Poslednja žalba

02.03.04 Danas

Izdavačka kuća Agora nedavno je objavila naslov "Poslednja žalba", čija je autorka Liza Skotolajn. "Poslednja žalba" je pravnički triler, sa radnjom koja je naoko jednostavna: filadelfijski advokat Grejs Rosi se posle razvoda nalazi na novom početku. No, ubrzo po stupanju na novi posao, njoj biva dodeljen kontroverzan slučaj sa izrečenom smrtnom kaznom. Niz nepredviđenih i neočekivanih okolnosti trajno će promeniti život glavne junakinje. Za ovaj roman, Liza Skotolajn dobila je uglednu ameručku nagradu "Edgar Alan Po". Skotolajnova je u Americi poznata kao autor pravničkih trilera, a svi njeni romani u velikoj meri duguju iskustvu koje je stekla radeći u američkom privrednom sistemu. Ovo delo je sa engleskog preveo Predrag Šaponja.

S. D.

28.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi

- I dokle će svi u romanima da budu pametni, a u životu glupi – pita se jedna od junakinja priča o kojima će ovde još biti reči, naznačavajući liniju razlike život i umetnost, stvarnost i fikcija, činjenice i njihova interpretacija. A da postoji literatura koja prepisuje život ne treba nikoga posebno uveravati. Druga je stvar što su takve knjige zabavne, ali ne i na visokoj ceni. Ali i prepisati treba znati. Evo nekih koji to umeju.

GALE JANKOVIĆ, PRIČA O TRI ČITULJE, LIO, GORNJI MILANOVAC, 2003. str.96
Urednik u Zabavnom programu Radio Beograda Gale Janković (1955) priča o tri čitulje sa beogradske periferije koje su osvanule istih dana, a stoje u kakvoj-takvoj vezi. Damjan Vićentijević je radnik/švercer, Živan Tomić pravnik/ stari advokat, Boško Ilić biznismen/ mafijaš. U nekoj vrsti prologa/ ograde sam autor kaže:
- U ovoj priči, svi likovi su izmišljeni, jedino su njihove smrti stvarne. Poneki lik je izmišljen više puta, ali zato nekih izmišljenih likova nema. Ako vam se učini da neke izmišljene likove poznajete, to samo znači da ste videli ono što je piscu promaklo.
Balkanski honor zaplet raspliće se u komšiluku bednih udžerica, zadimljenoj kafani «Nišava»,koja se nikad ne zatvara, kod odra i na sahrani. Istorija tri različita života i sudbine paradigma je naših hrabrih i svakakvih posrtanja, od «prve petoljetke» do novih bogataša/ mafijaša, u osvit 5. oktobra. Na tom fonu, crnohumorno i sočnim jezikom ulice, preispituju se goli pojedinci uhvaćeni u opštu zamku istorije i nemilosrdnog hoda vremena. Svako igra svoju igru, javnu i tajnu, ali svi znaju sve. Život je prevara, a opstaje onaj koji to najbolje ume. Među tim pravim ljudskim olupinama večna je samo zajednička česma i toalet na kraju naselja. Tu sve počinje i neslavno završava.

LIZA SKOTOLAJN, POSLEDNJA ŽALBA, AGORA, ZRENJANIN, 2003. Preveo sa engleskog Predrag Šaponja, str. 256.
I Liza Skotolajn (Filadelfija, 1955) prepisuje život, ustvari drugu medalju američkog pravosudnog sistema. Ne stoji bez razloga na koricama napomena – vrhunski pravni triler. I ona se dosta servilno ograđuje od sličnosti sa doživljenim i proživljenim u sopstvenoj advokatskoj i drugoj praksi.
A zaplet je više nego klasičan. Filadelfijski (!) advokat Grejs Rosi se posle razvoda teško snalazi i prihvata rad u federalnom apelacionom sudu. Kao prvi predmet dobija slučaj sa smrtnom kaznom. Doživljava romansu sa šefom, predsedavajućim sudijom Armenom Gregorijanom, Jermeninom, koji se, sutradan posle kancelarijskih seksi scena, ubija. Istragu o tome poveravaju ljubavnici Grejs koja, gle čuda, otkriva prljavi veš svog šefa i juri za tragovima na sve strane... Dovoljno za trilersko poimanje života i pisanja.
Liza Skotolajn je pokazala da to ume i ovom knjigom, ovenčanom nagradom “«Edgar Alan Po”» i počašću da bude prva u novopokrenutoj «”Agorinoj»” biblioteci «”Krimi roman»”.
Roman «”Poslednja žalba”» nije samo dobar za «ubijanje vremena» nego ga Američko udruženje advokata, zajedno sa drugim romanima Lize Skotolajn, upotrebljava kao ilustraciju za pojedine probleme iz pravničke etike. Pošteno...

DAVID KECMAN DAKO, SAM KAO SUZA, PESME, ALFAGRAF, PETROVARADIN, 2003. str.126
Somborski pesnik, prozaista, kritičar, novinar, i šta sve ne, David Kecman Dako (Rajnovci, kod Bihaća, 1947) ne prepisuje nikoga do samog sebe. «Sam kao suza» je tačan naslov koji nas stavlja pred presek i izbor iz tridesetogodišnjeg pevanja i mišljenja. Idući za objavljenim knjigama pesnik je otvarao i zatvarao svoju lirsku školjku i dao nam na uvid svoj razvojni put.
Tim povodom Jožef J. Fekete, u iscrpnom pogovoru, kaže:
- Posmatrajući hronološki, da se videti kako se Kecmanova poezija menja tokom decenija, kreće od jednostavne forme ka komplikovanoj, od direktnog iskaza ka metaforičnom, pa do simboličkog; stih postaje zbijeniji, zgrušaniji, a pesnikova misao se ponovo pojeŽivanović