Postmortem

"U Ričmondu je tog petka, 6. juna, padala kiša.
Nemilosrdni pljusak, koji je počeo u zoru, tako je tukao po ljiljanima da su od njih ostale samo gole stabljike, a kolovoz i trotoari bili su prekriveni listovima. Po ulici su se slivali potoci, a po travnjacima i igralištima nastala su jezerca. Pošla sam na spavanje uz zvuk dobovanja vode po crepovima. Dok se noć pretvarala u maglovito subotnje jutro, sanjala sam užasan san.
Videla sam lice iza kišom šibanog prozora, bezoblično i neljudsko poput lica lutaka načinjenih od plastičnog creva. Prozor moje spavaće sobe bio je taman; odjednom se pojavilo to lice. Gledalo je u sobu pogledom neke zle inteligencije. Probudila sam se i slepo zurila u mrak. Nisam znala šta me je probudilo dok telefon nije ponovo zazvonio. Iz prve sam napipala slušalicu.
?Doktorka Skarpeta??
?Da.? Napipala sam lampu i uključila je. Bilo je 2:23 posle ponoći. Srce mi je probijalo rebra.
?Ovde Pit Marino. Imamo slučaj u Aveniji Berkli 5602. Mislim da treba da dođete.?
Ime žrtve je, nastavio je da mi objašnjava, Lori Pitersen, belkinja, stara trideset godina. Njen muž je pronašao telo pre otprilike pola sata.
Pojedinosti nisu bile neophodne. U trenutku kada sam podigla slušalicu i prepoznala glas narednika Marina ? znala sam. Ljudi koji veruju u vukodlake plaše se punog meseca. Ja sam počela da se plašim doba između ponoći i tri ujutru, kada se petak pretvara u subotu i grad je u snu.
Obično se na mesto zločina poziva dežurni medicinski istražitelj. Ali ovo nije bila obična situacija. Posle drugog slučaja jasno sam rekla da, ako dođe do novog ubistva, obavezno pozovu mene. Marinu se ta zamisao nije dopala. Otkako sam imenovana za glavnog medicinskog istražitelja Komonvelta Virdžinije, pre manje od dve godine, on mi je pravio teškoće. Nisam bila sigurna da li zato što ne voli žene ili zato što mu se ne dopadam ja.
?Avenija Berkli je u kvartu Berkli, u Južnom okrugu?, reče Marino s visoka. ?Znate li put??
Priznala sam da ne znam i nažvrljala uputstva u beležnicu koju uvek držim pored telefona. Spustila sam slušalicu, a stopala su mi već bila na podu, od naleta adrenalina koji mi je udario nerve poput šoljice espresa. Kuća je bila tiha. Zgrabila sam svoju crnu lekarsku torbu, izgrebanu i izlizanu od duge upotrebe.
Napolju je bilo kao u hladnoj sauni. Na prozorima susednih kuća nije bilo svetla. Dok sam silazila kolima s prilaznog puta, pogledala sam svetlo na verandi i prozor gostinske sobe na prvom spratu, gde je spavala moja desetogodišnja nećaka Lusi. Ovo će biti još jedan dan u njenom životu koji ću propustiti. Sačekala sam je na aerodromu u sredu uveče. Do sada jedva da smo neki put jele zajedno.
Nije bilo saobraćaja sve dok nisam izašla na autoput. Nekoliko minuta kasnije prešla sam reku Džems. Stop-svetla ispred mene ličila su na rubine. U ogledalu sam videla sablasni obris centra grada. Pored mene su s obe strane promicale mrlje mraka obrubljene sitnim đerdanima nejasnog svetla. Naš čovek je tamo negde, mislila sam, ko zna gde. To može da bude bilo ko. On hoda uspravno, spava pod krovom i ima uobičajeni broj prstiju na rukama i nogama. Verovatno je belac i verovatno ima mnogo manje od mojih četrdeset godina. Običan je po većini merila, verovatno ne vozi ?BMV?, ne posećuje barove na Slipu niti bolje prodavnice odeće duž Glavne ulice.
S druge strane, možda je baš tako. On bi mogao da bude bilo ko, a bio je niko. Gospodin Niko. Od one vrste ljudi kojih se ne sećate nakon što se sami u liftu s njima vozite dvadeset spratova.
Postao je samokrunisani mračni gospodar grada, opsesija hiljada ljudi koji ga nikada nisu videli, a i moja opsesija. Gospodin Niko.
