Vladislav Petković Dis (Zablaće kod Čačka 10. mart 1880 — 16. maj 1917, kod Krfa) jedan je od najvećih srpskih pesnika i rodoljuba. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde razdiran tugom i očajanjem zbog razdvojenosti od porodice piše svoju poslednju zbirku pesama „Nedovršene pesme”. Pre odlaska sa Krfa poverava jednom svom poznaniku da njegovu platu prosleđuje porodici u Srbiji. Dugo nema nikakvih vesti od svojih i kada konačno stigne pismo njegove žene, saznaje da ga je prijatelj prevario – sav novac je zadržao za sebe. Dis polazi za Krf da razreši problem ali brod na kome je plovio 16. maja 1917. presreće i potapa nemačka podmornica.
U školi je bio sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori”, i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta je bezuspešno pokušavao da položi maturu.
U vojsku nije išao. Po preporuci prijatelja postao je privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, pokraj Zaječara, sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Noći uglavnom provodi sa seljacima, odajući se piću. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo nakon pijanke.
Odlučuje da prekine sa takvim životom i odlazi u Beograd. Visok i mršav, poduže kose i neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Branislava Nušića uspeva da pronađe zaposlenje – radi kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav. Ovaj nadimak je dugo ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik..
Nekoliko puta ja otpuštan iz službe i bio prinuđen da se izdržava radeći kao korektor i druge poslove po dnevnim listovima.
Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom kojoj je odmah posvetio i svoje stihove. U braku je imao dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. godine nestaje...
04.01.04
Sve tajne jednog pesnika
Kulturni poduhvati: Novica Petković
Jedan od pregalaca koji prilježno istražuju našu književnu baštinu istrajavajući u poslednje vreme na radu na kritičkim izdanjima jeste Novica Petković, redovni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, na predmetu Srpska književnost dvadesetog veka. Novica Petković je autor više knjiga, između ostalog iz književne teorije "Jezik u književnom delu", "Od formalizma ka semiotici" i "Elementi književne semiotike", i o modernoj srpskoj književnosti – "Dva srpska romana", "Ogledi iz srpske poetike", "Nastasijevićeva pesma u nastajanju", "Lirske epifanije Miloša Crnjanskog", i "Ogledi o srpskim pesnicima". Priredio je dva kritička izdanja: "Sabrana dela Momčila Nastasijevića" i "Sabrana dela Vladislava Petkovića Disa". Ovaj najnoviji poduhvat Novice Petkovića, objavljen kao izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda, povod je za naš razgovor.
- Uradili ste kritičko izdanje dela Momčila Nastasijevića. Šta je ono osnovno što ste od Nastasijevića "preneli" na Disa?
– Prošlo je dvanaest godina od izlaska Nastasijevićevih sabranih dela. To je izdanje neponovljivo. Pre svega zato što je prebogata rukopisna zaostavština, obilje verzija omogućilo priređivaču da pred čitaocima otvori pesnikovu radionicu. Proučavaoci književnosti obično se žale da im nije dato da neposredno prate pesnikov rad. U Nastasijevićevim sabranim delima pružena im je prilika da gotovo kod svake pesme, idući od jedne do druge verzije, prate njeno nastajanje tokom više godina. Pri tome priređivačev kritički aparat nije glomazan, niti je u prvom planu: on je kao svetlost koja osvetljava, a sama se malo vidi. Takav je kritički aparat i u sadašnjem izdanju Disovih dela. Data su sva neophodna obaveštenja o tekstovima, ali u formulacijama za koje sam nastojao da budu ne samo što je moguće preciznije nego i što je moguće kraće.
