Povedanje

18.12.06 Plastelin.com

Da li je moguće izmaći Priči i pisati priče i priču koja ne liči na onu koja se uveliko odigrava? Ima li još pričanja i priča ili je Jedina Priča postala sveobuhvatna i dovoljna? Pitanja izgledaju retorička, ali upustimo se u avanturu, u jednu ludu i zanosnu igru kakvu nam nudi roman "Povedanje", Predraga Krstića.

Prethodna napomena: Baš kao što je roman "Povedanje" tek jedno od mogućih povedanja, tako je i svaki pokušaj da se tumači, samo jedno od mogućih tumačenja. Svaki monofoni prikaz, prikaz koji bi se nametao kao jedini moguć, izdaja je "Povedanja". U njegov poseban svet nemoguće je ući sa starim ključevima, nemoguće je biti objektivan, indiferentan, pristupiti mu spolja. Ali s druge strane, kada smo ušli u igru u koju nas "Povedanje" uvlači, poštujući njena pravila, ona nas obavezuje na iskorak nove interpretativne igre, i ona možda i nije drugo do beskonačno iskrenje novih i nikad konačnih mogućnosti. Stoga, njeno prikazivanje mora da bude zaigravanje jedne "nove" igre, a da istovremeno ne izigra, ne proigra potencijal one stare, na koju, ipak, takođe mora da referiše i na čijem fonu, najzad, počiva.

Ne mali broj strana u "Povedanju" nervira; zbog njih; ako ni zbog čeg` drugog, bi trebalo odustati, njima je smisao nemoguće otkriti osim da pokažu da smisla nema ili bar da ga nema s ove strane stereotipnog tumačenja, možda ni s ove strane reprezentativne semantike, već jedino u formalnom delu. Kroz naizgled samocelishodne egzibicije, eksperimentisanje, atak na sopstvenu celovitost, igra se igra i simbolički provocira oštećena stvarnost. U svakom trenutku istrajavajući u paradoksalnosti sopstvene pozicije, autor otkriva da je sve zamenljivo i ništa nije prvobitno, uopšte bitno. Skoro ništa ne gubimo usled spaljivanja, preskakanja, zatamnjivanja, cepanja..., već upravo čitava stvar dobija svoj smisao obesmišljavanjem bitnih i nezamenljivih stvari. Drugo je prvo. I tako do u beskraj.

Šta (ni)je "Povedanje"?: "Povedanje" je u jednu celinu objedinjena i klasično izneta životna zaostavština glavnog junaka priče. Junak romana, bez imena i prezimena, a mogao bi biti bilo koji dosledni "intelektualac" u smutnim ili tranzitivnim vremenima, ostavlja tragove jednog uzaludnog suočavanja, sukobljavanja sa svetom, institucijama, kritičarima, ustanovljenim i ustanovljivim vrednostima, naročito svima onima koje bi da se nametunu kao univerzalne. Toliko bi se dalo reći u najkraćem. Malo detaljnije i više formalno, moglo bi se i moralo reći da su u "Povedanju" na vešt (para)dokumentaristički način ukomponovane "priče" junaka "Povedanja" i "priče" o njemu. On piše svet i svet piše o njemu. Naime u prvom delu nalaze se junakovi govori, pisma, obraćanja, čak nacrti literarnih dela, dok drugi deo sadrži zapise o njemu, pisane od trenutka kada ponašanje, pisanje i govorenje junaka postane neprimereno "interesu" zajednice, hronično zabrinute za sopstveni integritet. Dosije se zatvara okončanjem života i signaliziranjem neokončivih i umnožavajućih nevolja oko njegove "istorijske" recepcije, za koje je, čime se vraćamo na početak i opet uspinjemo na meta-nivo, otvarajuće svedočanstvo samo "Povedanje".

Junak/autor "Povedanja", (jer opreznom i upućenom čitaocu/igraču neće promaći da Krstić posredstvom svog junaka, švercuje čitav niz relevantnih recentnih i onih ličnih teorijskih stavova i dilema koje se odnose na Priču i priču o priči) usmerava svoju kritičku oštricu prema svim stereotipnim konstrukcijama. Svaka stereotipija teži formiranju unapred određenih entiteta, zadatih formi. Ona smešta svaku stvar/priču u doznačeni kalup, vršeći tako nasilje nad svetom o kojem, ili iz koga, bi nešto da kaže. Stoga, sam taj napor, tu volju za univerzalnim objašnjenjem i totalnim razumevanjem treba, još u zametku, destruisati.

