Poljupci i priče

17.12.06

Četrnaesti dobitnik Evropske nagrade za poeziju, koju je ustanovilo ‘Udruženje ljubitelja i prijatelja knjige’, izdavačke kuće KOV, Irac Pol Maldun, stigao je u Vršac da danas u podne u Gradskoj kući primi ovo priznanje. Književna opština Vršac u ediciji Evropska nagrada objavila je izbor iz pesama Pola Malduna pod naslovom Poljupci i priče u prevodu Dušice Marinkov-Jovanović i Nenada Šaponje.
Do skora, Maldun je često smatran za drugog najeminentnijeg živog pesnika iz Severne Irske, budući u senci svog prijatelja Šejmusa Hinija, ali je njegova reputacija porasla otkako je 2003. osvojio Pulicerovu nagradu za poeziju i Grifinovu međunarodnu nagradu za poeziju 2003, koju dodeljuje istoimena fondacija u Montrealu, Kanada.

Pol Maldun rođen je 1951. godine u okrugu Arma u Severnoj Irskoj. Njegovu poeziju kritika doživljava kao tešku, aluzivnu, uz uobičajenu upotrebu krajnje opskurnih ili arhaičnih reči, sa skrivenim dosetkama, igrom reči. To je poezija koja, dok na površini zahteva preciznost, istovremeno brine šta će da izostav, te čitalac nikada nema osećaj da je pesma zatvorena, pošto se čini da sugeriše i ono što ne može da kaže ili sadrži. Maldun živi u SAD od 1987. godine, predaje na Prinstonu i počasni je profesor na Univerzitetu Sent Endruz. Ima dvoje dece - Doroti (13) I Ašera (6) i živi u Grigstaunu u Nju Džersiju.
Maldun je do sada objavio više od desetine knjiga. Većinu ovih tomova čine zbirke kraćih pesama. Često je jedna znatno duža pesma na njihovom kraju. Ipak, njegove najnovije zbirke, obiluju i dužim pesmama. Madok: misterija" ( Madoc: A Mystery), jedno od najtežih Maldunovih dela, je knjiga-pesma, koju neki smatraju njegovom remek-delom. Maldun je napisao i četiri libreta za opere američkog kompozitora Darona Hagena.
Svrstavaju ga ‘među nekoliko značajnih pesnika druge polovine našeg veka’ i smatraju ‘najznačajnijim pesnikom engleskog jezika posle Drugog svetskog rata’. Prvi susret između Šejmusa Hinija i tada sedamnaestogodišnjeg Pola Malduna najavio je zanimljiv odnos dva pesnika koji će potom postati predmet brojnih anegdota. Recimo, kada je poslao pesme Hiniju upitavši "Šta ovde nije dobro?", budući Nobelovac jasno mu je uzvratio: "Ništa". A jednom drugom prilikom, Hini je, navodno, rekao: "Maldun nema šta da nauči od mene, ali možda ima nešto što je mogu da naučim od njega". Po sećanju samog Malduna, njegov profesor Džeri Hiks, predstavio ga je Hiniju rečima: "To je momak koji će biti bolji čak i od tebe", što je, prema Maldunovim rečima ‘bilo neprilično i vrlo ga je postidelo’. Hiks je onda dodao šapatom "Rara avis".
Danas Maldun veselo kaže: "Ne znam da li sam čudna ptica, ali na drugima je da odluče. Kao i o ostalim stvarima."
Napustio je svoj rodni kraj pre više od 30 godina, ali, kako je jednom rekao, to je još uvek njegov dom. Na koji način Irska, njen folklor i tradicija korespodiraju s poezijom koju on sam piše, pitamo Pola Malduna, u razgovoru za Danas.
"Irska je još uvek u velikoj meri centar moje imaginacije. Još uvek prepisujem iz irskog folklora i mitologije. To je ono na čemu sam odgajen. Imam utisak da Vitezovi crvene grane još uvek jašu okolo", priznaje nam pesnik za koga je jednom rečeno da je njemu "ono što je natprirodno u stvari prirodno". Šamanizam, folklor i drugi spiritualni (duhovni) aspekti njegove poezije ne služe Maldunu za igru ili reference, on ih mnogo više poštuje.
Maldun je bio jedan od prvih severnoirskih pisaca objavljivanih dok su nasilje i sukobi na tlu njegovog zavičaja bili u punom jeku. On je bio pesnik tih nemira, od samog početka vrlo obazriv. I zato je u njegovom radu toliko važno saosećanje. U smutnom dobu glas koji se čuje najjače nije nužno i najkredibilniji. Postoji u tim pesmama neka izrugujuća nevinost, uznemirujući način izveštavanja o nasilju - užasno književan, poluhumoran, koji deluje kao šok terapija. On na posredan način pokazuje kako je nasilje šokantno, jer, kako su mnogi kritičari zapazili, mrzi nasilje. Mada je smatrao da britanski vojnici ne treba du budu tu, on je oduvek mrzeo svaki oblik nasilja.