I kod Disa kao i kod Nastasijevića kritičko izdanje nije namenjeno samo uskom krugu stručnjaka, književnih znalaca, nego u isti mah i širokom čitalačkom auditorijumu. Zato su podaci koji zanimaju stručnjaka izneti tako da ih čitalac ne oseća kao teret, nego može rasterećen uživati u tekstu. U Disovoj povremeno zavodljivoj pesmi. Čak i izgled knjiga, njihova oprema nije akademski kruta, nego sam nastojao da bude privlačna. Kratko rečeno, izdanje je rađeno prema strogim naučnim pravilima, ali je funkcionalno usaglašeno s potrebama i ukusom današnjeg vremena.
Kanonska vrednost
- Javnost malo zna istančane razlike između sabranih dela i kritičkog izdanja jednog pisca. Koje su osnovne karakteristike ovog drugog?
– Kritičko izdanje je zapravo naučno priređeno izdanje. U njemu se, najpre, moraju naći svi piščevi tekstovi do kojih se može doći, štampani ili sačuvani u rukopisu. Osim teksta koji se uzima kao konačan, štampaju se i sve verzije. Kod Disa nisu bile sakupljene ni sve pesme, a verzije su uzimane samo kad se u zabuni mislilo da su to zasebne pesme. Ostavljani su po strani i svi prozni tekstovi, pisma i dokumenta. Ne postoji nijedno izdanje Disovih dela u kojem ih možete naći. Drugi zahtev je da se proveri izvornost svakog teksta. Pri tome se uklanjaju ne samo štamparske omaške i pogreške nego i neopravdane intervencije ranijih priređivanja. Treće, u piščev jezik i stil ne sme se dirati, ali se tekstovi koji se uzimaju kao konačni usaglašavaju, makar i minimalno, s današnjom pravopisnom normom. Četvrto, u kritičkom aparatu, u napomenama, daju se sva potrebna obaveštenja o tekstu, a priređivač mora položiti računa o svakom svom postupku, tako da ga čitaoci mogu kontrolisati. Ovako priređeni tekstovi treba da služe kao podloga za buduća izdanja, odnosno preštampavanje. Imaju kanonsku vrednost.
- Kako ste i zašto odabrali da radite kritičko izdanje upravo dela Vladislava Petkovića Disa?
– Kritičko priređivanje izuzetno je težak posao, ali i nezahvalan. Jer na kraju se ne vidi koliko ste truda i vremena potrošili da biste, recimo, proverili jednu malu pojedinost u tekstu ili dobili neki neophodan podatak, ali se zato između hiljadu takvih pojedinosti svaki vaš propust lako zapaža. Zato je ovako priređivanje zapravo služba. I to služba pre svega piscu. A služiti se može samo piscu koga volite. Dis ide među nekoliko srpskih pesnika koji u meni povremeno izazivaju najdublji potres. A kad god bih ga uzeo ponovo da čitam, nailazio sam na nedoslednost i propuste u priređivanju njegovih pesama. Kada, na primer, priređivač njegovoj pesmi koja nije sonet daje grafički oblik soneta, to nas može navesti na pogrešan sud da nije bio ni toliko vešt da napiše pravilan sonet. A upravo je u tome bio vešt. Zato nisam žalio truda ni vremena da tekst svake njegove pesme dam u izvornome obliku. Razume se da se izvorni oblik otkriva i onda kad se uklanjaju očigledne omaške i pogreške. Ali pri tome nisu dopustiva priređivačeva "domišljanja" i "dopisivanja".
- Koliko ste dugo radili na ove dve knjige, da li ste raspolagali sa dovoljno materijala, i koja bi bila njihova osnovna karakteristika?