Već na prvim stranama junak/autor se suprotstavlja unifikaciji, uniformisanju strukture priče, podvođenju svake priče pod unapred ustanovljeno sveto trojstvo: uvod, peripetija, zaključak. Iako nema ništa ni protiv takvih priča, sve dok se one neće nametnuti kao uzori svake (buduće) priče, hoće to da rasturi, deformalizuje, detronizuje, da bi se otvorile mogućnosti pričanju i pričama, nesvodivom i drugačijem. Pričanju se pri tom pridaje kardinalna autonomnost i autohtonost, valjda zato što se misli da se jedino na taj način ono može izbaviti od shematizma ekspertskih tumačenja, da je sloboda od propisujućih interpretacija i značenja neophodni uslov da se uopšte priča i da se dalje pričaju priče. I spremno se prihvataju konsekvence takvog relativističkog i perspektivističkog postava. Pošto priča napušta unapred skrojeni model i sama mogućnost (konačnog, dovršenog) tumačenja ostaje beskrajno ne/moguća. Priča je živa, neuhvatljiva, igra se, ona je svet, organizam, ona diše i zvuči. Stoga i dok je tako izmiče skalpelu kritičara koji sledi svoj nekrofilski instinkt za zaokruženom, teritorijalizovanom i eksplanatorno raspoloživom pričom. Ta unapred spravljena odora suviše je tesna slobodnim pričama, a naš autor jedino takve priznaje.

Junak/autor se dalje suprotstavlja Jednoj Priči zajednice, koja je u pripremi, koja opet u sebi uvek sadrži mitske, okorele, obavezujuće elemente. Izjednačavanje svih multiverzuma nosi u sebi opasnost da završi u totalitarizmu i prinudnom integrisanju svega različitog, celokupnog narativnog i inog pluralizma - za račun monizma Priče. Stvaranje Jedne Priče pogubno je za samu zajednicu koja je stvara, jer guši svaki dalji izazov, istraživački napor, a najzad i samo pričanje i njegov (filo)mitski arhajski smisao. U skladu s tim, odbacuje se potom svaki, pa i samo naizgled bezazleni -izam, budući da se pre ili kasnije izmeće u preskriptivnu ideologiju koja, sa svoje strane, iznova pothranjuje već uvoštenu stvarnost.

Junak/autor nagovara na raskrinkavanje Velike Priče, na otpadništvo od Priče. Sam je očigledno (dobrovoljno) neintegrisan u zajednicu sunarodnika, u zajednicu "pričoslova", i uopšte u bilo koju zajednicu. Svaka identifikacija (pa i ona sa sopstvenim stajalištem ukoliko se pokazuje kao stajalište) strana mu je i stoga kao da nema kome, a opet uporno priča priču. Ta priča bi da se probije kroz okvire podrazumevanja i, samu sebe podozrevajući, da ukaže na nemoguću mogućnost različitog unutar onog totalno integrisanog. Upravo u nevreme, u najgore vreme, junak/autor bi da saopšti da je krajnje vreme da se samodovoljna konstrukcija dekonstruiše, da se uvidi njena bezsupstancijalnost i neutemeljnost upravo ispod zaricanja u fantazam proizašao iz potrebe za nečim čvrstim i temeljnim. On opominje, poziva, priziva, cepidlači, pri čemu je potpuno svestan zaludnosti vlastitog truda. Ne prestaje da se spori sa svetom i upravo kroz taj jalovi javni spor igra se interna igra, priča se priča, živi razlika koja lukavo izmiče teroru jedne celine.