Kako je, onda, nedavna Irska istorija uticala na Vašu poeziju, pitamo Malduna.
"Neizbežno je da su se politički preokreti u Severnoj Irskoj odrazili na moje pesme. Poezija daje smisao životu, uključujući i naš politički život. Što ne znači da su pesnici neizbežno značajniji u tim stvarima."
"Pored nekih katoličkih pamfleta Udruženja istine", svedočio je jednom prilikom Maldun, "nekih knjiga o svecima, u kući zapravo nije bilo knjiga izuzev jedne enciklopedije za mlade koju sam zacelo čitao iznova i iznova. To je valjda ono što bi ljudi mogli da okarakterišu kao moje zanimanje za najraznorodnije informacije, pa i njihove najsitnije detalje. U nekom smislu bio sam samouk"
Podsećamo ga na to iskustvo enciklopedijskog samousavršavanja, koje, verovatno, nije bilo jedino. Postojale su i knjige, autori koji kod nekog budućeg pisca u mladosti formiraju određene afinitete, stil, formu, emocije, sadržaj... Ko su junaci Maldunove lektire, u tom smislu?
- Pisci koji su mi stvarno značili kada sam počinjao bili su T. S. Eliot i Džon Don, priseća se naš sagovornik.
Pored pomenutih, pesnici koji su Maldunu i kasnije najviše značili jesu , pored ostalih, Bajron, Kits, Frost i Jejts. "Ostrvo sa blagom" jedna je od mojih omiljenih knjiga. Voleo bih da umem da napišem tako nešto."
Međutim, podjednako su, mu, priznao je jednom prilikom, značile pesme Leonarda Koena, čak daleko više od mnogih tzv. "ozbiljnih" pesama:" jer su mnogo bolje konstruisane, napravljene tako da podnesu veći pritisak po kvadratnom centimetru, nego većina poezije koju nalazimo u magazinima ili, još gore, sabranu u mnoštvu tanušnih zbirki... Koen takođe ima istančan sluh, nešto što je dovoljno retko i kod najcenjenijih stvaralaca poezije... Iako su uključeni u projekat koji nije strogo književni, pisci kao Leonard Koen, Bob Dilan, Brus Springstin, Pol Sajmon, Džoni Mičel ili Voren Zevon, postigli su neuobičajeno veliki uspeh. Mislim da nema ničeg čudnog u tome. Ničeg misterioznog. Tako pop kultura utiče, posebno u drugoj polovini dvadesetog veka.".
Naš sagovornik i sam voli da svira električnu gitaru i očekuje da i na tom polju nešto postigne, ali, kako, nam kaže, on to čini "avaj, na vrlo rudimentaran način. Mada uživam u pokušaju pisanja te vrste pesama."
Stvaranje je za njega oblik obogotvorenja. Pošto je i profesor književnosti i kreativnog pisanja, pitamo ga, da li i svoje studente uči da je "proces pisanja mističko iskustvo" i da se pisac "predaje sili jezika za koju postaje provodnik ili medijum"?
"Da. Pokušavam da ih naučim onome što je Vodsvort nazvao "mudrom pasivnošću" a Kits "negativnom sposobnošću". To je najteža stvar kojoj nekoga možete da naučite i najteža kojom sami možete da ovladate."
Maldun ne smatra svoju poeziju "teškom", on samo misli da imamo manje osećaja za čitanje poezije. "Kada podučavam poeziju, zapanjen sam merom do koje smo tako dobro obrazovani u gledanju filmova, mi razumemo, čak i ne shvatajući koliko to dobro razumemo, gramatiku filma. I razumemo gramatiku popularne muzike koja neprestano razvija sve vrste aluzija i u širokom opsegu veoma kompleksnih muzičkih ideja - dok, kao društvo, nismo razvili načine čitanja do iste mere. Da jesmo, ne bi bilo problema. To kažem, ali, u svakoj prilici, moramo da učimo da čitamo poeziju."
Zašto je poezija tako nečitljiva, pitamo dalje.
"Neke pesme su teške jer su polunapisane, neke jer su polupročitane. Mnoge su teške zbog potrebe da budu ravne teškoćama da se bude živ u 21. veku."