Budući da su ubistva počela pre dva meseca, moguće je da je nedavno pušten iz zatvora ili duševne bolnice. Ovo je bila pretpostavka od prošle nedelje, ali teorije su neprestano smenjivale jedna drugu.
Moja teorija je od početka ostala ista. Bila sam ubeđena da je on u gradu odskora, da je ovo radio i negde drugde i da nikada nije proveo ni dana iza zatvorskih rešetaka ili zaključanih vrata ustanove za sudsku medicinu. Nije bio neorganizovan, nije bio amater i, svakako, nije bio ?lud?.
Na drugom semaforu skretalo se za Bulevar Vilšajr. Avenija Berkli je prva desno iz bulevara.
Videla sam kako, dva bloka dalje, blešte plava i crvena svetla. Ulica ispred Avenije Berkli broj 5602 bila je osvetljena poput mesta nesreće. Kola hitne pomoći, čiji je motor snažno grmeo, stajala su pored dva neobeležena policijska automobila upaljenih rotacionih svetala, a pored njih su bila tri bela džipa na kojima su gorela sva svetla. Svetla su treptala duž cele ulice, a nekoliko ljudi u pidžamama i kućnim kaputima izašlo je na svoje verande.
Parkirala sam se iza reporterskog kombija dok je kamerman trčao preko ulice. Pognute glave, kragne svetlog kišnog mantila podignute do ušiju, žustro sam duž zida od cigle stigla do ulaznih vrata. Oduvek mi se naročito gadilo da vidim sebe u večernjim vestima. Otkako su počela davljenja u Ričmondu, moja služba je bila opsedana pozivima jednih istih novinara koji su postavljali jedna ista, neosetljiva pitanja.
?Ako se radi o serijskom ubici, dr Skarpeta, zar to ne znači da je sasvim moguće da dođe do novih ubistava??
Kao da žele da novih ubistava bude.
?Da li je istina, doktorka, da ste našli tragove ujeda na poslednjoj žrtvi??
To nije bilo tačno, ali kako god odgovorila na takva pitanja, bilo bi po njihovom. ?Bez komentara? ? i oni bi pretpostavili da je istina. ?Ne? ? i u sledećem izdanju bih pročitala: ?Dr Kej Skarpeta negira da su na telima žrtava pronađeni tragovi ujeda...? I tako ubica, koji čita novine kao i svako drugi, dolazi na nove zamisli.

U Ričmondu je tog petka, 6. juna, padala kiša.
Nemilosrdni pljusak, koji je počeo u zoru, tako je tukao po ljiljanima da su od njih ostale samo gole stabljike, a kolovoz i trotoari bili su prekriveni listovima. Po ulici su se slivali potoci, a po travnjacima i igralištima nastala su jezerca. Pošla sam na spavanje uz zvuk dobovanja vode po crepovima. Dok se noć pretvarala u maglovito subotnje jutro, sanjala sam užasan san.
Videla sam lice iza kišom šibanog prozora, bezoblično i neljudsko poput lica lutaka načinjenih od plastičnog creva. Prozor moje spavaće sobe bio je taman; odjednom se pojavilo to lice. Gledalo je u sobu pogledom neke zle inteligencije. Probudila sam se i slepo zurila u mrak. Nisam znala šta me je probudilo dok telefon nije ponovo zazvonio. Iz prve sam napipala slušalicu.
“Doktorka Skarpeta?”
“Da.” Napipala sam lampu i uključila je. Bilo je 2:23 posle ponoći. Srce mi je probijalo rebra.
“Ovde Pit Marino. Imamo slučaj u Aveniji Berkli 5602. Mislim da treba da dođete.”
Ime žrtve je, nastavio je da mi objašnjava, Lori Pitersen, belkinja, stara trideset godina. Njen muž je pronašao telo pre otprilike pola sata.
Pojedinosti nisu bile neophodne. U trenutku kada sam podigla slušalicu i prepoznala glas narednika Marina – znala sam. Ljudi koji veruju u vukodlake plaše se punog meseca. Ja sam počela da se plašim doba između ponoći i tri ujutru, kada se petak pretvara u subotu i grad je u snu.
Obično se na mesto zločina poziva dežurni medicinski istražitelj. Ali ovo nije bila obična situacija. Posle drugog slučaja jasno sam rekla da, ako dođe do novog ubistva, obavezno pozovu mene. Marinu se ta zamisao nije dopala. Otkako sam imenovana za glavnog medicinskog istražitelja Komonvelta Virdžinije, pre manje od dve godine, on mi je pravio teškoće. Nisam bila sigurna da li zato što ne voli žene ili zato što mu se ne dopadam ja.