– Za ovakva izdanja obično se kaže da na njima rade mali timovi, i da se pripremaju više godina. Radio sam sam. I ne mogu reći koliko sam vremena potrošio zato što sam često mesecima tragao za publikacijama u kojima je Dis objavljivao početkom prošlog veka, a naši se bibliotečki fondovi nalaze u žalosnom stanju. Nekome bi, možda, bila zanimljiva priča kako sam došao do izvornog teksta dveju Disovih reportaža objavljenih 1915. u "Ratnom dnevniku", pred sam početak povlačenja srpske vojske. Jedini primerak čuvao se u Narodnoj biblioteci Srbije, a danas ga ni tamo nema. Za dečjim pesmama objavljenim u "Maloj Srbadiji" tragao sam po bibliotekama širom Srbije. Jedina pesnikova likovna kritika bila je i Katarini Ambrozić samo delimično poznata, jer nije mogla doći do svih brojeva "Samouprave". Uostalom, jedna nepoznata dopisna karta upućena Tihomiru Ostojiću u poslednjem je trenutku nađena u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Iznenađenja su, dakle, moguća. Ali sve o čemu se znalo da postoji, a do čega se moglo doći, uneto je u ove dve knjige. Zasad je to potpuni Disov opus.
Odnegovani stil
- Šta ste od Disovih dela posebno otkrili i prikupili, i na šta do sada nije obraćana posebna pažnja? Koje su bile glavne zablude vezane za ime ovog pesnika?
– U dosadašnjim izdanjima uopšte nije poklanjana pažnja verzijama Disovih pesama. One su unošene u knjigu samo kad se zabunom mislilo da su pesme. Više desetina sada prikupljenih verzija mogu nam dati poneki dragocen podatak o Disovoj poeziji. Navešću jedan primer. Za dve verzije ispevane u tercini pesnik je u naslovu naveo da pripadaju knjizi "Reči". U zbirci "Utopljene duše" postoji ciklus pesama u tercini, u verižno rimovanim trostisima. Tom ciklusu pripadaju pomenute verzije. Naslov ciklusa podseća da knjiga "Reči" nije dovršena. On glasi "Nedovršene reči". Sada nije teško zaključiti da je Dis najpre nameravao da objavi pesničku zbirku "Reči" u dosta teškom obliku kakva je tercina, u obliku u kome je Dante ispevao "Božanstvenu komediju". Tercina se u našem pesništvu pojavljuje tek u vreme moderne.
Zamišljena a nedovršena knjiga "Reči", vrlo promišljeno komponovana zbirka "Utopljene duše" i pesnikov rad na pesmi koji se sada u verzijama može pratiti obaraju osnovnu predrasudu o ovom pesniku da je bio "neuk i nedouk". A prikupljeni prozni tekstovi pokazuju da je umeo da piše odnegovanim jezikom i stilom, pa je i njegova tobožnja nepismenost takođe predrasuda.
- Da li su ostale neke tajne vezane za Disovo delo, ili za njegov privatni život?
– Dis nije položio maturu i kratko je radio kao privremeni učitelj u Prliti ispod Vrške čuke. Odmah posle toga dolazi u Beograd 1903. očigledno kao već formiran pesnik. Pesme je znao napamet i u nekim redakcijama ispisivao ih je kao da improvizuje. Ali o njegovoj tadašnjoj i ranijoj, gimnazijskoj lektiri ne znamo ništa. Druga za mene nerasvetljena tajna ostalo je poreklo onako sigurnog poznavanja likovne umetnosti koje nalazimo u njegovom prikazu Prve jugoslovenske umetničke izložbe iz 1904. godine. Možda je u tome vidnog udela imao skadarlijski boemski krug pesnika, umetnika i filozofa, u kome se Dis svakodnevno nalazio. I da navedem još samo jednu tajnu kao pitanje: šta li se nalazilo u izgubljenom pesnikovom kovčežiću sa putovanja koje ga je 1917. odvelo u smrt i da li je verodostojno svedočenje igumana Sofronija da su tu bili rukopisi pesama?
- Kog pisca sada proučavate i da li se možemo nadati nekom novom kritičkom izdanju?
– Na Filološkom fakultetu u Beogradu predajem srpsku književnost dvadesetog veka i iz dana u dan zaokupljen sam njome. A o kritičkom izdanju dela nekog drugog srpskog pisca zasad i ne pomišljam.
Anđelka Cvijić