Pošto je nikad nije bilo, utoliko više je bila
Neokaljana. I dali su joj toliko slobode
Da je na čistini, u šumi,
Podigla glavu, kao da njena suština beše važnija
Od pukog postojanja. Namamiše je, ne ovsom ili kukuruzom,
Već mogućnošću, ma koliko neznatnom,
Da može doći po svoje. To joj dade takvu snagu
Da joj na čelu izraste rog. Jedan jedini.
Tek kada sretne devicu u belom
Otelotvoriće se u njoj, u punoj dužini njenog ogledala.

RAJNER MARIJA RILKE: JEDNOROG
Ovo je, dakle, zver koja nikada stvarno nije postojala:
Pošto je nikad nisu videli, za svaki slučaj hvališe je
Njeno savršeno držanje, njeno grlo, iskren pogled
Kojim im je uzvraćala - toliko iskren, toliko
spokojan.

Pol Maldun, Poljupci i priče, KOV, 2005, str. 68. Prevelo sa engleskog Predrag Šaponja

Ivana Matijević


Politika
16.12.2006.

Pol Maldun, dobitnik Evropske nagrade za poeziju
Pesma koja se peva
Od pesnika se više nego od slikara ili kompozitora očekuje da menjaju svet i da znaju više o ljubavi od ostalih

VRŠAC – Pol Maldun, jedan od najznačajnijih pesnika s kraja prošlog i početka ovog veka koji stvara na engleskom jeziku, ovogodišnji je, četrnaesti po redu, dobitnik prestižne Evropske nagrade za poeziju koju dodeljuje Književna opština Vršac.
Poznati Irac, od 1987. godine na „privremenom radu” u Sjedinjenim Američkim Državama, profesor na Univerzitetu Prinston, danas će u svečanoj dvorani u Gradskoj kući u Vršcu, primiti poznato priznanje koje mu je žiri (akademik Ljubomir Simović, predsednik, Jovan Zivlak, Ivana Milankova, Milan Đorđević, Petru Krdu), dodelio jednoglasno.

Maldun ima više prijatelja u Srbiji. Neguje prijateljstvo zahvaljujući čestim susretima sa dragim ljudima, ili im ostaje blizak preko njihovih dela. Pomenuo nam je Čarlsa Simića sa kojim se u Americi druži i koga smatra „prilično srpskim pesnikom”, pa Vaska Popu čiju je poeziju dobro upoznao i veoma ceni, Petru Krdua...

– Dok smo od Beograda, kroz koji sam, opet, kao i 1981. godine na putu za Strugu samo prošao, putovali prema Vršcu magla je bila sve gušća. Podsetila me je na moju Irsku i „maglu nad močvarom”. Međutim, magla je moja omiljena pojava u prirodi. Ljudi obično misle da ona nešto skriva, a, u stvari, magla podstiče na razmišljanje i spremnost da se u nešto zagledamo bolje kako bismo dali realniji odgovor na neka pitanja, iznosi nam laureat prve utiske.

Pribojavali smo se vrlo kratkih odgovora, kakve smo od Vas već dobili elektronskom poštom, kažemo Polu Maldunu u razgovoru za „Politiku”.

– Da, nisam imao mnogo vremena, a i siguran sam da ne postoje odgovori na sva pitanja. Zato i ne verujem u beskrajnost. Da se ne zaboravi, ja sam pesnik. I profesor, istina, ali jezgrovit u predavanjima, odgovara nam poznati pesnik koji će tri dana biti gost Književne opštine Vršac, i dodaje:

– Dok stvara, pesnik ne razmišlja o nagradama, a kad se to dogodi, drago mu je. Posebno kad vidi da se njegove pesme čitaju i u drugim krajevima sveta. Naravno, vrlo mi prijaju i saznanje i priznanje, a kad stižu iz stare varoši s dugom i bogatom kulturnom tradicijom, u kojoj se pesništvo neguje, onda imaju i veći značaj.

Da li su pesnici uticajni stvaraoci?

– Godi mi ideja da poezija ima snagu u svetu. Od pesnika koji, osim dela koje stvaraju, nisu večni više se, nego od slikara ili kompozitora, na primer, očekuje da menjaju svet i da znaju više o ljubavi od drugih. Valjda zato što pesnici koriste reči i imaju šta da kažu. Mada, i kompozitori i slikari, iako ne koriste reči, imaju i te kako puno da kažu. Pesništvo je samo deo umetnosti ali je pred pesnicima svejedno puno odgovornosti jer se javnost zanima za njihove „građevine u jeziku”. Ipak, previše se traži od pisaca poezije: da rešavaju probleme do kojih su doveli političari i religija.