“Avenija Berkli je u kvartu Berkli, u Južnom okrugu”, reče Marino s visoka. “Znate li put?”
Priznala sam da ne znam i nažvrljala uputstva u beležnicu koju uvek držim pored telefona. Spustila sam slušalicu, a stopala su mi već bila na podu, od naleta adrenalina koji mi je udario nerve poput šoljice espresa. Kuća je bila tiha. Zgrabila sam svoju crnu lekarsku torbu, izgrebanu i izlizanu od duge upotrebe.
Napolju je bilo kao u hladnoj sauni. Na prozorima susednih kuća nije bilo svetla. Dok sam silazila kolima s prilaznog puta, pogledala sam svetlo na verandi i prozor gostinske sobe na prvom spratu, gde je spavala moja desetogodišnja nećaka Lusi. Ovo će biti još jedan dan u njenom životu koji ću propustiti. Sačekala sam je na aerodromu u sredu uveče. Do sada jedva da smo neki put jele zajedno.
Nije bilo saobraćaja sve dok nisam izašla na autoput. Nekoliko minuta kasnije prešla sam reku Džems. Stop-svetla ispred mene ličila su na rubine. U ogledalu sam videla sablasni obris centra grada. Pored mene su s obe strane promicale mrlje mraka obrubljene sitnim đerdanima nejasnog svetla. Naš čovek je tamo negde, mislila sam, ko zna gde. To može da bude bilo ko. On hoda uspravno, spava pod krovom i ima uobičajeni broj prstiju na rukama i nogama. Verovatno je belac i verovatno ima mnogo manje od mojih četrdeset godina. Običan je po većini merila, verovatno ne vozi “BMV”, ne posećuje barove na Slipu niti bolje prodavnice odeće duž Glavne ulice.
S druge strane, možda je baš tako. On bi mogao da bude bilo ko, a bio je niko. Gospodin Niko. Od one vrste ljudi kojih se ne sećate nakon što se sami u liftu s njima vozite dvadeset spratova.
Postao je samokrunisani mračni gospodar grada, opsesija hiljada ljudi koji ga nikada nisu videli, a i moja opsesija. Gospodin Niko.
Budući da su ubistva počela pre dva meseca, moguće je da je nedavno pušten iz zatvora ili duševne bolnice. Ovo je bila pretpostavka od prošle nedelje, ali teorije su neprestano smenjivale jedna drugu.
Moja teorija je od početka ostala ista. Bila sam ubeđena da je on u gradu odskora, da je ovo radio i negde drugde i da nikada nije proveo ni dana iza zatvorskih rešetaka ili zaključanih vrata ustanove za sudsku medicinu. Nije bio neorganizovan, nije bio amater i, svakako, nije bio “lud”.
Na drugom semaforu skretalo se za Bulevar Vilšajr. Avenija Berkli je prva desno iz bulevara.
Videla sam kako, dva bloka dalje, blešte plava i crvena svetla. Ulica ispred Avenije Berkli broj 5602 bila je osvetljena poput mesta nesreće. Kola hitne pomoći, čiji je motor snažno grmeo, stajala su pored dva neobeležena policijska automobila upaljenih rotacionih svetala, a pored njih su bila tri bela džipa na kojima su gorela sva svetla. Svetla su treptala duž cele ulice, a nekoliko ljudi u pidžamama i kućnim kaputima izašlo je na svoje verande.
Parkirala sam se iza reporterskog kombija dok je kamerman trčao preko ulice. Pognute glave, kragne svetlog kišnog mantila podignute do ušiju, žustro sam duž zida od cigle stigla do ulaznih vrata. Oduvek mi se naročito gadilo da vidim sebe u večernjim vestima. Otkako su počela davljenja u Ričmondu, moja služba je bila opsedana pozivima jednih istih novinara koji su postavljali jedna ista, neosetljiva pitanja.
“Ako se radi o serijskom ubici, dr Skarpeta, zar to ne znači da je sasvim moguće da dođe do novih ubistava?”
Kao da žele da novih ubistava bude.
“Da li je istina, doktorka, da ste našli tragove ujeda na poslednjoj žrtvi?”
To nije bilo tačno, ali kako god odgovorila na takva pitanja, bilo bi po njihovom. “Bez komentara” – i oni bi pretpostavili da je istina. “Ne” – i u sledećem izdanju bih pročitala: “Dr Kej Skarpeta negira da su na telima žrtava pronađeni tragovi ujeda...” I tako ubica, koji čita novine kao i svako drugi, dolazi na nove zamisli.
