Poslednji anđeo

03.11.09

Da bi se uhvatio pojedinih tema, autor mora da sazri, da odraste. Tako da ja ne žurim
Poznati kanadski književnik Endru Dejvidson boravio je kao gost Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu da bi potpisivao svoj roman“Poslednji anđeo“, koji se na srpskom jeziku pojavio u izdanju „Alnarija“. U ovoj knjizi, Dejvidson opisuje život glavnog junaka, kao savremenog cinika, vrlo iskusnog i privlačnog muškarca sa mnogo poroka, zarobljenog u vakuumu modernog života. NJegov život menja se iz korena kada jedne noći doživljava tešku saobraćajnu nesreću. Dok leži u bolnici u strašnim bolovima, broji dane do odlaska kući i zaklinje se da će izvršiti samoubistvo, jer samom sebi liči na čudovište, kako telom, tako i u duši.. A onda se nenadano u njegovom životu pojavljuje ljubav...
Napisali ste vrlo neobičnu knjigu. Vaš glavni junak takođe je umnogome neobična ličnost...

- Moj glavni junak u početku nije bio dobar čovek. Bio je zavisnik od droge, ženskaroš. Bio je veoma lep, ali, za njega su žene bile samo broj. Nije mario za ljubav i i za romantiku, već samo za to koliko je žena osvojio. Fizički izuzetno privlačan, ali, sa moralnog stanovišta je vrlo prazan. Postoji razlog za to, jer je imao vrlo teško detinjstvo. To je bio način da se uopšte preživi u tom svetu. Pošto je doživeo strašnu nesreću u kojoj je njegovo lice i njegovo telo potpuno promenilo opis on postaje duboko nesrećan, i ne mari za svoj život, ne poštuje ga. Pre nego što je sreo Marijanu želeo je da oduzme sebi život. Tada priča i počinje. O tome, kako kako on dotiče dno života, a onda polako spoznaje ljubav i sve one lepe stvari koje ona sobom nosi.
Radnja romana odvija se na više mesta, poigrali ste se čak i vremenom, a mnogo neobičnosti vezano je za jedan stari manastir u Nemačkoj...
- Počeo sam više da čitam, da istražujem malo više o tom manastiru, da se interesujem, i što sam više saznavao o tim sestrama i načinu na koji one praktikuju svoju religiju sve više sam shvatao da je to idealno mesto da se tamo rodi moja glavna junakinja, koja ima arhaičan jezik i strog stav prema religiji, kao što su imali ljudi u srednjem veku. Tamo je prvi put i srela naratora moje priče. Ona je počela da ga ispituje o prošlosti, o njegovom životnom putu koji je prošao i tako je priča sama od sebe krenula svojim tokom. Izabrao sam i Japan kao jedno od mesta događanja jer sam tamo živeo jedno vreme. Vikinge sam uneo u priču jer sam oduvek želeo da pišem o Vikinzima, tako da mi je ova knjiga dobrodošla za to. Mislim da sam uspeo da opišem ovde na pravi način njihov način života, kako su živeli, kako su provodili svakodnevicu.
Kako bi glasila poruka vašeg romana, moda da „ljubav spasava svet“ili „samo nam je ljubav potrebna“?
- Mislim da knjiga treba da nosi neku poruku, već da nosi priču. Očigledno je da je ljubav u ovoj knjizi najvažnija za sve junake moje knjige. Dok sam pisao, bilo mi je važno da istražim sve aspekte ljubavi, sve vrste ljubavi. Tako sam lakše opisao ljubav između dvoje glavnih junaka u današnje vreme, ali i u srednjem veku, kada su oni, takođe, postojali i voleli se. Pisao sam o homoseksualnoj ljubavi kod Vikinga. Tu je i priča o tinejdžerskoj ljubavi u Japanu, srednjoškolskoj, prvoj, neiskvarenoj ljubavi koja se ne zaboravlja. Mnogo pažnje posvetio sam bratskoj ljubavi između mog junaka i njegovog prijatelja. Konačno, moj junak koji kroz čitavu priču ponavlja kako mrzi pse, na kraju uzima jednog psa i voli ga.
Na čemu radite trenutno?
- Opet ću krenuti od likova, a ne od zapleta. Imam već glavni muški i ženski lik i trenutno se „dogovaram“ s njima o zapletu. Svaki dan saznajemo nešto novo jedno o drugom. Biće to jedna uzbudljiva i strastvena priča, koju ću za razliku od prethodne smestiti samo u jednu zemlju.
Postoji li tema koja vas posebno opseda, knjiga koju sanjate da napišete?
- Postoji tema koja me opseda, ali, kao i kod „Poslednjeg anđela“ biće mi potrebno mnogo traganja, istraživanja. Postoje teme koje moraju da čekaju pisca. Pisac da bi se poduhvatio pojedinih tema mora da sazri, da odraste. Tako da ja ne žurim.

Japan je bio pravi izbor

Slovite za čoveka, pa i pisca avanturističkog duha?
- Dugo vremena sam izbegavao da tražim posao, voleo sam da putujem i da menjam mesto boravka. Studirao sam do dvadeset pete godine i onda sam upisao jednu filmsku školu. Kada je bilo stani-pani odlučio sam se da počnem da radim, ali sam hteo da to bude nešto neobično. Imao sam trideset godina i poželeo sam da odem iz Kanade i živim na nekom drugom mestu, pa sam odabrao Japan. Zaposlio sam se tamo kao učitelj engleskog jezika.

Mila Milosavljević