Šta trenutno radite i pratite li stvaralaštvo Vaših kolega u svetu?

– Uvek pišem nešto što bi moglo biti pesma koja se peva ili čita, pokušavajući da pružim kratak i jezgroviti odgovor na česta ili večita pitanja. Pratim šta drugi rade. Kad čitam pesme iz drugih kultura, pa i epoha, uvek otkrivam koliko imamo zajedničkog i sličnog i kako se, zapravo, malo međusobno razlikujemo, kaže na kraju razgovora za „Politiku”, Pol Maldun.

Prvenac na srpskom

Kao što tradicija nalaže, KOV je u svojoj ediciji „Evropska nagrada” štampao i knjigu pesama Pola Malduna „Poljupci i priče”. Ovo je, inače, i prva Maldunova zbirka poezije na srpskom jeziku, a stihove su sa engleskog preveli Dušica Marinkov-Jovanović i Predrag Šaponja.


Jovica Danilović


Danas
18.12.2006.

Evropska nagrada za poeziju KOV uručena Polu Maldunu

Grad poezije pesniku sveta

Četrnaestom dobitniku Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac, irskom pesniku Polu Maldunu, nagrada je uručena na prigodnoj svečanosti u subotu u Gradskoj kući u Vršcu. Priznanje je laureatu uručio predsednik KOV-a Petru Krdu rekavši: "Danas je Gradska kuća, u koju smo ušli sa drugom Evropskom nagradom (dodeljuje se od 1988, svake druge godine), parlament poezije. Verujem da je moj književni grad nezaobilazna adresa na mapi sveta, grad stihova ili od stihova, kako je govorio Vasko Popa, i Sterija, grad književnosti i poezije." Krdu je rekao da je nagrada ustanovljena između ostalog zato da bi se nastavio dijalog sa svetom, sa Evropom, jer je nebo nad Vršcem otvoreno, kao i njegove kapije za sve dobronamerne ljude.
Nagrađeni pesnik, podsetio je Krdu, dolazi iz zemlje Beketa, Džojsa, Jejtsa, Hinija (koji je takođe bio u najužem izbor za nagradu jedne godine), a o njegovom značaju svedoči i činjenica da je bio predsednik svetske asocijacije pesnika, sa dvojicom potpredsednika - Nobelovaca. "Ovo priznanje", dodao je Krdu, "više je ono koje je Maldun dodelio KOV-u i svima nama koji volimo poeziju."
Da dodeli nagradu Maldunu, koji je i ranije bio u izboru za nju, odlučio je žiri u sastavu: Ljubomir Simović, predsednik, Jovan Zivlak, Ivana Milankova, Milan Đorđević i Petru Krdu. Primivši nagradu, koja se sastoji i od slike akademske slikarke Milice Mićić, Pol Maldun, toplo dočekan u Vršcu što je sa očiglednim zadovoljstvom primio, zahvalio se sledećim rečima: "Izuzetno mi je drago što sam u prilici da primim Evropsku nagradu za poeziju, naročito što ona dolazi iz dela sveta koji me već dugo okupira... Moju predstavu o tom delu sveta oblikovalo je pre čitanje Pope nego bilo kakvog istorijskog dela ili vodiča, baš kao što moja predstava o Dablinu potiče od Džejmsa Džojsa, a predstava o Slajgu od Vilijema Batlera Jejtsa." Maldun je potom pročitao pesmu, očigledno inspirisanu Vršcem, a potom rekao: "Primajući ovu nagradu, posebno se radujem zato što ona dolazi iz zemlje kojoj je, nakon vremena posustalosti, kao i mojoj rodnoj Severnoj Irskoj, stalo da bude shvaćena kao zemlja spremna da zauzme svoje mesto među nacijama ne samo Evrope, već i sveta. A nema nacije van imaginacije."
Pesniku - proglašenom za najboljeg pesnika druge polovine 20. veka, profesoru na Prinstonu, autoru preko 15 zbirki poezije i nekolicine drugih dela, nagrađenom nekim od najznačajnijih priznanja u oblasti poezije (Eliotovom, Šekspirovom, Pulicerovom nagradom) KOV je, prvi kod nas, u svojoj biblioteci Evropska nagrada, objavio zbirku "Poljupci i priče", u prevodu Dušice Marinkov-Jovanović i Predraga Šaponje.

I. Matijević