Skorašnji izveštaji u vestima bili su bogati i zastrašujuće podrobni. Uveliko su prevazišli korisnu namenu upozoravanja stanovnika grada. Žene su bile prestravljene, naročito one koje žive same. Prodaja pištolja i sigurnosnih brava porasla je tokom sedmice nakon trećeg ubistva za pedeset odsto, a SPCA je ostala bez pasa, što je, naravno, takođe dospelo na prve strane. Juče je besramna i nagrađivana reporterka Ebi Ternbul pokazala svoju uobičajenu drskost time što je došla u moju kancelariju i mahala Zakonom o slobodi informacija nad glavama mojih saradnika u neuspešnom pokušaju da se domogne kopija obdukcionih izveštaja.
Izveštavanje o zločinima u Ričmondu bilo je agresivno. Ričmond je stari grad u Virdžiniji, s 220.000 stanovnika, koji je prošle godine bio na drugom mestu liste FBI-ja prema broju ubistava po glavi stanovnika. Nije bilo neobično da stručnjaci za sudsku medicinu iz Britanskog Komonvelta provedu po mesec dana u mojoj službi kako bi naučili nešto više o povredama iz vatrenog oružja. Nije bilo neobično da policajci od karijere, kao što je Pit Marino, napuste ludnicu Njujorka ili Čikaga, dođu u Ričmond i otkriju da je tu još gore.
Neobična su bila ova seksualna kasapljenja. Prosečan građanin nema odnos prema porodičnim ubistvima, narkomanskim obračunima ili svađama u kojima jedan ulični pijanac ubije drugog zbog boce jeftinog džina. Ali, ove žene su bile koleginice, radile su pored njih, išle s njima u kupovinu ili se kod njih svraćalo na kafu, bile su poznanice s kojima se ćaska na zabavama, neko s kim se stoji u redu pred blagajnom. Bile su nečije susetke, nečije sestre, nečije kćeri, nečije ljubavnice. Bile su u svojim sopstvenim domovima, spavale su u svojim sopstvenim krevetima dok je g. Niko ulazio kroz prozor.
Dvojica uniformisanih policajaca čuvali su ulazna vrata, koja su bila širom otvorena, a ulaz je sprečavala žuta traka s natpisom: “mesto zločina – zabranjen prolaz”.
“Doktorka...” Mogao bi da mi bude sin ovaj dečko u plavom koji je odstupio u stranu na vrhu stepenica i podigao traku kako bih mogla da prođem ispod.
Dnevna soba je bila besprekorna i privlačno nameštena u toplim ružičastim tonovima. Na lepoj komodi od trešnjevog drveta stajali su mali televizor i kompakt disk plejer. Pored komode bila je polica s notama i violinom. Ispod prozora prekrivenog zavesom, koji je gledao na prednji travnjak, stajala je ugaona sofa, a na staklenom stolu ispred nje ležala je uredna gomilica časopisa, između ostalog Američka nauka i Medicinski časopis Nove Engleske. S druge strane sobe, zastrte kineskim tepihom krem boje sa zmajevima i crvenim medaljonom, stajala je polica za knjige od orahovine. Tomovi medicinskih udžbenika ispunjavali su dva reda.
Iz sobe se ulazilo pravo u hodnik koji se pružao celom dužinom kuće. S moje desne strane bio je niz soba, a s leve kuhinja u kojoj su Marino i jedan mladi policajac razgovarali s nekim čovekom. Pretpostavila sam da je to muž ubijene.
Nesvesno sam zapazila čiste radne površine, pod, kućne aparate one nijanse bele koju proizvođači nazivaju “oljušteni badem” i bledožute zidne tapete i zavese. Ali, pažnju mi je privukao sto. Na njemu je ležao crveni najlonski ranac, čiji sadržaj je policija već pregledala – stetoskop, svetiljka u obliku olovke, kutija za užinu i skorašnji brojevi Hirurškog godišnjaka, Lancete i Traumatološkog časopisa. Do sada sam već postala veoma uznemirena.
Marino me je hladno pogledao kada sam zastala pored stola, a onda me predstavio Matu Pitersenu, mužu ubijene. Pitersen je sedeo pogrbljeno na stolici, skamenjen od šoka. Bio je izuzetno privlačan, gotovo lep, besprekorno isklesanih crta, potpuno crne kose, kože glatke i pomalo preplanule. Ramena su mu bila široka, a telo vitko, ali elegantno izvajano, nemarno odeveno u “Izodovu” košulju i izbledele farmerke. Oči je oborio, a ruke kruto položio u krilo.
