Vladislav Petković Dis (Zablaće kod Čačka 10. mart 1880 — 16. maj 1917, kod Krfa) jedan je od najvećih srpskih pesnika i rodoljuba. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde razdiran tugom i očajanjem zbog razdvojenosti od porodice piše svoju poslednju zbirku pesama „Nedovršene pesme”. Pre odlaska sa Krfa poverava jednom svom poznaniku da njegovu platu prosleđuje porodici u Srbiji. Dugo nema nikakvih vesti od svojih i kada konačno stigne pismo njegove žene, saznaje da ga je prijatelj prevario – sav novac je zadržao za sebe. Dis polazi za Krf da razreši problem ali brod na kome je plovio 16. maja 1917. presreće i potapa nemačka podmornica.
U školi je bio sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori”, i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta je bezuspešno pokušavao da položi maturu.
U vojsku nije išao. Po preporuci prijatelja postao je privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, pokraj Zaječara, sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Noći uglavnom provodi sa seljacima, odajući se piću. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo nakon pijanke.
Odlučuje da prekine sa takvim životom i odlazi u Beograd. Visok i mršav, poduže kose i neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Branislava Nušića uspeva da pronađe zaposlenje – radi kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav. Ovaj nadimak je dugo ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik..
Nekoliko puta ja otpuštan iz službe i bio prinuđen da se izdržava radeći kao korektor i druge poslove po dnevnim listovima.
Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom kojoj je odmah posvetio i svoje stihove. U braku je imao dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. godine nestaje...
30.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Izlog knjiga
Utopljene duše
Upravo završeni 55. Frankfurtski sajam knjiga najbolje je pokazao gde je svet a gde smo mi. Samo dva izdavača iz Srbije i Crne Gore “Filip Višnjić” iz Beograda i “Oktoih” iz Podgorice, pojedinačno su pokazali nešto iz svojih produkcija. O kolektivnoj slici ni reči jer resorni ministar nije imao vremena ni da sasluša one koji su mu mogli štošta pametno reći. Nekada je soba pisala sobi sada nema ni toga.
Ali zato i uprkos svemu ima novih knjiga. Za ovu priliku izdvajamo tri naslova.
Vladislav Petković Dis, Izabrane pesme, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2003, priredio Slobodan Vladušić , str. 203.
Ovaj koji je pevao: Pod sramotom živi naše pokolenje/ne čuju se ni protesti ni jauci/nije samo pesnik „Utopljenih duša” nego i stvarni utopljenik. Vladislav Petković Dis će se 1917. utopiti u Jonskom moru nakon što putnički brod „Italija” kojim je putovao za Krf kao ratni izveštač bude torpedovan od strane nemačke podmornice. U pesnikovom džepu pronađene su naočari, jedna lira i drahma i po. Sa 37 godina (rođen je u Zablaću kod Čačka, 1880) objaviće tri knjige o svom trošku i ostaviti Nedovršene pesme. Svojim vizionarskim očima video je sve: od zagrobnog života, dalekih svetova, neprekidne smrti i splina Balkana.
Prokrčio je puteve modernoj srpskoj lirici i pored žestokih udaraca nemilosrdnog Skerlića. Pesnik koji nije ušao u njegovu istoriju srpske književnosti sada je na njenom početku. Poezija grobara koji je čitao knjige (Skerlić), degenerika, opet Skerlić, ponovo dolazi u žižu naše književne javnosti. Zavod za udžbenike upravo je štampao kritičko izdanje Disovih Sabranih dela u redakciji Novice Petkovića, u dva toma. Nešto slično desilo se u Novom Sadu gde je asistent na Filozofskom fakultetu Slobodan Vladušić, u ediciji „Srpski pisci” priredio Izabrane pesme. U njima su sve antologijske, poznate i manje poznate pesme, hronologija života, bibliografija, selektivna literatura o Disu. Naravno i osavremenjen pogled na Disov pesnički metod u vidu predgovora priređivača.
Sergej Jesenjin, Ana Snjegina, Poema, Ruske slovo, 2003. Prevodilac Milan Ristanović, str. 148.
Sergej Jesenjin (1895-1925) ima konstantan broj čitalaca i vrlo visoko mesto u ruskoj književnosti. „Ispovesti mangupa”, „Krčmarska Moskva”, „Crni čovek” „Ana Snjegina” samo neki od njegovih nezaboravnih naslova. Profesor dr Milan Ristanović, koji je magistrirao i doktorirao na Sorboni, i danas živi i radi u Parizu, redak je poznavalac poezije Jesenjina. Za ovu priliku odabrao je da prevede poemu „Ana Snjegina” koje je imala čudan istorijat i delila sudbine zemlje i pesnika. Napisana je 1924. u toku pesnikovog boravka na Kavkazu i Crnom Moru, a osnovna zamisao bila joj ponovni susret pesnika i zavičaja. To su potresne slike razorene Rusije, gladi: ni soli, niti šibica, a ostalo da i ne govorimo. Predsmrtnu poemu čitao je svojoj majci i više puta u krugu prijatelja. Zvaničnim kritičarima i državnim aparatčicima poema nije delovala primamljivo i sve su učinili da je omalovaže i gurnu u ostale pesme. Retko je štampana samostalno i kod nas je nekoliko puta prevođena.
Sada imamo lepu priliku da je čitamo uporedo na ruskom i srpskom, sa predgovorima, pogovorima, recenzijom profesora dr Miodraga Sibinovića na rusinskom i srpskom jeziku.
Ratko Dangubić, Secondhand Story, Stubovi kulture, Beograd, 2002, kratke priče, str. 191.
Sto šest kratkih priča Ratka Dangubića (LJubinje, Žrvanj, 1946) raskošan su kaleidoskopski snimak naših života, naravi, hrabrih posrtanja. Nad njima kao da lebdi samo jedna rečenica zagonetne starice koja dolazi na palanačko groblje: - Život je samo pitanje, nema odgovora. I tako list po list nekom se učini da se sve vrti oko hrane i oko straha, drugom da je smrt najveći gurman, a treći kada ne zna šta da radi on piše. Pisao je bos. S vremena na vreme je čitao šta je napisao. Bojao se ljudi kod kojih je sve kako valja. Iz priče u priču, Dangubić tražeći izubljene stvari i zapretane sudbine pronalazi sebe. Mudraca koji iz prikrajka posmatra svet i zna da kaže koju oporu i gorku reč. On je majstor kratke forme koji je svoje poente uvežbavao i baveći se aforizmom. Neobična knjiga, neobičnog i zagonetnog Ratka Dangubića koji živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.
M. Živanović
