Prevladavanje prošlosti u Vojvodini

09.04.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Medusobni odnosi pripadnika najbrojnijih etnickih grupa u Vojvodini – Srba i Madara – optereceni su brojnim stereotipima ili prepušteni blaženom neznanju, u cemu se naizmenicno utrkuju “obojena“ istoriografija, politicka praksa i svakojaki diletanti u medijskoj sferi. Nesporno je da se radi o nedovoljno naucno istraženom i sistematizovanom predmetu, koji je od velikog saznajnog interesa za vreme promena. Stavljene su na probu vrednosne orijentacije, licni i kolektivni identitet. Zbog toga osvetljavanje stavova ljudi sa više strana može imati veliki znacaj u produbljivanju razumevanja i podizanja politicke kulture u Vojvodini. Pogubni gradanski ratovi tokom protekle decenije i cepanje jugoslovenskog društva po etnickim šavovima, probudili su strahovanje da bi se nešto tako moglo desiti i ovde, buduci da na balkanski trusnom, višeetnickom podrucju, niko nije imun od aveti prošlosti. Knjiga sociologa dr Vladimira Ilica “Prevladavanje prošlosti u Vojvodini“, nudi niz analiza i podsticajnih misli o toj temi i kandiduje se da bude nezaobilazno štivo prilikom svakog ozbiljnog promišljanja problema o kome je rec.
Iliceva knjiga zasnovana je na obimnom empirijskom istraživanju, uz punu svest o kontekstu zbivanja. Oktobar 2000. doneo je promene ali i doveo do “radikalizacije duhova“ i dodatne “etnizacije politike“ što, po njemu, celu situaciju – od latentne i potencijalno rizicne – može prevesti u otvorene sukobe. On uvida mogucu napetost izmedu “prividno normalizovanog velikosrpskog nacionalnog programa“ (koji je u bitnom delu istorijski potrošen, ali je Ilic oprezan prema toj konstataciji) i zaoštrenih manjinskih zahteva. Problemi za Ilica, medutim, nastaju kad propušta da uvidi ideološku i svaku drugu nemogucnost programski nejedinstvenog DOS-a, da zavede monopol nekakvog sveobuhvatnog pogleda na svet. U DOS-u je vec samim tim izvršena primarna podela vlasti. Povratak na totalitarnu državu bio bi moguc jedino pod uslovom da se takva politika u celini ponovo vrati na staro što danas deluje gotovo nemoguce, ili pak dospe u sferu nekog novog antidemokratskog pokreta.
Zbog toga u momentu uspostavljanja demokratskog prekida sa bliskom nam prošlošcu pomalo cudno deluju Iliceve recenice da “savez nacionalizama danas vlada Srbijom“. On kaže da se i “savremeni madarski nacionalizam u Vojvodini javio kao partner beogradskim vlastima“, kao i da je “DOS do te mere heterogen da u njemu valjda nisu zastupljeni samo S. Miloševic i dr Karadžic“ (str. 34). Politika ovog potonjeg, kaže Ilic, je “izbor dr Koštunice i dr ?indica... koji su promenili stranu i uz pomoc zapadnih sila smenili prethodni režim“ (128). Ipak, Ilicev politicki nedovoljno izdiferenciran pojam nacionalizma ne upada u nekakav antropološki pesimizam. Štaviše, on smatra da je svest njegovih ispitanika na terenu i te kako zahvacena procesom promene. Bez obzira što je nacionalizam postao deo zvanicne kulture, prožeo sve pore društvenog života i postao skoro neraspoznatljiv, on je kao rašireniji, sve slabiji, i u “jednom intimnom smislu sve manje uverljiv“.S druge strane, on uvida i nespremnost za kriticki odnos prema prošlosti: zid cutanja radi svoje. To pokazuje na primeru novosadske i šajkaške racije iz januara 1942. godine koja je odnela oko 4.000 žrtava srpske, jevrejske i romske pripadnosti, dok se vrlo malo zna za sudbinu Madara stradalih za vreme osvete 1944. (izmedu 5.000 i 30.000, najfrekventnija cifra je 20.000). Uprkos tome, ispitanici madarske nacionalnosti apsolutnom vecinom (55%) tvrde da ovi zlocini uopšte ne opterecuju život današnjih Vojvodana. Razlika izmedu ispitanih Madara i Srba tu je znacajna. U vecinskoj grupi se mnogo cešce precutkuje krivica zbog zlocina prema drugim nacionalnim zajednicama (ne samo prema Madarima, nego od oktobra 1944. i prema Nemcima, od kojih su 350.000 istrebljeni i prognani). Madari su daleko svesniji zlocina koje su njihovi sunarodnici pocinili nad Srbima i mnogo su spremniji da ih priznaju, nego što je slucaj sa stavom Srba prema zlocinima nad Madarima.
Zbog toga Ilic piše da je realni pogled ispitanih vojvodanskih Madara o zlocinima vlastitih sunarodnika “neuobicajeno povoljna okolnost za dalju izgradnju mirnog zajednickog života razlicitih nacionalnosti u Vojvodini“ isticuci to kao presedan u balkanskim prilikama. Ujedno, autor zakljucuje da sada teret suocavanja sa prošlošcu pada na vojvodanske Srbe. S druge strane, ispitanici iz jedne i druge grupe apsolutnom vecinom povezuju pocetak društvenog sunovrata sa otpocinjanjem nacionalnog programa koji je Srbiju odvukao u ratove, ekonomsku propast i moralni košmar. “Ovaj porast racionalnosti predstavlja pojavu koju je potrebno posebno naglasiti“, piše Ilic. Takode, istraživanje je pokazalo da Srbi vecinom podržavaju obezbedivanje kolektivnih etnickih prava za pripadnike manjinskih zajednica. Ovaj nalaz je nov, jer ranije je bio izrazito antimanjinski (još uvek 15 odsto ispitanika medu Srbima gaji izrazito šovinisticka osecanja).Zanimljivo je da su ispitanici u pogledu opterecenja prošlosti u mnogome ispred politicara i intelektualaca prilikom sudara sa cinjenicama: obicni gradani su svakako manje odgovorni za raspirivanje medunacionalne mržnje. “U datim okolnostima, polazne pozicije za racionalnu reinterpretaciju prošlosti i minimiziranje mogucnosti izbijanja otvorenih interetnickih konflikata u Vojvodini nisu suviše loše“, zakljucuje Ilic. Ali, upozorava on, sama tradicija mirnog zajednickog života nije garancija protiv ponavljanja bosanskog scenarija.Suocavanje sa kolektivnim traumama, moderan i nesputan pristup naucno obradenim cinjenicama kako ih je Ilic predstavio, otrežnjujuce istine koje svakodnevno silaze sa tekuce trake medija – svakako jesu.

Relja Kneževic