“Ovo je njeno?” morala sam da saznam. Sve vezano za medicinu moglo je da bude i muževljevo.
Marinovo: “Aha” bilo je potvrda.
Pitersenove oči polako se podigoše. Tamno plave, zakrvavljene, zurile su u mene, a u njima se čitalo olakšanje. Doktor je stigao, poput zračka nade tamo gde je uopšte nije bilo.
Mucao je isprekidane rečenice proizašle iz raznesenog, preneraženog uma. “Razgovarao sam s njom telefonom. Sinoć. Rekla mi je da će doći kući oko dvanaest i trideset, iz Medicinskog centra Virdžinije, s Hitne službe. Došao sam, zatekao pogašena svetla, mislio sam da je već legla. Onda sam ušao tamo.” Glas mu se podigao, zadrhtao. Duboko je udahnuo. “Ušao sam tamo, u spavaću sobu.” Oči su mu bile očajne i pune suza, preklinjao me je. “Molim vas. Ne želim da je ljudi gledaju, da je gledaju onakvu. Molim vas.”
Nežno sam mu rekla: “Moramo da je pregledamo, gospodine Pitersen.”
On naglo tresnu pesnicom o sto u iznenadnom izlivu besa. “Znam!” Oči su mu podivljale. “Ali svi oni, policija i svi!” Glas mu se tresao. “Znam kako to ide! Novinari i svi živi vuku se unaokolo. Neću da je gleda svako kome se prohte!”
Marino nije ni trepnuo. “Hej, i ja imam ženu, Mat. Znam kako ti je, stvarno. Kunem ti se da će joj se ukazati poštovanje. Isto poštovanje kakvo bih želeo ja, da sam na tvom mestu. U redu?”
Slatke, lekovite laži.

01.01.00

Vikend Danas
11-12.05.2002.
Prevedena knjizevnost
Istraziteljka imanijaci
Patrisa Kornvel: "Postmortem", Preveo Nenad Dropulic, Laguna, Beograd, 2002.

Vasa Pavkovic

Pojavivsi se nedavno na domacem trzistu, beogradska "Laguna" je za relativno kratko vreme objavila niz zanimljivih, prevedenih knjiga, cime je skrenula paznju na vlastitu editorsku strategiju. Nista nije tako uspesno kao uspeh, rezonovali su ljudi iz "Lagune" - pa su u svoj katalog mahom uvrstili bestselerska izdanja americkih i zapadnoevropskih izdavaca. Kada su najcesce dobro izabranim piscima i naslovima dodali moderan dizajn knjiga i vrlo profesionalno obavljene ostale izdavacke poslove - nastalo je malo cudo "Lagune" - njihove knjige se traze i citaju. U ovaj niz kvalitetnih naslova upisuje se i triler "Postmortem" Patrise Kornvel, danas jednog od najuspesnijih pisaca tog zanra u svetu. Stavise - "Postmortem" je prvi od serije romana Kornvelove u kojima se u glavnoj roli pojavljuje Kej Skarpeta, sudska istraziteljka iz grada Ricmonda u SAD.
Za njega je, nacinivsi presedan, americkoj spisateljici dodeljeno cak cetiri glavna priznanja u zanru trilera - nagrade "Edgar", "Entoni", "Krisi" i "Makeviti". Verujem, kada procitate "Postmortem", shvaticete zasto.
Kej Skarpeta je mlada, lepuskasta (ili mozda lepa) raspustenica, koja se bavi vrlo specijalistickim poslom medicinskog istrazivanja zrtava zlocina. Ona je, dakle, istrazivac iz "drugog esalona", koji sa malom ekipom kolega-strucnjaka radi na vrlo sofisticiranim analizama posmrtnih ostataka, tragajuci za relativnim podacima koje ce koristiti neke druge policijske sluzbe u lovu na ubice, palikuce, manijake. Tako gledano - Patrisa Kornevl je izabrala relativno neatraktivan lik. (Dodajmo da je Kej Skarpeta i pripovedac ovih romana). Dovevsi sebe u relativno atipicniju, teznju situaciju, u odnosu na druge velike pisce trilera koji centralne uloge u romanima i pricama poveravaju detektivima ili policajcima, Kornvelova je inteligentno ogranicenja pretvorila u svoje prednosti.