Nešto kao centralna dilema: Kroz niz apsurdnih priča, priča bez početka i bez kraja, bez tačke i zareza, u "Povedanju" se prosto izlivaju reči, pretaču, pretiču, zvuče, vrtoglavo uvlače u zaigraj. Priče žive u priči. Igra se igra, poigrava sa najvišim vrednostima, dubinama, suštinama, sve sa ciljem ne prostog ismevanja, već razobličavanja, delegitimizovanja svake priče koja bi htela biti Priča. "Jedna dosadašnja priča o nastanku priča (=sveta)" je mesto "Povedanja" na kojem se možda ponajdalje razgolićuju metafizičke veličine, na kojem se obesmišljavaju sporovi o prvom, izvornom, temeljnom, na kojem se vrši obračun sa svim prvotama koje, ma koliko besmislene, nisu bezazlene. Upravo zbog odbrane prava/časti priča - relativizuje se svaka. Stoga je Povedanje svojim najvećim delom fanatično dosledno demaskiranje svake Priče koja bi da bude prva, opštevažeća, a ne samo jedna od mogućih priča.

Besmisao, nerazumljivost teksta je očigledna poruka stvarnosti, ali opet - kojoj realnosti i kojim subjektima iste? Tekst "Povedanja" nije čitljiv i razumljiv je malom broju onih koji hoće i mogu da razumeju. Što se tiče ostalih, priča je nema, nema je. Svestan toga, autor/junak ne gaji nikakve revolucionarne nade, i uopšte, nade je malo. Možda umetnost ne bi trebalo nužno i možda uopšte da bude angažovana, ali ipak ova beskrajno nepričljiva i neispričljiva priča jeste nastala u i naspram stvarnosti, ona je prožima i sipa se bestidnici u lice. Onima koji misle da su subjekti u njoj i da je ispisuju ostaje da se zapitaju da li ikada izmiču povijesti ili, hteli to oni ili ne, ona njih piše? Ali, da li je onda i ova knjiga tetovaža realnosti ili uzmicanje pred njom? Ukoliko se hoće izmaći opštoj Priči i pisati priče, mogu li priče zaista biti "nestvarnosne" ili samo neizbežno inficirane stvarnošću, otporom prema njoj. Ko koga priča?

Najzad, kako se suprotstaviti Priči i sve brojnijim zagovornicima Priče? Jedino što se izričito zagovara jeste "pujdanje na dijalog", na dijalog i uporedna stvaranja, takođe i držanje odstupnice prema volji da se to potre, jedan intelektualistički gard budnosti prema svakom apsolutu, dok se netolerancija predviđa jedino za one netolerantne, za one koji bi ekskluzivistički da ozakone priče i pričanje. Isključivost isključivo za isključive, pri čemu su mašta i volja za saznanjem isključiva sredstva odbrane od njih. Sa stanovišta delotvornosti, ovakav "(kontra)projekt" nema nikakve šanse na uspeh. A opet, to mu je jedino oružje budući da bi upravo da umakne tom stanovištu.

Nak-nadno naravoučenije: Prošavši kroz brzake "Povedanja", kroz igru i zanos, ludiranje, kroz priče junaka priče, dolazimo do smiraja, do valjda jedine izvesnosti, do poslednje njegove priče koja u sebi nosi neminovnost jednog kraja, kraja jednog života. Poslednja priča je intelektualni testament koji jasno pokazuje rezigniranost, ne zbog odlaska iz priče, već pre zbog mogućnosti da sa dovršavanjem projekta Velike Priče nestanu priče. Bez mnogo pompe junak će otići iz priče, ostaće njegove priče, ali isto tako i priča o njemu. Nju, a i one druge, trebalo bi da pričaju samo oni malobrojni ili već iščezli, samo oni koji umeju da pričaju priče koje to i neće da budu, samo oni koji razumeju da priče ne smeju da liče na već ispričane i da se moraju usmeriti i protiv samih sebe ukoliko ne žele da se upokoje izmetanjem u jednu Veliku Priču. Obespokojavajuća i rezignirana, i ovako ispričana priča kazuje i pokazuje da Drugog još ima. U svetu u kojem je ono sistematski proganjano, tu istinu može i sme da saopšti još samo luda. Svet na to neće reagovati, on može da svari neozbiljnost i kad je podlokavajuća istina. Igre pričanja su ionako potpuno benigne spram maligniteta koji on autosakralno mumificiran živi. No, da li je (i) ova priča i, uopšte, priče nastale na marginama Velike Priče rečitija od tišine? Ćutanje i jeste poslednja reč "Povedanja".

Autor: Dušica Đorđević