01.01.00
Vikend Danas
02.03.2002.
Kljuc za zivot
Italo Klavino: "Pre nego sto kazes "Halo", prevela Elizabet Vasiljevic, bibl. "Rec i misao", Beograd, 2001.
Vasa Pavkovic
Pogled na dvadesetak poslednjih naslova u cuvenoj "Radovoj" ediciji "Rec i misao" potrvdjuje urednicku mudrost i ukus Jovice Acina. On nam istovremeno predstavlja "preskocenu" ili drugacije "procitanu" klasiku, ali i donosi proverene vrednosti (post)modernizma. Iz prvog kruga istakao bih objavljivanje prevoda Platonovog "Meneksena i Fileba", i "Seviljskog zavodnika" Tiresa de Moline te Buberovo delo "Ja i ti", a jednako i izbore Gojka Bozovica koji je u novom kljucu procitao Vojislava Ilica i Janka Veselinovica. Iz drugog kruga urednik Acin nastavlja da nasoj publici, knjigu po knjigu, kompletira neke od zreca savremene svetske knjizevnosti: Kortasara, Sulca, Jursenarovu, Zarija, Kapota i, evo, Itala Klavina.
Ako tome dodamo da se ovakvim centralnim izborima "dodaju" i neki od najrelevantnijih domacih pisaca (Albahari, Filip, David), te veliki svetski savremenici: Sejmas Hini i Danijele del Djudice, sasvim je izvestan dalekosezni znacaj aktuelne ponude "Reci i misli".
Posle ove apologije, evo nekoliko reci o zbirci prica Itala Kalvina s naslovom "Pre nego sto kazes "Halo"", u kojoj je Elizabet Vasiljevic izabrala i prevela na srpski dva kruga Kalvinovih prica - prvi s naslovom "Apologije i price" i drugi koji se zove "Price i razgovori". Prvi krug je nastajao u periodu 1943-1958, a drugi izmedju 1968. i 1984. godine. Kada se procita ovaj izbor, citalac ce zapaziti da u prvom ciklusu uglavnom nece susresti realisticki opredeljenog pisca "Staze od paukovih gnezda" ili "Oblaka velegrada", vec ce mu Italo Kalvino prezentovati jedan svoj "pomereniji" i "marginalniji", simultani tok pisanja. Kratke price s naslovima "Blesak", "Kome je dobro", "Savest" i "Crna ovca", nastajale u vreme obelezeno Musolinijevim fasizmom, odlicni su primeri parabola u kojima pisac hipostaziranjem odredjene situacije pise neku vrstu poucnih prica.
U minijaturi "Kome je dobro", recimo, Kalvino posmatra kako funkcionise drustveni zivot u zemlji u kojoj je sve zabranjeno sem igranja klisa, dok u "Svesti" virtuozno razvija ideju o zemlji u kojoj zivi jedan jedini posten covek, dok su svi ostali lopovi, to jest ucesnici beskrajnog, samoobnavljajuceg lopovskog lanca.
Visestruko razvijenije fabule prica "General u biblioteci", "Pleme koje gleda u nebo", "Nocni monolog jednog skotskog plemica" pokazuju kako parabola prerasta u alegorijsku pricu, baveci se, recimo, "prirastom" jedne ideje. U trecepomenutoj prici, naime, iz prve ruke saznajemo sve o mehanizmu koji zavadjene (skotske) klanove neprekidno tera u nove i nove sukobe, bitke i pokolje. Sve ove price su, takodje obelezene antimilitaristickim piscevim stavom, sto nam, ukazujuci na njegovo majstorstvo, nimalo ne smeta.
Tako dolazimo i do dve odlicne pripovetke koje pokazuju Kalvinovo okretanje fantastici, obelezeno svojedobno knjigom "Nasi preci". U "Ljubav daleko od kuce" Kalvino ce do fantastike doci relativizacijom hronotopa, a u pripoveci "Vetar u jednom gradu", izborom "pomerenog" pripovedaca i prstenastim "dozivanjem" determinisucih motiva. Najrealisticniju pripovetku "Velike ribe, male ribe", naknadno dodatu celini projekta, pisac ostvaruje kao skrivenu psiholosku studiju usamljenice (na morskoj plazi), lika koji je i inace privlacio njegovu paznju.
Napominjuci da sam neke price iz ovog prvog kruga proza Itala Kalvina namerno preskocio, prelazim na drugi krug, nastao posle desetogodisnje pauze. Skoro sve price tematizuju uticaj moderne tehnologije na ljudske veze i intimne relacije. U naslovnoj "Pre nego sto kazes "Halo"", Kalvino pokazuje dejstvo umnozenih telefonskih i inih veza, a u "Pozivanju vode", razmatra posledice postojanja modernih vodovodnih instalacija na nasu svakodnevicu - mogucnost tusiranja toplom vodom je povod da se analiticki, s pripovedacke tacke gledista govori o samoci. U ovaj tip prica svrstao bih i "Memoriju sveta" (na neki nacin slicnu Kisovoj "Enciklopediji mrtvih"), mada iz metafore velikog skladista podataka, Kalvino "izvlaci" krimi zanr, u pokusaju, ne preterano iznenadjujucem ni uspelom, da pokaze kako nase tamne opsesije i u makroodredjenom svetu ne gube na znacaju.
Od preostalih proza izdvojio bih pripovetku "Kazanovina secanja", u kojoj je Kalvino pokazao da ga ne interesuju, kao davnog velikog zavodnika obrasci i pragma zavodnistva, nego postojanje paralelnih erotickih prica i njihov uticaj (jedne na drugu) te status ucesnika/pripovedaca. Naravno, nije izostalo piscevo briljantno rekonstruisanje tona i duha Kazanovinog dnevnika.
U kratkom predgovoru ove uzbudljive pripovedacke knjige Italo Kalvino je govorio o vlastitoj zasicenosti istrazenim pripovedackim modelima i strahom da ce postati ovisnik od onih oblika koje je, da tako kazem, savladao. I u cije ladice su ga smestili italijanski kriticari. (Ova knjiga mu onda dodje i kao antibiotik i kao ulaznica za buducnosti.) Ali vaznijom za citaoce cini mi se poenta Kalvinoveuvodne reci koja glasi: cesto je nezadovoljena zivotna teznja ono sto nagoni na pisanje, a ono sto se otkrije da je iskazano na papiru upravo je i kljuc za zivot.
