drugima. Strasni smo kad volimo, pa i kada mrzimo. Samo što Italijani više verbalizuju svoja osećanja, dok smo mi u stanju da samo gestom tela, ili na neki drugi način, izrazimo neku svoju emociju. Ovih dana mnogo razmišljam o Beogradu, svom rodnom gradu, i zaključujem da smo mi ljudi zemlje propuštenih prilika. To je osnovno osećanje koje me obuzme kada dođem u Beograd. Za razliku od Italijana, mi ne posedujemo radost življenja. Mnogi će reći da smo bili pet stotina godina pod Turcima, pa petnaest godina pod sankcijama, i tačno je da objektivno nije lako živeti u Srbiji, ali mi ne činimo ništa da bi nam bilo bolje. Osnovna razlika je u tome – voleti život, uživati u njemu i radovati se. To rade i najrazličitiji slojevi ljudi u Italiji. U priči „Sin” ovu razliku dva mentaliteta dočarala sam motivom začina. Italijani jedu ruzmarin, a mi ga stavljamo na rever i od svega pravimo simbol, stvar na koju se čeka. Ako ne počnemo sami sebe da menjamo, spolja to niko neće učiniti za nas.
Milisav Savić je uporedio junaka Vaše priče „Sneg” sa Milošem Crnjanskim koji u Rimu, uoči Drugog svetskog rata, čezne za snežnim predelima Severa. Za čim čezne Vaš junak?
– Verovatno da ni on sam ne zna za čim čezne. On je suštinski i duboko nezadovoljan, bilo gde da se nalazi. Nezadovoljan je kod svoje kuće, svojim imenom i prezimenom, mestom u kojem živi, pa i kada ode tamo gde misli da je „obećana zemlja”. Prosto kao da nije rođen srećan. Sreća ne znači dobitak na lutriji ili drugu vrstu bogatstva, već pre pozitivno prihvatanje života i mirenje sa svim onim što on nosi. To je umetnost prevazilaženja. Ima ljudi koji imaju porodicu i bogatstvo, ali su duboko nesrećni. Takav je junak priče „Sneg”. On je došao do velikog grada i važnog položaja, a šta mu sada nedostaje? Nedostaje mu sneg, pošto sve ima.
Današnjim ljudima dakle nedostaje metafizički oslonac?
– Mislim da nema kraja dok je čovek živ. Vrhunac se nikada ne dostiže u duhu. Oslonac nam stalno izmiče, jer današnji čovek se uglavnom klanja Bogu izraženom u ciframa. Te cifre su izvor praznine i suštinski ništa ne pružaju. Bićete ipak nesrećni uz sve to. Moja generacija je odrasla bez Boga, u vreme SFRJ, a vera se ipak dobija u detinjstvu, uz majčino mleko, ili se ne dobija. Sve što sada činimo je pokušaj da se to nadoknadi. Moja generacija se zato negde izgubila, jer mnogi nisu ostvarili ni ono materijalno, a nemaju ni veru. Tako da su u vrlo lošoj situaciji.
Za čim vi čeznete?
– Ne mogu da ne dođem u Beograd, ali me sekira ovo što nalazim ovde. Negde ipak čekam da se vratim u Italiju. Ali, svoj Beograd sam napravila tamo, govoreći u kući svoj jezik. Ne smatram da sam u rasejanju, prosto živim u dve zemlje, dve kulture, koje su obe moje. Mislim da je to veliko bogatstvo. To sam dočarala u svojim pričama.
Mesec dana pod bombama
Kako je nastala Vaša knjiga na italijanskom „Nebo nad Beogradom”?
– Nastala je u vreme NATO bombardovanja, kada sam provela više od mesec dana u Beogradu. Nisam mogla da budem daleko. Puno mojih prijatelja u Italiji interesovalo je šta se zaista dešavalo ovde i ja sam u jednom momentu osetila da treba da im kažem ko smo i napisala tu knjigu, koja je imala dobar odziv. Politika me nije nikada zanimala, smatram da je bolje osamiti se i nešto učiniti i tako sam svojoj drugoj domovini Italiji pokazala kakvi smo i šta preživljavamo.
Marina Vulićević