Buduci da je i sama prvobitno radila slicne i vrlo bliske poslove, koje ce u "Postmortem" u narednim romanima objavljati njena junakinja, ona je vec distinkcijom u odnosu na tradiciju (pisci i junaci) pribavili paznju publike. Pocetnu. O poslovima kojima se Skarpeta sistematski bavi - americka spisateljica je odlicno obavestena. Ovome treba dodati da nam Kej Skarpeta pripoveda kao mlada, usamljena zena (u "Posmortem" joj istrazivacku situaciju komplikuje necaka, koja joj je u nevreme dosla u posetu) - i da njena nerazumevanja sa kolegama, sefovima, pripadnicima "sedme sile" itd. cesto nose pecat nerazumevanja izmedju poslova. Glavni od unutrasnjih motora koji pokrecu junakinju Kornvelove je, naime, njen prezir prema profesionalnom macizmu. U jednom momentu ona ce otpor prema muskoj dominaciji "razotkriti" sledecim flesbekom: "Bila sam jedna od cetiri zene u mojoj klasi.
U pocetku sam bila suvise naivna da shvatim sta se dogadja. Iznenada skripanje stolicama i glasno suskanje papirima kad god me profesor prozove nisu bili slucajni. Stara ispitna pitanja kruzila su unaokolo, ali meni, takodjer nimalo slucajno, nisu bila dostupna. Precesto sam cula izgovore kao: "Neces moci da citas moj rukopis"... kada bih isla od jednog do drugog studenta trazeci beleske s ono malo casova koje sam propustila. Bila sam sicusni insekt suocen sa zastrasujucom muskom mrezom u koju bih lako mogla da budem uhvacena, ali nikada ne bih mogla da postanem njen deo".
Svesna nezavidne pozicije u muskom svetu policije, Kej Skarpeta se u romanu "Postmortem", dakle, ne bori samo sa minimalnim, sicusnim tragovima ricmondskog manijaka koji je za stotinak dana, posle svirepih mucenja, ubio cetiri zene, nego i sa citavom bulumentom muskaraca - od onih iz najneposrednijeg okruzenja istraziteljskog odeljenja, pa do pripadnika detektivskih sluzbi i sefa gradske policije, koji je poziva na raporte, riba i bez pitanja ulazi u njenu kompjutersku arhivu. Tu autsajdersku poziciju Kornvelova maestralno koristi tako da citaoca romana, nizanjem "muskih gestova" Skarpetinih kolega, navodi na sumnju da bi skoro svaki od njih mogao da bude manijakalni mrzitelj i ubica usamljenih zena!
Dok pratimo specijalisticke analize krvavih ili sprermaticnih mrlja, dok sa Kej slutimo ko je mogao da joj neovlasceno krade podatke iz kompjutera dovodeci je u detektivski skripac, istovremeno sledimo i njene sitnije i krupnije nesporazume, obracune i raskide sa policajcima s kojima radi u istoj kuci. Kao veliki pisci trilera, Patrisa Kornvel krvavom, mracnom pricom (u koju majstorski uplici intuiciju i snove Kej Skarpete), u efektivnoj, seriozno sprovedenoj paraleli, slika savremeno americko drustvo - dinamicni sukob interesa slojeva, rasa, polova...
Zena osetljivost Kej Skarpete preobrazava se, naime, pod tipkama Kornvelove u medij stalnih prisecanja, povezivanja razlicitih uzroka i posledica, u mastarsko razmatranje okolnosti krvavnih zlocina - gradeci dinamican tekst koji ne dozvoljava citaocu, doslovce, da "Postmortem" ispuni iz ruku, putujuci sve uzim i duzim hodnicima, sa sve manje (umesto vise!) svetla ka neverovatnom finalu - u kojem ce manijak uci, po noci, u spavacu sobu Kej Skarpete i zabiti joj vrh ostrice u vrat - bas kao sto je to ucinio najmanje cetiri puta, u istom gradu u nekim drugim naseljima Ricmonda, sireci paniku medju gradjanstvom i nervozu medju "gradskim ocima". Tada se jedan davnasnji mracni san Kej Skarpete, s pocetka romana "Postmortem" i miris sna iz finala spajaju i ona upire u mnogostrukog ubicu revolver koji je greskom zaboravila da napuni.
Ne zelim da vas iznenadim razresenjem ove sjajno napisane knjige - bilo bi to, da se po svaku cenu posluzim metaforom Patrise Kornvel, "kao da lovite cele recenice u ciniji supe s testeninom u oblik slova". Tek - prijatno!